Baka stara 102 godine priča o seksu i ratu

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Germany .

Ilse Simšen je rođena u avgustu 1915. – godinu dana od početka Prvog svetskog rata. Takođe se i naputovala i bila u brojnim vezama, a njeno omiljeno piće je Kampari sa pomorandžom. Pošto internet neprekidno smišlja načine da me podseti da kao milenijalac nemam veze sa životom, rešio sam da joj se obratim za savet o tome šta je istinski bitno, a šta ne.

Sreo sam se s njom dan nakon njenog 102. rođendana, u njenom modernom, dvosobnom satnu u Selbu, malom gradu u istočnoj Nemačkoj. Njena porodica, prijatelji, i nekoliko novinara su se okupili da proslave njen jubilej, ali uspeo sam da par minuta popričam s njom nasamo.

VICE: Šta biste rekli, šta je tajna dugog i srećnog života?

Ilse Simčen: Biti opušten i optimističan. Imam par prijatelja koji su pesimisti, ali se nikada ne raspravljam s njima – samo ih ostavim sa njihovim opcijama. Bićeš mnogo srećniji ako se fokusiraš na prijatne stvari u životu. To bi takođe bio moj savet i svim tim starijim ljudima koji pričaju samo o svojim bolestima.

Odrastao sam misleći da ću da budem srećan jednom kada kupim kuću i imam 1,6 dece, kao i svi ostali. Ali to mi sada izgleda irelevantno. Šta mislite, šta bi zapravo trebalo da uradim sa svojim životom da bih bio srećan?

Trebalo bi da radiš ono što želiš, ali da se uvek postaraš za to da naučiš nešto novo. Ja lično nikada nisam želela da imam kuću, i ništa mi ne fali zbog toga. Većina žena u mom staračkom domu su prodale svoje kuće, zato što im više nisu potrebne. Iako sam uvek volela decu, nikada nisam imala svoju. To je u redu, zato što sam imala priliku da provodim vreme sa tuđom decom, što me je usrećivalo.

Da li mladi previše razmišljaju o stvarima koje na kraju ispadnu nebitne?

Da li mladi uopšte razmišljaju? Ne, šalim se. Mogu li sada ja tebi da postavim par pitanja? Gde živiš, i da li si završio fakultet?

Živim u Berlinu, a diplomirao sam pre nekog vremena.

Poslednji put sam bila u Berlinu na Olimpijskim igrama 1936. Kladim se da nećeš naći mnogo ljudi koji mogu to da kažu za sebe. Stajala sam na trotoaru sa stotinama ljudi i gledala kako pored nas protrčava nosilac baklje. Znaš li gde sam bila tokom Olimpijskih igara 1972. u Minhenu?

Ne, gde ste bili?

Bila sam na moru, na fantastičnom krstarenju sa jednom prijateljicom. Išla sam na neka neverovatna putovanja tokom svog života. Kada sam imala 90 godina, otišla sam na krstarenje, da vidim piramide i Sfingu u Gizi. Tokom putovanja sam dosta šetala palubom i upoznala mnogo finih mladića.

Da li još uvek flertujete s muškarcima?

Naravno! Više volim mlađe muškarce – stari su dosadni. Potreba za partnerom sa kojim možeš da vodiš nadahnuti razgovor nikada ne umire, koliko god da si star. Ali zapravo dugo nisam poželela da imam dečka – u mojim godinama bi veza predstavljala veliki teret. Normalno, kada sam bila mlađa, drugačije sam gledala na stvari. U svoje vreme sam se baš trudila – bila sam sportski tip, moderna i šik. Imala sam mnogo obožavalaca.

Da je ovo ljubavni sastanak, šta biste očekivali od mene?

Razumevanje i uvažavanje stvari koje me zanimaju. To je najvažnije.

Koje vam je omiljeno piće?

Kampari sa pomorandžom, ili par gutljaja nekog baš dobrog konjaka. I ti bi trebalo da naučiš da piješ konjak – dobar konjak je rajsko piće. Kada sam imala 98 godina, upoznala sam neke vinogradare iz Majnca u jednoj banji. Veći deo vremena tamo smo proveli pijući za šankom, i oni su mi ispričali sve o pravljenju vina. Volim nova iskustva i isprobavanje novih stvari. Uvek sam bila takva, naročito pre Drugog svetskog rata, kada sam baš dobro živela.

Koji vam je bio najteži deo života?

Dva svetska rata, naravno. Rođena sam kao Nemica u Sudetima, koji su u to doba pripadali Čehoslovačkoj, ali ih je nacistička Nemačka anektirala neposredno pred Drugi svetski rat. Jedan od moje braće je poginuo u bici za Moskvu 1941. Dve godine kasnije, i moj drugi brat je poginuo u Rusiji. Moj verenik, koji je bio pilot, poginuo je kada su mu avion oborili Britanci. Planirali smo da se posle rata venčamo. Tuga je bila užasna.

Posle rata, kada sam imala 29 godina, taj region je vraćen Čehoslovačkoj, pa smo moja porodica i ja bili prinuđeni da izbegnemo u Nemačku. Prešli smo 200 kilometara peške od našeg rodnog grada Litomerica do Lajpciga. U to vreme, Nemačka je bila podeljena između saveznika u četiri različite zone, i mi smo bili u zoni koju su kontrolisali Sovjeti. Život je bio toliko težak. Jednostavno sam prestala da radim mnoge stvari koje sam volela, kao što je pevanje. Ponovo sam zapevala tek pre nekoliko godina. Dobro, to možda baš i ne može da se nazove pevanjem, ali pevušim uz muziku koja mi se dopada.

Koji je najbolji način da se prebrode teška vremena?

Meni je pomogao rad, ali bilo mi je potrebno mnogo vremena da mi se duša u potpunosti zaleči.

O čemu bi trebalo da naučim nešto više?

O istoriji. Mladi ljudi premalo poznaju našu istoriju, i trebalo bi više da se potrude da je prouče. Ponekad pomislim da i ne žele da znaju.

Postoje li neke stvari koje bi trebalo da prestanem da radim kada zađem u određene godine?

Ha, ne. Najiskrenije, trebalo bi da se fokusiraš na to da ti život bude sjajan, kao što je meni. Ja sam vozila do svoje 95. godine. Na kraju sam digla ruke od dozvole. Ali samo zato što sam shvatila da će ako doživim nesreću – čak iako ne budem ja odgovorna – ljudi automatski pretpostaviti da sam ja kriva, zbog mojih godina.

Da li mislite da bi trebalo više da rizikujem?

Da, naravno. Svakome je potrebno uzbuđenje u životu. Uvek sam se trudila da mi život bude što je moguće uzbudljiviji. Posle rata sam umela da se usred noći iskradem iz Lajpciga i ušunjam u britansku zonu, gde nije trebalo da budem. Uvek sam se tako dobro zabavljala, i nikada se nisam plašila. Bila sam avanturistički nastrojena devojka, i nisam imala šta da izgubim. Sve što ti je potrebno za opstanak je malo sreće.

Šta mislite o mojim tetovažama?

Mislim da su grozne, ne razumem zašto bi se bilo ko tetovirao. Stvar je u tome što sam ja poprilično staromodna. Naročito ne volim kada se žene tetoviraju. Da budem iskrena, i dalje ne volim da vidim da žena puši u javnosti. Ali ponovo je red na mene da postavim neka pitanja. Imaš li devojku?

Ne.

Jesi li previše izbirljiv?

Možda.

Mislim da svako treba da bude pomalo izbirljiv. Ali u nekom trenutku, moraš da se odlučiš. U tim godinama bi trebalo da počneš da razmišljaš o zasnivanju porodice. Kada bi me sada zaprosio, ne bih te odbila.

Još na VICE:

Da li skeniranjem mozga možemo doći do idealnog lika

Blogerka Morgan Mikenas nije se obrijala više od godinu dana

Iza kulisa takmičenja u lepoti za gluve ljude