Dan sa parom koji tvrdi da su Isus i Marija Magdalena

Alan Džon Miler bio je u svojim tridesetim kad je počeo da se pita da li je možda Isus. Čitavog života, kaže on, mučio se s nizom neobjašnjivih uspomena, a njihovo potiskivanje postajalo je samo sve teže i teže. "Imao sam sećanja na to kako neko zabija eksere u moja stopala i moje zglobove", kaže on. "Sećam se da su me proboli kopljem, da su mi pretili i da su me nebrojeno puta premlatili do ivice smrti."

Trebalo je da prođe još čitava decenija da bi Alan — bivši Jehovin svedok i razvedeni otac dvoje dece — konačno prihvatio da je definitivno Isus. U to doba je imao 41 godinu i živeo je sam na obali Južne Australije. Radeći kao kompjuterski tehničar u uspešnoj firmi i živeći sa dvojicom sinova tinejdžera, znao je da će ako se svetu predstavi kao Isus to napraviti haos. Ali je ipak to uradio. I uradio je to sa takvim ubeđenjem da je sedam godina kasnije, 2011. godine, dospeo u naslove međunarodnih novina kao navodni lider kulta.

Tad sam prvi put čuo za Alana, dok sam gledao Nedeljom uveče na Kanalu 7. Video sam lika u košulji na cvetne dezene kako iskreno objašnjava da je on Isus iz Nazareta, dok se njegova devojka predstavljala kao Marija Magdalena. Pušteni su i snimci ograde od bodljikave žice oko njihovog kompleksa i intervju sa ljudima koji su došli iz svih krajeva sveta da žive s njima. Taj intervju privukao je veliku pažnju medija, a 2012. se ispostavila kao velika godina za njih. Sidnej Morning Herald objavio je reportažu pod naslovom "Mesijanski kompleks", dok je Karent afer praktično reorganizovao svoju programsku šemu kako bi donosio najnovije vesti o Isusu.

Ali pažnju mi nije privukao sektaški šmek. Pitao sam se kako je to objaviti čitavom svetu da si Isus. Koji nivo samouverenja je potreban da biste pogledali prijatelja u oči i rekli mu: "Slušaj, druže, ovo će ti možda zvučati neobično, ali ja sam Isus." Jer bez obzira na to ko si ili koji su ti motivi, kad počneš da se predstavljaš kao prorok iz prvog veka znači da si izvršio samoubistvo nad svojim društvenim životom. A opet je Alan uporno nastavljao dalje, baš kao i Meri.

Želeo sam da oboma postavim pitanja o prirodi samouverenja, tako da sam odlučio da otputujem do Kvinslenda i sretnem se s njima u njihovom domu.

Iz svog ruralnog doma u Vurulinu, oko tri sata severozapadno od Brizbejna, Isus i Marija vode organizaciju po imenu Sveta istina — praveći na stotine sati Jutjub sadržaja, sa tako primamljivim naslovima kao što su Nametanje ljubavi i istine i Kako da se suočim sa svojim otporom prema istini. Do tamo je duga vožnja, ali tek kad skrenem sa pošljunčanog puta na imanje sa drvećem i šupama, odjednom postajem nervozan. Sam sam i ne znam šta me čeka. I tako u poslednji čas odlučujem da parkiram kola nosom prema putu. Za svaki slučaj.

Iz obližnje zgrade izlazi Isus, noseći još jednu prepoznatljivu košulju surferskog ćaleta. Njegov akcenat i maniri su čisto australijski i ugodno ćaskamo o vožnji dok mi pokazuje imanje. Ulazimo u kuću gde zatičemo četiri osobe za trpezarijskim stolom, uključujući jednog od Isusovih sinova i njegovu partnerku Meri. Svi se rukujemo pre nego što najavim svoj odlazak u kupatilo, gde na podu zatičem primerak ateističkog klasika Ričarda Dokinsa Zabluda o Bogu. Dovoljno je zabavno da to fotografišem i najednom osećam kako sam se opustio.

Nakon toga prelazimo na posao i premeštamo se u njihov studio, gde moji domaćini snimaju većinu svog video sadržaja. Imaju tri kamere i osvetljenje, kao i raskošni set za montažu i miks pult. Sedam u fotelju, dok su svetla uperena u mene, a Isus seda u fotelju preko puta i izbacuje nogu kako bi mu Meri sela u krilo. Potom od Isusa tražim da nas podseti na vreme dok je živeo sam u Južnoj Australiji, duboko u čeljustima krize identiteta.

"Znao sam da imam četiri opcije", kaže on polagano. "Pomislio sam: ili mislim da sam Isus a jesam ili mislim da sam Isus a nisam, što bi me činilo ludakom. Ili mislim da sam Alen Džon Miller a jesam, što bi me činilo normalnim. Ili, konačno, mislim da sam Alen Džon Miler, a nisam, što bi me činilo ludakom."
Isus priznaje da ga je prestravila pomisao na objašnjavanje svega ovoga ljudima, ali je na kraju odlučio da to prvo isproba na sinovima tinejdžerima. "Rekao sam im to u fazonu 'a šta ti misliš o ovome?' i moj najmlađi sin je na kraju rekao: 'Da, mogao bih u to da poverujem.'"

Osokoljen, počeo je da govori to nekolicini prijatelja, ali većina je bila otvoreno agresivna prema njemu. Svi su tvrdili da je lud. Za samo mesec dana, svi su prestali da mu se javljaju na telefon. Njegova sopstvena majka ga je savetovala da ide kod psihologa. I otišao je, ali zaključci nisu bili konačni niti ubedljivi.

Kad je ostao bez prijatelja, Isus je shvatio da je, ironijom sudbine, osećao slobodu da se u potpunosti prepusti svojoj novoj personi i počeo širom zemlje da drži javne govore. Tako se krajem 2007. godine obreo u jednoj dnevnoj sobi u Kvinslendu držeći govor dvadesetosmogodišnjoj poslovnoj terapeutkinji i njenim roditeljima. Žena se zvala Meri Lak. Njeni roditelji bili su samoproklamovani ateisti, ali su im te filozofske propovedi o prirodi istine i ljubavi jednog kompjuterskog inženjera koji sebe zove Isusom bile veoma zanimljive.

Tačnije, sve dok Isus nije shvatio da je sreo srodnu dušu a da je njihova ćerka zapravo Marija Magdalena.

Ovaj deo priče postaje problematičan, jer je teško prihvatiti da je Meri Lak toliko izmenila svoj život a da to na neki način nije bila primorana. Ona je svesna toga i više puta ponavlja da je sve to uradila svojom voljom. Iz nekog razloga, zatekao sam sebe kako joj verujem. Od njih dvoje, čovek može više da se poistoveti sa Meri. Dok Isus deluje kao da stalno šeta između dva lika koje ću zvati "Lakonski baja" i "Mesija koji ne trepće", ona prosto deluje kao da je sasvim svoja.

Lako se smeje. Lako se postidi. Kaže da je bila devojka koja stalno izlazi sa drugaricama i ubija koktele. Mogu to da zamislim, čak i kad krene da priča o praznini koju nije mogla da popuni bez Isusa.
Meri kaže da se od najranije mladosti osećala neispunjeno, baš kao i Isus. Ona opisuje snažan osećaj gubitka, kao da je volela nekog ko je umro. Njena porodica bila je emotivno suzdržana, a periode depresije proživela je sama — sve dok se u njenoj kući nije pojavio lik sa sopstvenom teorijom o tome šta joj se dešava.

Posle tog prvog sastanka, Isus je ispričao prijatelju kako misli da je ona Marija Magdalena. Na kraju je to stiglo do njenih roditelja, koji su joj preneli tu priču. Ona je isprva bila šokirana, ali je ipak odlučila da mu napiše mejl. "Rekla sam mu: 'Vidi, načula sam šta misliš o meni, ali volela bih da to čujem direktno od tebe.' To je sve što sam mu napisala."

Isus je rekao Meri da se oni poznaju hiljadama godina i da njihova razdvojenost objašnjava njen osećaj gubitka. On joj je predložio da ponovo budu zajedno i iako je njoj trebalo dugo da mu odgovori, na kraju je to učinila. I mada je ona 15 godina mlađa od njega, polako su se zbližili. I ona je polako počela da veruje da bi zaista mogla da bude Marija Magdalena.

Ako je Isusovo putovanje bilo usamljeno, Merino je bilo naprosto traumatično. Njeni roditelji su se plašili javnog poniženja. Ona u suzama opisuje niz ljutitih razgovora sa svojom majkom, dok je njen mlađi brat čvrsto rešio da raskrinka nju i Isusa na internetu. Izgubila je sve svoje prijateljice.

"Imala sam jednu prijateljicu koju je sve to isprva zanimalo. Došla je na nekoliko seminara, ali su onda njen svekar i svekrva izvršili veliki pritisak na nju da se kloni svega i više nikad nije pričala sa mnom", objašnjava Meri. "Niko od njih se nikad nije raspitao ni da li sam dobro. Bilo je to kao da sam umrla, a oni su samo nastavili sa svojim životima."

Pitam ih da li su samo imali neiskrene prijatelje, ali oni tvrde da su u pitanju ljudi uopšte. "Mislim da je to nešto što je prilično teško prihvatiti", kaže Isus za njihove identitete. "To plaši ljude."

Tada ga pitam zašto je insistirao na tome da svima kaže kako je on Isus. Ako je znao da im se to neće dopasti, zašto to nije zadržao za sebe? "To sam mu ja uporno govorila!", uzvikuje Meri. "Kad smo se prvi put sreli, ja sam bila u fazonu: 'Vidi, čak i ako je istina, samo začepi i ljudi će te više slušati.'"

Ali, prema Isusovim rečima, to bi bilo neiskreno. "Oduvek sam smatrao da je istina važna", kaže on. "Ja govorim istinu. Znam da su moje namere iskrene, tako da ću se držati istine koju propovedam."

Iznova se vraćam na njihovu opsednutost istinom. Svaki put kad kažem da postoji mnogo pragmatičnih razloga da se uvrnute teorije zadrže za sebe, par se ne slaže sa mnom. Za njih, živeti kao ono što si i želiš da budeš praktično je smisao života. I to samo potcrtava njihovu odluku da objave svetu da su Marija i Isus.

Posle sedenja u studiju, odlazimo u šetnju po imanju i razočaran sam kad otkrijem da ono uopšte ne liči na kult. Uključujući i mene, samo nas je šestoro ovde. Nema bodljikave žice kao što se tvrdilo u emisiji Nedeljom uveče. Isus kaže da je postojalo vreme, negde oko 2012. godine, kad su ljudi iz svih krajeva sveta kupovali okolnu zemlju da bi bili bliže njemu i Mariji, ali priznaje da se većina odselila. Nije da ga to mnogo zabrinjava. "Oh, da budem sasvim iskren, mislim da još nismo ni počeli", kaže on s osmehom na licu.

Isus i Marija se drže za ruke dok hodaju i na osnovu brze računice shvatam da su zajedno skoro deset godina. Većina ljudi u desetogodišnjim vezama koje poznajem ne drži se za ruke, niti zastaje sve vreme da se ljubi. Tako počinjem da mislim da je to uvid u ono što ih pokreće. Ideja da je Sveta istina šema za bogaćenje deluje nekompletno, kao i teorija da je to platforma za privlačenje pažnje. Naravno, tu bi moglo da bude i toga, ali uglavnom deluje samo kao dvoje ljudi koji se zaista vole. Kao da ih je ludilo njihovog odnosa načinilo izgnanicima, ali ih je i spojilo superlepkom i pružilo im priliku da nešto dokažu.

Završavamo skakanjem po Isusovoj trambolini. On se penje na nju i kreće da pravi salto za saltom dok ga Meri gleda s ljubavlju, a ja shvatam da mi se ovi ljudi dopadaju. Oni postavljaju prava pitanja i to je nešto čemu se divim, čak i ako dolaze do nekih prilično opskurnih odgovora.

Dok skakućemo, preostaje mi samo još jedno, poslednje pitanje: kako bi se osećali kad bi otkrili da nisu u pravu? Ako jednog dana, možda kad umru, saznaju da su samo Alan Džon Miler i Meri Lak, da je sve bila jedna velika neprijatna greška i da su izgubili prijatelje bez razloga. Kako bi se tad osećali?

"Dobro", kaže Isus. "Zanimalo bi me da znam gde smo to tačno pogrešili. Ali bih se osećao kao da smo makar živeli u skladu s onim što smo mislili da je istina."

Pratite Džulijana na Tviteru ili Instagramu

Još na VICE.COM:

„Kao sekta": napuštanje sveta onlajn teorija zavere

Ljudi su nam rekli koje su najgore navike nasledili od roditelja

Proveo sam dan sa masonima u Liberiji