Šta sam morala da prihvatim o sebi na psihoterapiji: Barbike, teretana i Adel

Sve ilustracije Marina Marković

Pre oko šest meseci krenula sam putem psihoanalize i samoprevazilaženja, drugim rečima upoznavanja sebe, trećim rečima - rekom bez povratka. Staro je pravilo da će se svako u toku bilo koje psihoterapije ili šire uzeto rada na sebi suočiti sa nekim ne tako lepim delovima sebe, od kojih neke mora i da promeni, ali kao i obično ja sam mislila da to za mene ne važi. Jednostavno, sebe doživljavam kao superherojku samospoznaje, opsednutu sobom i svim svojim delovima koje poznajem bolje od svih. Uz to što sam neverovatno posebna, išlo je i to kako se bez straha mogu suočiti sa bilo kojim izazovom kome drugi nisu dorasli. Oh kako sam se grdno zajebala, sada se tome slatko smejem. Evo zato spiska čudesnih i neverovatnih istina koje sam morala kako znam i umem da prihvatim:

Ja sam romantična

Okej, ja sam osoba koja govori i piše o stvarima koje uključuju duplu penetraciju, grupni seks u javnosti ili javna kuća na Terazijama, ali u meni živi devojčica obučena u roze koja zaista veruje u postojanje princa na belom konju. Moja prljava fantazija o pravoj ljubavi, na naznaku prvog ljubavnog razočarenja u osnovnoj školi, pohranjena je u najdublji deo moje ličnosti, opasana redovima plastičnog eksploziva i obmotana bodljikavom žicom, zatvorena iza sedam vrata, kao u ruskoj bajci, tako da niko nikada ne vidi i ne oseti da se unutra nalazi otužna šećerna vuna. Cela modernizacija međuljudskih odnosa nipošto nije išla na ruku mojim romantičnim očekivanjima o tome da ću u nekom sasvim neobičnom ili suludom trenutku života sresti čoveka svojih snova i onda ćemo zajedno zavladati svetom. Za mene je sve osim toga sivi viktorijanski kavez u kome se ljudi sparuju prema tužnim tužnim eksel tabelama o tome ko je koliko lep, ko koliko zarađuje, ko nudi više u emotivnom, duhovnom ili materijalnom smislu. Toliko dugotrajno postojanje te iluzije o pravoj ljubavi, bukvalno me je onemogućilo da učestvujem u stvarnim ljudskim odnosima, za mene su svi bili ili moralni pigmeji koji se valjaju u blatu greha ili nužno zlo prekraćivanja vremena u životu punom patnje.

Šta je problem sa istinom o romantici? Ne znam odakle bih počela. Da bar nisam prevežbala i da sam imala herca da budem anahrona roze princeza koja čeka trenutak u kom će zablistati, da su ljudi ikako mogli da vide moju pamučno meku prirodu ispod svih tih "odbij/jebi se i umri/nije mi stalo/fuj romantika" nalepnica, možda bih za 34 godine srela srodnu dušu sa kojom bih živela u kućici od kolača. Mislim, metalike nađu jedna drugu, drže se za ruke i cvoljaju pivo u parku kod PMF-a, tako bih i ja. Ali dobro, kad sam već odlučila da budem baksuz koji pola dana mrzi sebe što želi radost duginih boja i povraća po jednorozima, zašto nisam do kraja ugazila to zrno romantike, to je neobjašnjivo. Ovako, moj život je tekao u dva paralelna smera – želje za romantikom i prezirom prema tome, proizvodeći autohejt, sličan onom koji često imaju neautovani homoseksualci.

Kako sam rešila ovo? Pa prvo imala sam sreće, što na mom dnu podsvesti ne leži želja da jebem male dečake nego da se držim za ruku pred svima. Nije tu bilo nešto ekstremno teško za prihvatiti, ali meni je bilo nepodnošljivo kao da me neko veže u sobi i pušta mi đorđa balaševića i govori "evo suoči se i prihvati svoju unutrašnju nekul jadnicu". Emotivni egzorcizam, jebote. A onda sam okrenula ploču, kul je biti nekul. Kul je biti iskren i u skladu sa sobom, kul je pomoći svojoj unutrašnjoj jadnici da dođe do sreće u ljubavi, užasno je važno prihvatiti i roze deo sebe i priznati da ponekad samo želim da spavam s njim, govorim njanjavim bebećim glasom ili se grlim u javnosti kao da je sutra smak sveta. Suočimo se sa istinom, ja sam najpatetičnija osoba na svetu, zamišljam mede i bebe i moram da prihvatim da me čak i voljena osoba ponekad osuđuje za to. Ali ako ništa, bar zna pravu istinu.

Ja nisam čarobna, ja sam deluzivna

Ovo je kao neki demanti toga da sam čarobna devojka iz snova. Ne ja nisam čarobna devojka iz snova, već hipomanična osoba, konstantno na ivici da se otkači i živi u svetu svojih predstava umesto u realnosti. Ali nisam to samo ja. Jedan psihijatar je rekao da "ne zna da li uopšte treba lečiti hipomanične ljude, ili im – zavideti" i zaista se slažem u potpunosti. Ovaj svet bi bio užasan kada bi svi bili realistični. Na žalost ili na sreću, ja sam izvukla karte da glumim ludilo.

Objasniću to ovako, recimo da posedujem dirljivu sposobnost da uz (ni)malo truda bilo koju situaciju obojim u šarene boje i da nekako zamutim pravu sliku, ne samo za sebe nego i za druge i da svi kolektivno uletimo u trip. Ima u filmu "Nikad nedeljom" lik Nane Muskuri koja presmišljava sve grčke tragedije tako da imaju isključivo srećan kraj u kome niko ne umre i svi likovi zajedno "idu na more". E pa ja sam doslovno ta osoba koja ne priznaje nikakve uplive realnosti koji mogu osujetiti odlazak na more kao potpuni vrhunac ljudske sreće i postignuća.

Iracionalnost je postala moj trejdmark, i ljudi umesto da mi skreću pažnju na to kako zaista stoje stvari, zajedno sa mnom učestvuju u kolektivnoj fantaziji i to je onda igranka bez prestanka. Nikad neću zaboraviti trenutak kad je moj hiperrealistični izabranik rekao kako sam čarobna jer čak i u bolnici u tužnoj scenografiji pacijentkinja koje spavaju ili tiho ječe ja uspevam da održim tu neku "svoju auru". Neki to zovu kreativnost, neki to zovu halucinacija, ali meni je ta čarobnost tokom života postala odbrambeni mehanizam od svega što me boli i to je do jaja koristan mehanizam.

Ne znam da li je potrebno da navodim šta su problemi iracionalnog iliti maštovitog odnosa prema životu –impulsivna trošenja, dugovi, neizvesnost, kašnjenja i svađe, neiskrenost koje sam blaženo nesvesna, potencijalno opasne situacije, rizici svih vrsta i preterano burna i dramatična dešavanja. Bez obzira na svest o tome, pozitivne strane kao što su bezbrižnost, sreća, osećaj svemoći, čudesno bliski odnosi sa najrazličitijim ljudima, nezaboravna putovanja ili doživljaji često su prevagnule da zadržim takav model ponašanja iako je bazično štetan. To je kao kad u onoj bajci Ledena kraljica, Gerdu zabuni kraljica leta i ona ostane dve tri godine mirišući ruže u predivnom dvorištu umesto da traži izgubljenog Kaja. Kad sam postala svesna toga da sam zarobljena u cvetnom vrtu svojih fantazija, malo mi se smučio taj otužni miris odsustva stvarnosti.

Najviše mi je pomoglo što su mi prijatelji rekli da me oni vole uprkos tome što sam "deluzivna" a ne zbog toga. Naime, pogrešno (sic!) sam verovala da tim ludilom koje zračim ja privlačim ljude kao pomenuta kraljica leta, iako ne da nisam kraljica, nego sam u stvari zarobljena u tom čudesnom svetu i to svi vide sem mene. I ne, nikome nije simpatično kad izgubim dodir sa realnošću, nego me samo izuzetno vole i dirljivo im je koliko truda ulažem da ružnu stvarnost pretvorim u pesmu Havaja. Ima i onaj film "Panov lavirint" ali činjenica da devojčica drugi svetski rat pretvara u bajku pokušavajući da osmisli haos, nije ni malo vesela.

Pravi task za mene bio je kako da ostanem čarobna, a da istovremeno više učestvujem u stvarnosti. Za početak, počela sam da radim na tome da ulepšam svoju stvarnost, da ne bih morala da je pretvaram u holivudski film. I tu je nastao pakao suočavanja sa ostalim ne tako lepim stvarima o sebi.

Ja sam u očajnoj fizičkoj kondiciji

Suočavanje sa svojim fizičkim granicama. Jebote. U glavi jedne iracionalne osobe, to što sam trenirala deset godina pre dvadeset godina dovoljno je da u svakoj priči kada se pomene fizička aktivnost smatram da sam pozvana da kažem završnu reč. Trenutak u kom se suočavam sa tim da moram ozbiljno da radim da bih mogla da dotaknem svoje prste je trenutak u kom se moj ego razbija u paramparčad. I da, i u tom trenutku imala sam izbor da nastavim da lažem sebe da izgledam kao prepička, da su unutrašnje vrednosti bitnije od spoljašnjih, da je joga smaranje, da je teretana bezvezno zapinjanje, a trčanje rezervisano za nolajfere i da neću da postanem fanatik. Prosto je fantastična sposobnost svačijeg ega da unapred obesmisli svaku akciju koja će dovesti do bilo kakvog napora ili nelagodnosti. Ali put samoprevazilaženja ne dozvoljava čak ni povremenu utehu i izgovore, imam samo ogledalo i opciju da budem iskrena prema sebi ili da nastavim da se pitam zasto jebeno svet ne uviđa koliko sam ja savršena i zašto već nisam poznata, bogata i sve naj naj.

Sa neverovatnom lakoćom sam zaboravila koliko mi je bilo teško kad nisam mogla da napravim ni pet koraka po bolničkoj sobi, koliko mi se tad zgadilo ležanje i koliko sam se radovala kad mogu da uđem u kadu. Tako da, čim nisam bila sprečena da obavljam telesne funkcije, vratila mi se kurcobolja za svaku nekomfornu aktivnost. Ali to nisam samo ja, kapiram da je i Novaku Đokoviću lepše da sedi u kafiću i cirka kiselu nego da zapinje po suncu.

Morala sam da razbijem tu iluzuju "neka trči ko voli da trči" jer osim nekih bolesnih entuzijasta, većina ljudi čini bilo koji napor iz funkcionalnih razloga a ne iz obesti – radimo da bismo zaradili za more, trbušnjake radimo zbog ravnog stomaka i primamo injekcije zbog zdravlja. Fak, sedamdesethiljaditi put u životu došla sam do toga da sebi govorim "moraš da završiš domaći, pa ćeš onda da se igraš" dok sve u meni odgovara "jebeš domaći, idem odmah da se igram, ionako sam najbolja"… Ono, stalno se osećam kao da sam u nekoj igrici "sam svoj roditelj", prilično zamarajuće.

Ja lažem, po cjele dane lažem

Znate ona pitanja na testovima "Da li lažete?", odgovor je samo jedan – ne postoje ljudi koji ne lažu, postoje samo oni koji sebe ubede da ne lažu. Deluzivni, kao što sam ja. Iako se trudim da poput asimptote težim istini, neka laž se omakne malo malo. Ali gore od tih malih laži kad kažem da sam na Slaviji, a u stvari sam tek na pola Beogradske, postoji i ta master laž – laž da sam iskrena. Deluzivni ljudi ne mogu biti iskreni, to naravno ne znači da sam patološki lažov već da nemam jasnu predstavu o tome šta je istina. Drugim rečima, moj svet je izgrađen kao romansirana biografija u koju ja iskreno verujem i koja stoji na mestu faktografskih podataka. Tek naporna istraživačka praksa u mom slučaju može otkriti "šta se desilo zaista".

Sva sreća pa pripadam poststrukturalističkoj školi koja se uopšte i ne pita o ideji velike istine, nego se bavi implikacijama tih pojedinačnih istina. To znači da poput nekog budističkog monaha ili psihoanalitičarke uzimam sebi za pravo da se ne bavim istraživanjem stvarnog stanja stvari nego posledicama koje stvarno ili izmišljeno stanje ima na mene. Međutim, jedno je da ja ne želim da se bavim time da li mi se film zaista svideo, da li osećam simpatiju, ljubav ili je to zabluda, ali shvatila sam da nemam pravo da se bunim što većina ljudi ipak ima svoje pravo da zna sve. Kada me neko pita nešto konkretno, ukoliko vrdam, komplikujem ili filozofiram, najčešće se pretpostavlja da lažem i tu moji traktati o kompleksnosti pojma istine ne funkcionišu. Od kakvog je značaja da na pitanje artikulisano u formi da/ne odgovaram tezom o tome da je istina subjektivna ili da je svaki sud temporalnog karaktera. Da, meni je tesno u striktnim formama poput binarnih opozicija crno/belo, sviđa/ne sviđa, radno/slobodno vreme pa na kraju krajeva i muško/žensko, ali naš svet je izgrađen na tome.

Da bih se izbavila iz ovog pakla u kome ispadam lažov iako se stalno suočavam sa raznim bolnim istinama i insistiram na tome, prvo sam morala da razumem, iskreno razumem potrebu za istinom koju osim mene imaju i (gle čuda) drugi ljudi. Izlazak iz mog oblaka izmaštane stvarnosti postavila sam kao cilj, kako bih svojim bliskim a i svim ostalim ljudima na svetu dala pravu, a ne projektovanu istinu. Moja ideja je razumem svoje čudesne mehanizme laganja i preokrenem ih pre nego što se laž desi. To praktično znači da ja moram da prihvatim činjenicu da se trenutno nalazim na Terazijama, treba da sam na Bulevaru a ja želim da sam na Trgu Nikole Pašića. Kada me neko pita jednostavno pitanje "gde si" svaki odgovor osim onog koji bi pokazao geolocation servis jednostavno nije istina. Nije istina sad, ali će možda postati istina za 5, 10 minuta i to nije ni tema cele priče. Da skratim, ja sada učim da u kolokvijalnom životu, stvarnost opisujem poput nekog supersavremenog androida - jasno, nedvosmisleno i precizno, a da sve romantizovane vizije ostavim tamo gde i pripadaju - u roman. I ne, nisam imala predstavu da sam toliko zarobljena u svetu bajki.

Moje veze su bile sranje

O da. Moje veze su bile bezveze. I ne ja nisam žrtva, nisu za sve krivi isključivo drugi, ja sam svesno birala da budem u odnosima za koje sam znala da ne ispunjavaju kriterijume normalne veze. Da, naravno da ništa nije drama i da ovo saznanje nije epohalno, jer da su prošle veze bile dobre trajale bi i danas, ali nije u tome stvar.

Shvatila sam da sam ja uspela da očekujem da će stvari nekako ispasti okej bez mog truda u tom smeru. To su one romantične ideje da postoje ljudi koji su stvoreni jedno za drugo i da niko ništa ne treba da radi jer se radosna sudbina sama od sebe ostvaruje kao u bajci. Znam da zvuči debilno, ali ja sam učestvovala u ljudskim odnosima na nekoj vrsti autopilota, neke umišljene realnosti u kojoj sam ja zaljubljena u svoju ideju o sebi i tome kako veza treba da izgleda. Prosto je neverovatno koliko smo mi u kurcu kao ljudi kad je jebeno moguće da se neko zabavlja sa mnom godinama i da ne primeti da ja uopšte nisam tu. Da možda izgledam kao nečija devojka, ponašam se kao nečija devojka, ali ne dajte da vas to prevari, ja nisam ničija devojka, ja se zabavljam sama sa sobom i strava mi je.

Prvi put mi je sinulo u glavi da su momci koji su me ostavljali jer ih ne volim dovoljno bili u pravu. Ne da ih nisam volela previše kako što sam mislila, nego ih nisam volela ni približno dovoljno da bi sa mnom bili u vezi. Gore od toga da su me ostavili bilo bi da smo ostali zajedno jer ja nikad ne bih shvatila da ljubav uopšte tako ne izgleda, a oni bi verovatno uvenuli. Realno boli me dupe da se stužim nad nečijim nedostatkom ljubavi, ali u svojoj nesvesti ja nisam primetila koliko gazim sebe, propuštajući priliku da ispoštujem onu unutrašnju jadnicu koja želi pravu ljubav.

Posle j. nema k.

Najbitnija stvar sa kojom sam morala da se suočim je izlišnost osećaja krivice. Iako sam ja to kao dobar đak znala, bila sam šokirana količinom krivice koju sam u sebi otkrila. Za sve živo. A to nije bilo ništa drugo nego još jedan pokušaj ega da ne uradi ništa nelagodno, kao što je priznavanje da nisam u pravu, razumevanje uzročno-posledičnih veza u sopstvenom ponašanju i posledično promena nekih obrazaca ponašanja ili razmišljanja. Ovo zvuči kao kognitivno-bihejvioralna terapija za glupe, ali moram da prizam upala sam u začarani krug osećaja krivice, kajanja i kompenzacije te užasne tuge u prošlosti, kojoj nisam znala uzrok. I zapanjujuće je koliko je čoveku, a posebno meni lakše da trpi užasne posledice svojih izbora, da se agresivno samosažaljeva ili posipa pepelom za ono što ne može da promeni umesto da se bavi onim što može i mora da menja.

Užasno je koliko sam jednostavna osobica. Poražavajuće. I nažalost i to sam morala da prihvatim o sebi, da stisnem zube i zgnječim one poslednje ostatke ponosa iliti ega i priznam da sam pojela govno u prošlosti (što se kaže bilo/prošlo) i da pošto je samo budućnost moguće izmeniti, moram da je menjam (svakoga dana u svakom pogledu), a ne da ispijam kafe baveći se abitnim analizama i kajanjem jer ne vode nikuda.

Moj privatni Ajdaho

Ovo je uzbudljivo. Da bih prihvatila sve te nove uvide o sebi, morala sam da se jedno dvesta puta raspadnem i sastavim, što se kaže - na suvo. I došla sam do epohalne pretpostavke - da se sve moje pogrešne predstave o ljudima i stvarima sustiču u jednoj koja me potpuno ubija. Ma koliko se ja tome protivila i gadila, u meni živi neka debela optimistična osoba koja želi pravu ljubav, kao neka Adel koja zove 1000 puta da simpatiji kaže nešto lepo. Moja podsvest je Adel koja se valjuška u dubinama moga bića. I još gore, shvatila sam da će moja ljubavna i životna agonija trajati sve dok ne priznam da sam Adel i krenem u teretanu u nadi da ću moći da ostvarim normalan ljubavni odnos sa osobom koja, jebiga - voli Adel.

Kapirate moj sjeb? Zašto ja unutra nisam Wonder Woman, Madona ili bar Kim Kardašijan… E pa nisam zato što svako ima svoj pakao, i upravo zato što mi Kim Kardašijan nije dno dna ne moram da se bavim prevazilaženjem Kardašijansa. Šta ćeš, neko mora da prihvati svoju emotivnu stranu, neko da prevaziđe želju za cigarama ili destruktivne sadističke porive a ja moram da se rvem sa svojom unutrašnjom Adel. Još gore u stvari, moram da je prigrlim, da je zamolim da mi oprosti što sam je mrzela i zlostavljala sve ove godine, da promenim svoje stavove i da strpljivo radim mentalne sklekove u nadi da će sve ispasti dobro i da se poludela i osvetnički nastrojena Adel neće vratiti da me uništi.

JOŠ na VICE:

Kako sam shvatila sve kad sam saznala da imam rak

Kako izdržati zdrav život u Srbiji

Šta bih volela da sam znala o ljubavi sa 20 godina