Moj život sa nanogicom

Ispričano meni u poverljivom razgovoru

Život sa nanogicom je podmukao i kuva te na tihoj vatri. Naizgled je sve ok, uspeo si da izbegneš zatvor, uspeo si da izvučeš najbolje iz datih okolnosti. Tu ti je porodica, tu ti je devojka, tu ti je sav komfor svakodnevnog života i, barem tako deluje, nemaš zbog čega da se žališ. Na to sve dodatno razmišljaš i kako ćeš sada moći da se odmoriš od svega i svih i da se malo više posvetiš sebi, jer nije baš da imaš izbora. Ali dva meseca kasnije sve ode dođavola.

Zidovi oko tebe se polako skupljaju i svoju stvarnost počinješ, hteo ili ne, da meriš svime onime što ti je uskraćeno. Jajarsko je to robijanje. Deluješ razmaženo i nezahvalno okružen svim tim komforom, a u stvari i nije baš tako kada shvatiš da ne smeš da mrdneš dalje od kapije da baciš đubre, jer se ono sranje od aparata odmah oglasi u policiji. Ne znajući šta ćeš sa sobom kada se svi oko tebe kreću slobodno, a tebi se čini kao da ti to rade u inat, posvađaš se. Počeo sam da vičem na kevu i ćaleta. Počeo sam da se svađam sa devojkom i da ljubomorišem na sve. Ko su ti ovi, ko ti je taj, gde to ideš i kakav je to način. Svi ti postanu krivi za sve, jer ne možeš da prihvatiš svoju stvarnost. I to ide polako, vrlo podmuklo. Vremenom sam provalio da postoji nekakva tolerancija na zadate parametre kretanja, ali sam se ipak trudio da budem štreber do kraja, jer mislim da sam već dovoljno stvari usrao u životu.

Pre nekih desetak godina sam, naime, napravio pijanu glupost sa ortakom posle neke žurke. Tako pijane su nas i uhapsili, tu na licu mesta. Proveli smo sedam dana u istražnom i pustili su nas kućama. Optuženi smo bili za teško razbojništvo. Deluje grozno, što i jeste, ali veruj da delo uopšte nije bilo takvo. Brate, šest godina kasnije je tek stigao poziv za suđenje. S obzirom na to da nam je ovo bilo prvo i jedino delo koje smo napravili dobili smo po osamnaest meseci kućnog pritvora i to sa nanogicama. Mi smo te 2011. godine bili među prvih 100 ljudi koji su dobili tu kaznu, a u sistemu još uvek nije bilo dovoljno nanogica. Na osnovu podataka koje smo dobijali od policije i na osnovu vremena koje je prošlo dok smo čekali da ih dobijemo, rekao bih da ih je bilo oko tridesetak u celom sistemu. I tako su meseci prolazili dok smo čekali da štafeta stigne i do nas dvojice.

Osećanje je bilo dosta ambivalentno, iskreno. S jedne strane me je bilo sramota same nanogice, iako je bilo prisutno nekakvo veliko olakšanje što ne idem u jebeni zatvor. Sramotno je i jadno je, jer u svojim očima nisam bio ni tamo ni vamo. Da sam barem zaglavio mardelj, onako hardcore, pa da mogu da kažem — brate, odrobijao sam. A ne mogu ni napolje da izađem, kao neko dete kojem je mama rekla da je kažnjeno i da mora da ostane u svojoj sobi. S druge strane, oni bliski koji me poznaju su istripovali da sam baš zajeban kriminalac, što je bilo još smešnije. Tada je, naime, i Ceca dobila čuvenu nanogicu i svi novinski naslovi, salonske, kuloarske priče i ostali gradski tračevi su se vrteli oko toga da Ceca nije išla u zatvor zato što je Ceca i da samo zajebani kriminalci imaju takve veze i takvu moć da dobiju nanogicu i izbegnu tvorza. A stvarnost je sasvim, sasvim drugačija.

Ni procedura nije tako jednostavna, a ja sam tu imao dosta sreće, jer živim u kući. Pre nego što dobiješ nanogicu moraš da popuniš nekakvu silnu papirologiju od kojih su, zapravo, najzajebanije dozvole i saglasnosti i one su vrlo neprijatne. Ukoliko živiš u zgradi, svaki stanar te zgrade mora da potpiše dokument u kojem je svestan da si osuđeni kriminalac i da je saglasan sa time da svoju kaznu služiš u njihovoj zgradi. Ukoliko živiš u desetospratnici, zamisli koja je to patnja. Bilo ko može da kaže ne i glaviš tvorza. To je verovatno posebna vrsta kazne, sama za sebe. Sva sreća pa živim u kući i kroz taj pakao nisam morao da prolazim. S druge strane, ukoliko si zaposlen ova zatvorska kazna ti omogućava da ideš na posao, jer država ne želi da sebi uskraćuje dodatnu lovu, ali je problem što i mesto gde si zaposlen mora da ti izda takvu dozvolu, kao i svi zaposleni. Fora je samo u tome da nisi osuđen za zločin u oblasti kojom se baviš, jer u suprotnom ne bi mogao da radiš. S obzirom na to da je moj posao bio u državnoj firmi, istoj gde mi radi i majka koja tamo ima značajnu reputaciju, rešio sam da je bolje da dam otkaz nego da je sramotim.

I tako je počelo. Prošlo je dosta vremena, dao sam otkaz, sva papirologija je sakupljena, a poslednji "zatvorenik" u nizu je štafetu predao meni. Prvo su mi došli panduri na gajbu i postavili aparat koji izgleda kao nekakva crna i stara faks mašina. A potom su mi premeravali kuću i dvorište. Inače, čak i za dvorište moraš da imaš nekakvo opravdanje, tipa imaš životinje koje moraš da hraniš, nekakve ljubimce. Ili možda uzgajaš nešto, pa da ti ne propadne. Nije mnogo teško, ali je bitno da imaš. Premere oni sve to lepo, testiraju i onda dođe trenutak da ti stave nanogicu. S obzirom na to da sam bio u toj prvoj turi novog zakona, nanogice su bile dosta primitivne, grube i neudobne. Crna, plastična i kockasta, imala je jedan šraf koji je spajao deo koji ti ide oko članka i jedan kockasti, čvrst deo koji je prilično otoporan na sve.

Dok mi je policajac nameštao tu spravu na nogu govorio mi je da ne treba da bude previše stegnuta, jer će mi noga oticati, kilaža će se menjati i da to može da prouzrokuje probleme. Iako je nije stegao previše, već posle nekoliko dana sam ih zvao da je još malo otpuste. I tako nekoliko puta. Što se samih poziva tiče, bili su ažurni, dolazili su brzo i bili su uvek ljubazni. Tuširanje nije problem, kao ni sve drugo, osim spavanja. Ta sprava toliko nije ergonomska i toliko je tvrda, da na levom boku nikako nisam mogao da spavam i kada sam spavao nisam imao slobodu okretanja. Užasno me je žuljala, pa sam morao da stavljam kojekakve jastuke ispod noge i slično. Prva dva meseca, svakako, dok se nisam navikao nisam mogao normalno da spavam.

Još jedna stvar je vrlo bitna; ukoliko sve bude kako treba, nakon prvog dela odslužene kazne možeš da se prijaviš za dodatne povlastice, kao što je privremeno ukidanje ograničenja kretanja u toku dana na određeno vreme. Tipa, meni je nakon dva meseca odobreno dva sata svakoga dana, od 10 do 12 časova. U tom periodu sam mogao da idem bilo gde i da radim bilo šta. Ali je bilo veoma bitno da to bude u okviru ovog vremenskog prozora. Obično izađem oko tri minuta nakon deset časova i vratim se nekoliko minuta pre podneva. Tolerancije tu nema, apsolutno ih ne zanima da li si bio u saobraćajnom špicu ili ne. Tvoje je da misliš o tome. Verovatno naknadno mogu da ti oproste i verovatno to nije toliko rigidno, ali sam se ja baš trudio da izbegavam takve situacije, pa nisam nikada zakasnio.

Iako nisam bio izopšten ni od kakvih informacija, jer sam imao slobodan pristup internetu, televizoru, štampi i ljudima, ipak se stvori jedan vrlo čudan odnos prema slobodi i svetu oko tebe. Naučiš da se izoluješ, da budeš sam. Previše ljudi, previše nadražaja u spoljašnjoj sredini počne polako da ti smeta. Ljudi te mnogo lakše iznerviraju i tolerancija je sve niža. Opet, iako imaš tih dva sata svakoga dana i to su jedini trenuci kada zaista možeš da odeš negde i da vidiš svet van svog dvorišta, vrlo je čudan trenutak kada prvi put ne iskoristiš ta dva sata. Kada sediš kod kuće i kažeš sebi, ma boli me kurac. Tada shvatiš da si se promenio.

Još jedna stvar u vezi sa mojom "zatvorskom kaznom" mi je bila dosta komplikovana, a to je da mnogi i ne znaju da sam nosio nanogicu. Svima sam, pre nego što je to trebalo da se desi (osim bližnjima), rekao da idem kod tetke u inostranstvo da šljakam godinu i po dana. I što se svih njih tiče, ja sam bio tamo. Vrlo sam dobro čuvao svoju tajnu. Samo je najuži krug ljudi znao istinu. Zbog toga, svaki put kada bi mi neko dolazio u kuću i pitao za tu čudnu crnu kutiju, morao sam da izmišljam da je, na primer, nekakav pojačivač za internet ruter. A kada sam na plus 40 nosio trenerku, to sam nekako morao da opravdam ljudima. Noge su mi se vrlo često kuvale, jer nikakva fizička aktivnost nije moguća (barem sa tim starim modelima aparata), osim ukoliko ne počneš da nosiš dugačke čarape i da ih navlačiš preko nanogice. U suprotnom aparat skače gore-dole, povređuje te i stvara ti ranice koje posle teško zarastaju, jer ne možeš da skineš to čudo.

Aktivnosti u toku dana promene svoj oblik i svoj značaj, takođe. Odjednom, jer sam izopšten iz svakodnevice, a na posao ne idem, jer ga nemam, te stvari počinješ opsesivno da radiš. Ako igraš igricu, onda je igraš dvanaest sati dnevno. Ukoliko igraš online poker, igraš ga osam sati dnevno. Ukoliko nešto popravljaš ili radiš po kući, to onda uzima ceo dan. Jedan dan — jedna aktivnost. Ukoliko si pametan možeš da stvoriš nove radne navike, možeš da unaprediš sebe, ali vrlo je teško. Koliko god taj zatvor bio nevidljiv, ipak je tu, u tvojoj glavi. Koliko god nekome sa strane delovalo da si dobro prošao, tvoja savest te grize, a sve represivne metode, te nevidljive represivne metode su prisutne. Dom ti je ćelija, reštke su nevidljive, stražari su nevidljivi, a pravila su maglovita. A opet, ništa ne možeš da uradiš, sem da sediš i čekaš da prođe. To dosta otežava taj takozvani rad na sebi. Jer nevidljiva represija stvara nevidljive motive. Nemaš koga da mrziš osim sebe i motivi se veoma teško pronalaze. Ja lično svoje iskustvo nisam uspeo da upotrebim za nešto dobro, dok je moj ortak, na primer, uspeo da razvije vrhunski internet biznis od kojeg i danas živi i to veoma dobro. Ali taj bi i ovako u životu prodao nešto što ti ne treba za novac koji nemaš da daš. Neki ljudi to, izgleda, jednostavno imaju, ali ja ne.

Sve u svemu, život sa nanogicom nije jednostavan, ali verovatno nije ni toliko težak kao život u zatvoru. Nikakve navike nisam stvorio koje su se održale i dan-danas, ali zato nemam ni posledice. Devojka me nije ostavila, sva sreća, a sa roditeljima sam ostao kul. Sve što je značajno, ostalo je tu. Od svojih osamnaest meseci odslužio sam dvanaest, jer je Toma onomad amnestirao zatvorenike. I to su za mene, naravno, bile odlične vesti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu