Nepisana istorija filma "Jackass"

Ako ste određenih godina i određena ste vrsta ličnosti, verovatno nema bolje rečenice koja vas podseti na vašu mladost od: „Zdravo, ja sam Džoni Noksvil, dobrodošli u Džekes!"

Ova emisija je bila veoma popularna, i inspirisala je klince širom sveta da se bicklom zaleću direktno u zidove i pale prdeže. Međutim, posle nekoliko nesereća usled imitiranja, koje su rezultirale ozbiljnim povredama, jedan senator je pokrenuo kampanju i objavio rat Džekesu, nateravši MTV da u ovoj emisiji uvede stroge bezbednosne propise. Kao rezultat toga, akteri više nisu bili u mogućnosti da rade ono što žele, i na kraju su odlučili da odustanu.

Dugometražni igrani film – za koji advokati nisu predstavljali toliki problem – bio je rešenje.
Film je 2002. godine, baš kao i serijal, bio neverovatno uspešan, i sa budžetom od pet miliona zaradio je skoro 75 miliona dolara. Izrodio je dva nastavka, 2006. i 2010, a 2003. serijal Krisa Pontiusa i Stiva Oa, Vajldbojs.

Od samog početka, Džekes je inspirisao brojne slične serijale, a kasnije i Jutjub kanale sa šaljivim ispadima. Međutim, niko od imitatora – uprkos tome što su jednako žestoko (ako ne i žešće) insistirali na faktoru zgražavanja i bola – nije uspeo da dosegne šarm zbog koga je ovaj serijal bio toliko popularan. Džekes, rođen u skejterskoj kulturi devedesetih i dvehiljaditih, je u najvećem delu bio autentičan, na neki način mio, i samodegradirajući. Prirodno je da se u emisijama o šegačenju naginje ka glumatanju i izigravanju žestokih momaka, ali to se u Džekesu nikada nije događalo. Nije se radilo o tome da se bude opak ili da se naudi drugima; radilo se o zabavi i prijateljstvu, i protagonisti se nisu plašili da prikažu svoje neuspehe ili slabosti. Imitatorima je to promaklo i igraju na kartu šoka, što je možda razlog zašto ne traju toliko dugo, niti imaju uticaj koji je Džekes uspeo da ostvari.

Nakon tragične smrti Rajana Dana 2011, nostalgija za Džekesom je poprimila pomalo drugačiji oblik; filmovi i epizode serije su zabeležili vreme koje neće i ne može da se ponovi. Doba pre nego što je internet preuzeo primat, kada smo morali da izađemo napolje i pravimo nevolje da bismo se zabavili.

Pošto smo uvideli da je prošlo 15 godina od premijere filma Džekes, želeli smo da se prisetimo doprinosa ove ekipe popularnoj kulturi i našem detinjstvu, razgovarajući sa Džefom Tremejnom, Džonijem Noksvilom, Spajkom Džonzom, Stivom Oom, Krisom Pontijusom, Bamom Margerom, Vi Menom, Dejvom Inglandom. Erenom Mekgehijem i Bamovom mamom, Ejpril Margera, o tome kako je tačno nastao ovaj film.

Sve fotografije: Šon Kliver i Benco

SPAJK DŽONZ: Kada je serijal počeo da se prikazuje, niko nije očekivao da će potrajati više od prvih osam epizoda za koje nam je MTV platio. Jednostavno smo mislili da će nam proći ta diverzija, neko nam je dao pare da pola sata na televiziji puštamo šta god poželimo, na nacionalnoj frekvenciji.

Vi MEN: Ja sam najozbiljnije mislio da će nam emitovati možda jednu ili dve epizode, i da će nas posle toga ukinuti. Kad ono, postade jebeno ogromna stvar, čoveče. Nismo čak mogli ni da snimamo dovoljno brzo koliko su ljudi želeli to da gledaju. Kada je počeo da se emituje, išli smo svake nedelje uveče, i došlo je do tačke kada su ljudi govorili stvari tipa, „ Džekes uništava Ameriku, iz nedelje u nedelju!"

STIV O: Postao je ludo popularan, i klinci su počeli da završavaju u bolnicama. Bilo je mnogo nesreća sa imitatorima. Bilo je ludo. Tada nije bilo tužbi, ali svakako je bilo mnogo straha u korporativnom svetu MTV-a, a pravno gledano, odgovornost je mogla da bude problem.

DŽONI NOKSVIL: To je bila izborna godina, i Džozef Liberman – senator – je rešio da bude oštar prema Holivudu, u sklopu platforme za svoju kampanju. Izdvojio je našu emisiju i MTV, a posle toga su se panduri okomili na nas. Dodelili su nam lika za bezbednost – nismo više mogli da skačemo sa visine veće od metar i po – i postalo je besmisleno do tačke da više nije bilo moguće da snimamo ono što smo želeli.

KRIS PONTIJUS: Ako smo snimali i neko je trebalo da sa trotoara pređe na ulicu, nisu nas puštali da snimamo ako ulica nije blokirana. Izgledalo je kao da smo smekšali.

DEJV INGLAND: Neću da preterujem: nakon emitovanja svake epizode, od advokata smo dobijali spiskove sa barem 12 do 15 napomena tipa, „Više ne možete da radite to, to, to i to."

BEM MARGERA: Rado se sećam kada nam je, pored svih zabrana MTV-a, prošla jedna stvar, a to je bilo kada sam polomio repnu kost tokom akrobacije sa burićima. Napravili su mi rentgenski snimak, na kome se sasvim jasno vide konture moje kite. Na televiziji, da svi mogu da je vide. Nisu nam dopuštali ništa, ali su pustili da se rentgenski snimak moje jebene kite pojavi na nacionalnoj televiziji.

DŽEF TREMEJN: To je u suštini uništilo serijal – njegov duh, ako ništa drugo, ono zbog čega je bio zabavan – pa smo prekinuli na vrhuncu, posle treće sezone.

SPAJK DŽONZ: MTV je bio stvarno iznenađen. Napravili smo takav dogovor da možemo da prestanemo kada god želimo, i mislim da se nisu setili toga godinu dana kasnije, kada smo bili u fazonu, „Ukidamo serijal". Oni su bili u fazonu, „Šta"? Mislim da to je nije moguće kod većine televizijskih emisija, da producenti mogu da ukinu serijal – ali mi smo to uradili.

DŽONI NOKSVIL: Postalo je besmisleno do tačke kada više nije bilo moguće da pravimo serijal onako kako smo želeli. Džekes je meni i momcima bio isuviše bitan da bismo ga razvodnili, i snimali tupavu, dečju verziju, pa sam ja to batalio.

DŽEF TREMEJN: U tom trenutku, Spajk je rekao , „A da snimimo film?", a mi smo bili u fazonu, „Znaš šta? Mislimo da smo prerano prestali da radimo". Želeli smo da se odjavimo kako treba, a film nam je davao mnogo više slobode, jer, pod jedan: imaće oznaku R, biće za odraslu publiku, pa smo mogli da radimo stvari koje neće uticati na malu decu. I, takođe: veći budžet, da pravimo luđa sranja.

STIV O: Kada se sada setim, ima smisla: naravno, postojao je presedan filma Bivas i Bathed, a mislim da su tada već snimili i film Saut Park. Ne da ima smisla da se upoređujemo sa animacijom, ali na neki način i ima – uzmeš nešto bezočno, što traje pola sata i emituje se na kablovskoj televiziji, i od toga napraviš film… što deluje promišljeno. To je bio presedan, ali meni je to bilo isto kao kada smo snimali skejtbord spotove.

DŽONI NOKSVIL: Još uvek smo učili da sviramo svoje instrumente, a odjednom smo imali film koji treba snimiti, sa budžetom od X dolara! Pa, hvala bogu da smo imali Spajka, zato što nam je on davao savete. Mislim hvala bogu da smo imali Spajka, i tačka. Pre nego što smo počeli da snimamo serijal, napravili smo desetominutnu pilot epizodu, koja je bila drugačija od svega što je postojalo. Ljudima je to verovatno bilo malo ludo, ali pošto je Spajk Džonz bio uključen, verovatno su mislili, „Ovi tipovi nešto znaju". Ali nismo znali mnogo toga.

STIV O: Iako su te ideje bile sveže i sjajne, nismo imali jebenu predstavu šta radimo. Malo nas je uopšte znalo šta je formular za autorska prava, znaš? Kada smo počeli da snimamo film, počeli smo da kapiramo. Imali smo knjigu snimanja, po prvi put i tonskog snimatelja, ali još uvek smo bili novajlije. Meni je bilo stvarno neprijatno da pričam u kameru.

SPAJK DŽONZ: Mislim da smo radeći na prvom filmu stvarno izbrusiil zanat. Tokom serijala – naročito tokom prve sezone – situacija je bila kao da igramo basket na terenčetu. Ko god bi se zadesio tu, ušao bi u igru. Pisali smo određene stvari imajući neke ljude na umu, ali morali smo zaista i da odlučimo koja će biti podela, a to je zavisilo od toga ko će se zaista pojaviti i izvesti ono što se traži. Takođe i od toga ko je želeo da provodi vreme s nama i putuje s nama. Bilo je kao u nekoj skejterskoj ekipi, na neki način.

STIV O: Džekes je za nas u stvari bio velika borba oko toga ko će provesti više vremena pred kamerama. Nikada niko nije bio privilegovan. Na špici su naša imena išla određenim redosledom, ali osim toga, jedino što je određivalo koliku ćeš minutažu imati je bilo to koliko je materijal dobar. Bilo je toliko jednostavno. Spajku Džonsu, Noksvilu i Tremejnu pripadaju zasluge za to što ego nije igrao nikakvu ulogu. Nikada nisu izdvajali nekog od momaka. Jedini kriterijum je bio kvalitet snimljenog materijala. Kada kažem kvalitet, mislim na to koliko je ekstremno.

DŽEF TREMEJN: Kada smo sklopili ugovor sa Paramauntom i MTV-em za film, u to doba je na čelu Paramaunta bila žena koja se zove Šeri Lensig. Neposredno pred početak snimanja smo se sastali s njom, i ona me je odvojila u stranu i rekla mi, „Samo se postarajte za to da bude veće i luđe od svega što ste radili na televiziji". Bilo je sjajno imati takvu podršku od čelnice studija, koja je jednostavno kapirala.

STIV O: Bio sam spreman da radim bilo šta, nije bilo bitno šta je u pitanju. Sećam se prvog razgovora sa Tremejnom. Mislim da se odvijao u kancelariji produkcije, verovatno prvog dana kada sam stigao na snimanje, i on je rekao: „Ovo više nije TV serija. Ovo je film sa oznakom da nije podesan za decu, tako da sve mora da bude veće i luđe. Nemoj da donosiš mlake ideje". Bio sam ozlojeđen. Bio sam uvređen zbog sugestije da bih ikada predstavio neku mlaku ideju. Rekao sam, „O da, a što se ja ne bih sav istetovirao, po celom telu"? To je bila moja prva ideja.

DŽEF TREMEJN: Prvo naše putovanje je bilo u Portland. Tamo je energija bila drugačija. Postojao je električni naboj. Tipovi su se međusobno nadmetali.

DEJV INGLAND: Imali smo osećaj da imamo novostečenu slobodu, jer su nas u serijalu advokati sputavali, govorili nam da neke stvari ne smemo da radimo, a onda su se odjednom ta vrata ponovo otvorila. Ponovo je sve bilo dozvoljeno, a tada smo radili najbolje stvari. Kada nismo imali ograničenja.

EREN MEKGEHI: Prelazak sa snimanja serijala – koje je u suštini bilo samo jurnjava unaokolo, bez medicinske ekipe na snimanju – na film, to je bilo kao da su odjednom počeli da se staraju o nama. Bili smo prva liga, i to je bilo radikalno. U prvoj ligi ima mnogo više odgovornosti, pa smo morali da napravimo iskorak i radimo ekstremnije stvari.

DŽONI NOKSVIL: Verovatno bi poželeo da si bio tamo s nama, ali veruj mi, ne bi to želeo! Snimanje je bilo pravo kidanje živaca. Na početku su svi imali energije, ali poslednjih mesec ili dva, ljudi su plakali i raspadali se, mentalno i emotivno. Dotakneš nekoga po ramenu, a on skoči k'o oparen. Atmosfera na snimanju je bila prilično ratoborna.

EREN MEKGEHI: Posle snimanja sam definitivno dugo patio od posttraumatskog stresnog poremećaja, jer svaki put kada bih zašao za neki ugao, nisam bio siguran da li me neće sačekati džinovska šaka koja će da me ošamari. Bili smo kao vod vojske. Otišao bih kući u Portland na par nedelja, ali sve vreme bih bio anksiozan, zato što sam znao da ću za par nedelja morati da se vratim i radim stvari koje bi bukvalno mogle da me ubiju.

DŽONI NOKSVIL: Ja volim male stvari, kao kad Bamova mama konačno kaže „jebote". Nekad su sitne fore najsmešnije.

EJPRIL MARGERA: O moj bože. To je bila najluđa stvar, jer sam znala da snimaju u Pensilvaniji, pa sam na putu do kuće sa posla pozvala svog muža i pitala ga, „Ima li koga tamo? Mogu li da legnem da spavam"?, i on mi je rekao da nema nikoga. I tako sam došla kući i videla da su sva svetla popaljena, i da tamo leži aligator, i prvo što sam pomislila je bilo, 'O moj bože, konačno snimaju film za Paramaunt, imaju veliki budžet, a ovo su kupili? Nekakvu lutku aligatora? Koliko je koštala? Je li bila skupa? I to bi trebalo da me uplaši? I samo se sećam da sam povikala, „Je li pravi". Džef mi je rekao da sam to izgovorila sigurno jedno 56 puta. Htela sam da ga pipnem, ali sam se zaključala u vešarnicu i samo sam želela da mi kažu da li je pravi ili ne, i kada su mi rekli da je pravi, sećam se da sam odlepila.

SPAJK DŽONZ: Bamovi roditelji su bili toliko kul. Nijednom nas nisu prekinuli dok smo snimali kod njih. Pretpostavljam da su se navikli, jer je Bam od malena pravio takva sranja. Ali svaki put kada bismo došli, Ejpril bi nas ugostila i kuvala nam, i mi bismo sedeli unaokolo i snimali u dvorištu, gledali TV u dnevnoj sobi. Definitivno je bila mama čitave te stvari.

EJPRIL MARGERA: Mislim da sam uvek to radila, čak i sa drugarima mog sina. Bam bi me pozvao i rekao, „Dolazim kući, šta ima za večeru", i ja bih izvadila ono što imam i to rastegla, da bude hrane za sve njegove drugare. Uvek sam to radila, i kada su se pojavili momci iz Džekesa, radila sam otprilike to isto. Nije mi bio neki problem.

VI MEN: Pre neko veče sam bio u jednom baru, i na televiziji je išao naš film, i bilo mi je žešće smešno. U baru nisu znali da mi dolazimo, ali ja se idalje istripujem kada uđem negde i vidim ga na televiziji. Jedna od omiljenih stvari mi je kada Dan uđe i ona kikbokserka ga prebije. Vidi se da zna šta ga čeka… u fazonu je, „Batice, ova riba će da me izmlati". Mislim da se ona nije ni zagrevala. On je za nju bio vreća za boks.

DŽONI NOKSVIL: Rentgenski snimak autića Rajana Dana (kada je Dan gurnuo autić-igračku u svoj rektum) mi je omiljeni momenat u filmu.

DŽEF TREMEJN: Mislim da je to meni možda čak i najomiljenija fora ikad. Ta ideja datira još od serije. Mislim da je Spajk imao ideju da gurne mobilni u dupe, ali u to doba su mobilni telefoni bili preveliki. Nismo pričali o tome da Rajan to uradi; mislim da smo uvek imali Stiva Oa na umu, ali kada je Rajan rešio da to uradi, sve je leglo na svoje mesto, i sve u vezi s tim je bilo magično.

SPAJK DŽONS: Ono što je bilo zabavno kod svega je to što smo dok su snimci pristizali i kada je krenula montaža počeli da razmišljamo o tome sa čime ćemo početi, a sa čime završiti, baš kao kod nekog skejterskog spota. Kada se Džef vratio sa Floride sa delom sa Rajanom i autićem, bio je u fazonu: „Imamo finale filma". Seli smo da pogledamo izmontirani materijal, i svi su bili u fazonu: „Da! To je to". To je na neki način bilo olakšanje. To je i dan-danas deo koji mogu ponovo da gledam, zato što je Rajan tako dobar. Stvarno se vidi koliko je drag čovek. Bio je tako zabavan i hladnokrvan, bez ikakvog truda, bio je sjajan. Tih, uvrnutog smisla za humor, spreman na svako poniženje. Sve što je trebalo da uradi je da potišteno pogleda u kameru, i to je bilo najbolje. Bilo je toliko duhovito zato što smo inicijalno pomišljali da kraj treba da bude grandiozan, pa smo čak i snimili takvu verziju kraja, ali jednostavno nije funkcionisao toliko dobro. Nije bio toliko duhovit. Shvatili smo da kraj jednostavno treba da bude najbolja fora koju imamo, i to je bio Rajan sa autićem u dupetu.

DŽEF TREMEJN: Sećam se da smo se vozili negde, tokom snimanja prvog filma, ja sam vozio kombi produkcije. Obično smo imali asistenta produkcije ili vozača, ali tada sam ja vozio. Snimatelj je snimao Rajana dok pokušava da sedne tamo, ali u dupetu mu je autić, tako da mu je potpuno neudobno, a Bam mu se smeje, a onda zalutamo tražeći kliniku na kojoj treba da mu urade rentgenski snimak. To se događalo u Majamiju, i ja sam samo vozio unaokolo, tražeći tu adresu. To je bilo pre GPS-a, i tih sranja. Rajan me je gledao, u fazonu, „Stvarno? Ovo se sada događa"? Bio sam pod velikim pritiskom da se to snimi dok imamo lekara da to uradi. Lekar je u svakom trenutku mogao da odustane. Nije imao pojma zbog čega dolazimo kod njega.

SPAJK DŽONS: Svaki trenutak je jak. Bam je tamo, nosi rukavice i pomaže mu da gurne autić u dupe, onda dolazi Meni, koji je neka vrsta divljaka koji se rve sa aligatorima i čovek je divljine, a kada vidi šta oni rade, potpuno odlepi. Lekar je tu. Tu smo usporili celu stvar, i svi su bili prisutni dok se odvijalo to sa Rajanom. Replika Stiva Oa mi je jedna od omiljenih ikada snimljenih, to je ono kada ispriča svom ćaletu za autić u dupetu, i kada kaže, „Ne smeta mi kada je moj tata ljut na mene, ali stvarno me zaboli kada se razočara u mene". To je savršena replika koja na najbolji način opisuje te momke. Lens Bengs je sve to snimao. Svi su jednostavno bili zajedno. Tu ima nečeg zaista stvarnog. Ono što su radili je bilo ludo, ali činjenica da im je to bio posao je bila još nenormalnija. Obožavam to.

STIV O: Ne bih radio ništa za šta bih pomislio da bi mi pokidalo kičmenu moždinu, ili ugrozilo život. To su moja dva pravila. Paraliza i smrt nisu opcija.

DŽONI NOKSVIL: Stvar sa mnom je što ne volim hladno vreme, niti hladnu vodu. Ako se pojavi ideja za takvu foru, ja sam u fazonu, „Imamo nekoga za to, zar ne"? Jednostavno to ne volim! Takođe nisam tip za spido gaćice; isuviše sam samosvestan. Pontijus i Stiv O su verzirani u tome, i to divno rade. To su dva zgodna momka. Ne radim isuviše odvratne stvari. Više volim stvari koje imaju veze sa gravitacijom i od kojih možeš da se ugruvaš.

BAM MARGERA: U početku nisam radio ništa što ima veze s golotinjom. To mi je bilo uvrnuto. Uvek sam se trudio da se klonim bikova, zato što volim da izvodim stvari nad kojima imam kontrolu, na primer, da se na skejtu zaletim u zid. Možeš da smisliš kako da padneš na pravi način, a da izgleda radikalno. Ali bika koji se rita ne možeš da kontrolišeš. Mislim da me je tokom snimanja drugog filma Tremejn nagovorio da u uvodnim scenama imam neka posla s bikovima.

KRIS PONTIJUS: Ja ne prezam ni od čega. Ponekad mislim da imamo određene ljude koji rade stvari koje im više odgovaraju, ili izazivaju bolju reakciju, ali ja jednostavno ne volim da radim stvari koje – mislim da bi svi momci rekli isto… smisao Džekesa je da na kraju budeš predmet sprdnje. Ja nikada ne bih uradio nešto zlo. Poenta je da sami sebi činimo zlo. To je zaista jedino pravilo. Bilo je nekih sličnih serijala, i neki od njih su takođe duhoviti, ali mislim da je Džekes bio drugačiji – što nije bilo planirano – zbog toga što akrobacije i smicalice nisu bile jedini njegov smisao.

DŽONI NOKSVIL: Sećam se prve projekcije u Paramauntu, sa porodicama, prijateljima i rukovodiocima. Kada smo ga prikazali rukovodiocima, bio je predug. Isprobavali smo fore, i još uvek je sve bilo sirovo. Jedan od rukovodilaca, koji će ostati anoniman, je ustao i rekao, „Paramaunt nikada neće pustiti ovaj film u distribuciju". Morali smo da dobijemo tu bitku, ali mislim da je to bila emotivna reakcija te osobe, samo zbog toga što pre toga nikada nije videla ništa slično, a bilo je baš sirovo.

SPAJK DŽONZ: Moram da odam priznanje Šeri Lensing, njen šef je bio taj koji je to rekao, ali Šeri, koja je bila starija, slavna, uspešna žena – pa, ne znam kako se to tačno odigralo, ali pustili su film u distribuciju.

KRIS PONTIJUS: Pre zvanične premijere su ga prikazali odabranoj publici, a nas su pustili u bioskop, da sedimo u zadnjoj sobi i gledamo reakcije, da vidimo da li će biti smešan ljudima, i tako dalje. Ali bilo je ludo gledati neke ljude, kojima je bilo muka u određenim trenucima, i koji su povraćali u bioskopu. Neki od njih su bili fanovi Džekesa, a neki su samo želeli besplatno da gledaju film, tako da su se neki baš iznervirali i demonstrativno odlazili iz bioskopa.

STIV O: Sećam se kada me je Noksvil pozvao kada je film pušten, i rekao mi, „Batice, na prvom smo mestu. Uspeli smo". Tako je bilo svaki put.

SPAJK DŽONZ: Premijera je bila baš zabavna. Održana je u Sinema Domu, gde su bile premijere čuvenih filmova kao što su Odiseja u svemiru i Bliski susreti treće vrste. Sećam se crvenog tepiha, kada sam vido Stiva Oa, Prestona, Bama i Vi Mena, koji su bili isti kao i uvek, samo na crvenom tepihu.

DŽEF TREMEJN: Sećam se poziva večeri premijere. Paramaunt mi je iznajmio neki minibus, pa smo u njega potrpali mnoge od momaka i naše roditelje, i vozikali smo se od bioskopa do bioskopa. Počeli smo sa matine projekcijom u pet popodne u petak, ušunjali se u salu kada je film počeo, i ja sam stajao odmah do mog tate, videli smo da je u biskopu svega pet ljudi. Ja sam bio u fazonu, „Jebiga, čoveče", a tata me je pogledao i rekao, „Pa, izgleda da smo pukli".

Ali onda, kako je veče odmicalo, stizali su pozivi iz Paramaunta, zato što smo mi bili na zapadnoj obali, a čuli smo koliko dobro prolazi na istočnoj, i nastavili smo da se vozikamo unaokolo, i svi bioskopi su zakazivali dodatne projekcije, udvostručili su ih i utrosturčili. Bilo je neverovatno. Sećam se da sam se užasno unervozio zbog tolikog uspeha; odlepio sam. Neprekidno su me zvali iz Paramaunta i govorili mi, „Napraviće ovo, napraviće ono". Stalno su povećavali cifre, od početnih 10, preko 15, do 20 miliona. Ja sam bio u fazonu, „Ne znam šta to znači!"

VI MEN: Najluđi prvobitni utisak kada se pojavio je bio kada sam sa ostalim momcima otišao na skejtersku turneju u Japan. Film Džekes se prikazivao tek tri meseca u Sjedinjenim Državama, a tek je počeo da se prikazuje u Japanu, i ljudi su istrčavali iz radnji i klicali moje ime. Moji ortaci skejteri su bili u fazonu, „Batice, sada si gotov, brate. Svi znaju ko si".

SPAJK DŽONZ: Za vreme snimanja prvog filma je sve tek počinjalo, a mi nismo znali šta, ali do trećeg filma smo već proveli čitav život zajedno. Kod prvog postoji neka vrsta potpune nevinosti i naivnosti. Barem ja imam takav osećaj kada ga gledam.

KRIS PONTIJUS: Kada je Džekes krenuo, u to su bili uključeni svi iz našeg šireg kruga skejtera, pa i ljudi van njega. Podela uloga nije bila određena, već otvorena stvar, za svakoga ko ima dobru ideju i želi da je snimi. Ljudi koji su ostali u ekipi su jednostavno bili oni koji su najviše snimali.

DŽEF TREMEJN: Ljudi misle da se sve to desilo preko noći. Nije bilo audicije za uloge, nismo okupili ljude koji jedni druge ne poznaju. Sve imamo dugu istoriju, ljudi iz ekipe su bliski, a to ne može da se isfabrikuje. To je autentično. Do trenutka kada se sve svelo na ljude koji su postali članovi Džekes porodice, oni su se već vremenom dokazali kao izuzetni idioti.

DŽONI NOKSVIL: Mi smo autentični prijatelji, a drugi ljudi koji pokušavaju da rade ono što mi radimo misle da se tu radi samo o grozotama i dokazivanju da si čvrst, ali nijedan član naše ekipe nema iluziju da smo čvrsti. Ne radi se o tome; to je posebna ekipa momaka. Radimo neke prilično neuobičajene stvari, koje su ponekad pomalo zločeste, ali to je i dalje simpatično i nevino, zato što potiče iz prijateljstva, i naših naravi. To ne može da se kopira.

DEJV INGLAND: Postoji nešto kod dinamike između tih ljudi – to je jednostavno bila savršena mešavina različitih ličnosti ljudi koji su svi međusobno prijatelji. To je bilo potrebno da bi bilo toliko zabavno za gledanje.

VI MEN: To je kao kod nekog stvarno dobrog benda. Znaš ono kada čuješ bend koji je kompaktan? Muzička industrija ne može da sastavi dobar bend. Niko ne može jednostavno da ode i probere neke tipove, ali kada prijatelji prave muziku zajedno, to je u velikoj meri isto kao i ono što smo mi radili. Smišljali smo kako sve da sklopimo, i radili smo to kao grupa.

KRIS PONTIJUS: Ljudi ne shvataju taj segment, znaš? Kada ljudi to gledaju, mislim da ih podseti na druženje s prijateljima. Mnogi ljudi koji to gledaju ne mare obavezno za fore, i mislim da je zbog toga to bilo posebno.

DEJV INGLAND: Znaš ono kad ljudi odu u rat zajedno i ostanu prijatelji i ratni drugovi, zato što niko drugi ne može zaista da ih razume? Niko nije prošao kroz uvrnuta sranja kroz koja su oni prošli. Ne kažem da smo mi bili u ratu. Mi smo bili u zabavnom ratu, pretpostavljam. Ali niko drugi ne može da razume kroz šta smo zajedno prošli.

Još na VICE.com

Život Bema Margere iz Jackass-a mi budi veliki strah od smrti

Testiranje mokraće i pušenje stidnih dlačica: šta je novo u svetu "Jackass" Stiva Oa

Ukrajina zabranila ulazak Stivenu Sigalu jer je "opasan po bezbednost zemlje"