Odmorila sam od društvenih mreža, a mogli biste i vi

Naporno je kad te društvene mreže svakodnevno izveštavaju o pogibijama i katastrofama. Tu je naravno i onlajn dijalog – neželjeni komentari, poniženja, virtue signaling, tuđi životi koji ti se konstantno guraju u lice.

Ovog leta, više nisam mogla da izdržim. Premišljala sam se par nedelja, svesna da mi onlajn prisustvo ulazi u nezvanični opis radnog mesta, ali sam se ipak naglo deaktivirala. Prvo sam ukinula Tviter, pa Fejsbuk, pa na brzinu obrisala sve relevantne aplikacije sa telefona.

„Nedostajaćeš prijateljima", pisao mi je Fejsbuk. Bila sam šokirana da se jedan program usuđuje da mi kaže kako bi trebalo da živim svoj život. Jebeš sve to, dosta je bilo.

Po prvi put posle mnogo vremena, mogla sam da odahnem. Bila sam samo svoja, nigde komentara, nigde gneva.

Kontaktirala sam isključivo putem mejla i telefonskih poziva, samo sa onima koji su moje podatke već imali, koji mi nisu traćili vreme. Stiglo mi je nekoliko zabrinutih poruka, a neki su se i uživo raspitali: „Jesi OK, vidim da te nema više na Tviteru?"

Ali bila sam OK, čak više OK nego cele prethodne godine. Nisam više opsesivno palila i gasila programe, mogla sam da analiziram dešavanja u svetu nezavisno od beskrajnih i često besmislenih razmena mišljenja.

Nedavno sam sa oklevanjem reaktivirala sve naloge na društvenim mrežama, pa sam se obratila Talkspace terapeutu Nikol Ejmsburi i pitala je zašto je ljude toliko zabrinula moja pauza. Talkspace je kompanija koja nudi onlajn terapiju, između ostalog i program za odvikavanje od društvenih mreža.

Zašto bi bilo koga brinula moja odluka da se povučem iz aktivnosti poznate po psihičkom opterećenju koje stvara? Da li je bilo OK da se nakratko povučem, imajući u vidu da su mi društvene mreže povezane sa poslom, kao i mnogim drugima?

„Kad se skineš, ljudi pomisle da si se razbolela jer te odavno nisu čuli", kaže Ejmsburi. „To ume da laska – nedostaju im tvoji postovi, tvoj lajkovi. Nije štetan sam po sebi, ali mislim da taj osećaj ne nestaje. Ne moraš da se boriš protiv njega, samo nađi način da živiš sa njim."

Postalo mi je jasno kad bih se tokom pauze mahinalno latila telefona da proverim šta ima na Tviteru i onda shvatala da sam ga obrisala: nisam više imala kontrolu nad impulsima. Ejmsburi kaže da je to jedan od indikatora problematičnog ponašanja.

„Mnogi ljudi eksperimentišu u potrazi za nivoom koji im odgovara", kaže ona. Kad primetiš da više ne možeš da se kontrolišeš, tada obično kreću problemi."

Iako sam bila izolovana, znala sam da izbegavam tuđe traume, reči i prizore koji bi me, u nedostatku boljeg izraza, trigerovali. Prošle godine se ubio jedan moj blizak prijatelj. U tom kontekstu Tviter mi nije bio bezbedno okruženje, imajući u vidu česte neobavezne izraze suicidnih namera: „Ubiću se lol". Crni humor povezuje sa drugima koji slično razmišljaju, ali ako vam je bliska osoba oduzela sopstveni život, nije vam više smešno.

„Ljudi pričaju o predsedniku tviterašu, o međusobnom ophođenju, a bilo je i dosta traumatičnih Fejsbuk Lajv dešavanja", ističe Ejmsburi. Da li su onda u kontekstu svega kroz šta prolazimo, društvene mreže zaista društveno korisne?

Kad god bi me neko pitao kako ide pauza, rekla bih im da ide „blaženo". Sama sa svojim mislima, mirna, bez stresa koji donosi rasprava sa strancima na internetu. Više sam se viđala sa društvom, više sam fotografisala bez namere da sliku bilo gde okačim u potrazi za validacijom. Putovala sam na vodopade, provodila vreme sa voljenom osobom. Ipak, teško sam se nosila sa činjenicom da su ljudi iz moje okoline i dalje onlajn, da su mi neki čak na mejl slali linkove do tvitova.

Ejmsburi ističe da neki ljudi imaju mogućnost da se sasvim isključe dok su na odmoru, ali za nas koji to ne možemo da priuštimo a posao nas usmerava na društvene mreže, ona preporučuje sledeće.

„Sa tim se nosi skoro svako, zato postoji pravilo 20-20-20. Kad god provedeš 20 minuta pred ekranom, moraš da se na 20 sekundi odmakneš bar 20 stopa od njega. Gledaj nešto sasvim nevezano, opusti se na to kratko vreme."

Ovo pravilo obično se primenjuje radi zdravog vida, ali pomaže i ljudima opterećenim društvenim mrežama. „Vežbaj malo, gledaj u prazno, razmišljaj. Zapitaj se da li si dobila ono što si želela u prethodnih dvadeset minuta provedenih onlajn."

Iako sam kaskala za ostatkom sveta, uživala sam u manjku povezanosti. Posle prvih nedelju dana, morala sam da reaktiviram Fejsbuk radi posla. (Fejsbuk je danas ono što je nekad bio telefonski imenik, pa teško mogu da mu pobegnem.) Ipak, od Tvitera sam se odmarala celih mesec dana – moja prva pauza od kako sam 2009. počela da ga koristim. Svakog dana mi dođe da se opet isključim i ostavim „psihički krek" kako ga zove kolega Dru Braun.

Od kako sam se ponovo povezala, trudim se da održim granice koje sebi namećem. Na Tviter obično ne idem van radnog vremena; izbegavam lične rasprave; ne koristim ga preko telefona; utišala sam sve notifikacije; trudim se da favorizujem mejl i SMS. Mnoge sam utišala, neke više ne pratim, uključila sam filter kvaliteta.

Iako mrzim ovo sranje svim srcem, ipak mi je deo života i posla. Verovatno je i vama.

„Ko god je mislio da su društvene mreže plitka zabava ili kratkotrajni trend, prilika za ljude da zadovolje svoj ego, mislim da je pogrešio", kaže Ejmsburi. „Ljudi ih koriste na najrazličitije načine, često dirljive, postoji tu potencijal za dobra dela ništa manji od potencijala za zlodela."

Još na VICE.com:

Moje neobično nasilno leto kroz prizmu onlajn sadržaja

Šta društvene mreže koje koristite za muvanje govore o vama

Pitao sam stručnjaka za društvene mreže koliki sam, zapravo, drkadžija