Kako izgleda kada ti je posao da govoriš ljudima da su osvojili na lutriji
Fotografija poredstvom sagovornika
Deset pitanja za

Kako izgleda kada ti je posao da govoriš ljudima da su osvojili na lutriji

„Jednom sam pitao dobitnika šta će da radi sa dobitkom. A on je rekao, ’O, pa, otići ću kod zubara’.“

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Australia.

U svakoj lutriji na svetu, postoji osoba koja zove dobitnika da ga obavesti da mu se život promenio. U Australiji, jedan od tih ljudi je Mat Hart. On radi za najvećeg australijskog lutrijskog operatera, The Lott, i svakog dana Mat obavlja veoma uvrnute i često emotivne telefonske pozive.
Mat procenjuje da je tokom svoje karijere pozvao preko 400 ljudi, od kojih je svako imao svoju jedinstvenu priču i reakciju. Razgovarali smo sa Matom da bismo čuli kako je to, i šta je on naučio o sreći.

Reklame

VICE: Hej, Mat, kakav je osećaj davati novac?
Mat Hart: Kada im donosiš novac od nagrade, osećaš se kao mešavina Deda Mraza, zubić vile i uskršnjeg zeca. Kada razmisliš o tome, prilično je nadrealno da jednostavno upadneš u nečiji život, svakog jutra, da bi saopštio vest da je uzeo glavnu nagradu i da će sada biti milioner ili multimilioner. Baciš mali pogled u njihov život – to je stvarno emotivna stvar za mnoge ljude, čujemo koje su im nade i snovi, i šta su uvek mislili da će uraditi sa milionskim dobitkom.

Koja je najbolja priča dobitnika koju si kada čuo?
Prošle godine sam imao poziv zbog kojeg sam zaista shvatio kakvu razliku može da načini novac. Jednom sam rekao ženi da je upravo dobila milion dolara, i ona je počela da plače – ali to je bio dubok plač, nisu bile uobičajene suze radosnice. A tokom razgovora mi je objasnila da umire od smrtonosnog oblika raka. Tako da su njene suze bile neka vrsta ogromnog olakšanja i sreće zato što je to značilo da njen muž može malo da prestane da radi i da mogu da provode vreme zajedno, štrikliraju sve što mogu sa svog spiska želja, dok su još uvek zajedno. To je bio jedan od najemotivnijih telefonskih razgovora koje sam vodio, zato što sam po njenoj reakciji mogao da vidim koliko joj to znači. Čak i sada, kada je se setim, postanem emotivan.

Koja je najuzbuđenija reakcija koju si video?
Često postoje privatni sindikati, grupe prijatelja i kolega koji igraju zajedno. Uvek je lepo znati da će podeliti taj dobitak i to iskustvo. Bila je jedna gomila prijatelja iz južne Australije, mladih momaka, i oni su apsolutno odlepili. U suštini su vikali i vrištali iz sve snage i skakali gore-dole. Mislim da su ih svi u okolini čuli.

Reklame

Da li si nekada morao da ubeđuješ dobitnika da zaista radiš za lutriju?
Da, to se često događa. To verovatno ima veze sa dve stvari: ljudi veruju da im se to nikada neće dogoditi, ili kažu, nikada u životu ništa nisam osvojio, pa ne mogu da veruju da su dobili na lutriji. Moj prvi prvcijati poziv je bio kada sam zvao nekog tipa u Sidneju, i on je mislio da ga zezam, pa je rekao, „Ako me ponovo pozoveš, zvaću policiju!“, i spustio mi slušalicu. Na kraju smo mu dali novac, i on se izvinjavao. Mnogo ljudi ne poveruje dok ne vidi pare na svom računu.

Da li ljudi sve spiskaju?
Jedna od uobičajenih pogrešnih predstava je da ljudi jednostavno u kratkom roku spiskaju sve pare. Kada smo godinama pratili šta ljudi rade, obično su veoma mudro baratali parama. Skoro kao da ih taj strah od toga da ga ne iskoriste mudro tera da donose ispravne odluke i postaraju se za to da imaju dugoročne koristi od njega . Imali smo jednu damu koja je rešila da kupi nova vrata za kola, ali ne i nova kola. Rekla je, „Moja kola su u redu, samo mi trebaju nova vrata“.

Koji su neki od interesantnijih načina na koji ljudi troše svoj dobitak?
Imali smo mnogo blesavih dobitnika. Jedan tip je želeo da postane budistički monah. Jedna dobitnica je svom psu kupila dijamantsku ogrlicu, zato što je tiket kupila dok je kupovala pseću hranu, pa je verovala da joj je pas pomogao da dobije. Pitao sam jedog drugog dobitnika šta će da radi sa dobitkom, a on je rekao, „O, pa, otići ću kod zubara“. A omiljeni mi je jedan čovek iz Darvina koji je rekao, „Otići ću da se ošišam“. To je delovalo tako trivijalno, i bilo je jasno da im je to na umu, ali prethodno nisu imali sredstava da to obave.

Reklame

Da li ikada otupiš na emocije na svom poslu?
Ne, nikada. Kod toga postoji nešto veoma posebno. U ponedeljak ujutru, nikada ne možeš da pomisliš, uf, nazad na posao. Teško je mrzeti ponedeljke kada daješ ljudima po par miliona dolara. A zbog toga što imaš posla s ljudima, to čini da stvari ostaju sveže, zato što nikada ne znaš ko će ti se javiti na telefon.

Šta misliš, koliko dobitnika si do sada pozvao, i koliko novca si podelio od lutrije?
Procenjujem da je u pitanju osam do deset njih nedeljno. To su uglavnom ljudi koji dobiju 10 hiljada – ikao je najveća nagrada koju sam podelio iznosila 50 miliona.

Da li ljudima kažeš čime se baviš u životu?
Da. Obično odmah kažem da sam ja onaj koji zove dobitnike na lotou. Ljudi se uvek postaraju za to da mi daju svoj broj telefona, u slučaju da moram da ih pozovem. Ljude lutrija zanima na mnogo načina koji nemaju veze sa dobitkom. Fasciniraju ih kuglice, bubanj, i kako sve to funkcioniše. Na kraju krajeva, ljude interesuje lutrija zato što svi mi volimo da sanjarimo o tome šta bismo radili kada nam novac ne bi predstavljao problem.

Kako je taj posao uticao na tvoju sreću, ili na način na koji vrednuješ novac?
Ja ne verujem u sreću. U pitanju je igra verovatnoće, i moglo bi da se dogodi, ali bi moglo i da se ne dogodi. Ponekad se osetim blazirano, kada su brojke u pitanju. U smislu, O, upravo delim 600 hiljada dolara. Ali onda pomislim da je zapravo u pitanju mnogo novca. Zbog toga što imamo posla sa tako širokim spektrom nagrada, zaboravimo njihovu pravu vrednost.

Pratite Stivena Smita na Tviteru.