Kultni heroji: Dejan Stanković
Ilustracija: Vanja Krstić

FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Kultni heroji: Dejan Stanković

Zemunac koji je pokorio Italiju, a zatim i Evropu.

IME I PREZIME : Dejan Stanković
DATUM I MESTO ROĐENJA : 11.9.1978. Beograd
SPORT I POZICIJA : fudbal, vezni
KULT JE ZATO ŠTO JE : …samo jedan Stanković Dejan. Stan-ko-vić Deeejaaaaan…

Svaki dečak koji se rodi u ovom gradu, ili zašto ne reći, u ovoj zemlji, u nekom periodu svog života sanja kako oblači crveno ili crno-beli dres, izlazi na travnati teren pred više desetina hiljada svojih navijača spreman da odigra utakmicu svog života, a onda uzima loptu negde na dvadeset metara od protivničkog gola, prolazi jednog, pa drugog, i završava akciju šutem u suprotni ugao mreže. Gol. Erupcija sreće. Suze, vrisak, emocije. Dižete ruke, trčite ka tribini gde su najverniji, slavite zajedno.

Reklame

Dejan Stanković je sve to proživeo sa osamnaest godina, na „Marakani“ protiv Kajzerslauterna. A onda je odigrao još petnaest sezona fudbala na vrhunskom nivou, osvojio šest „skudeta“, pet italijanskih kupova, tri evropska trofeja i zvanje svetskog prvaka u klupskoj konkurenciji. Usput je odigrao i tri svetska prvenstva i ubeležio 103 nastupa za nacionalni tim, i ostaće zapamćen u istorijskim knjigama kao jedini igrač koji je igrao SP sa tri različite ekipe – Jugoslavijom, SCG i Srbijom.

Drugim rečima, Deki Stanković je ozbiljna faca ne samo u srpskim, već i u svetskim fudbalskim okvirima. Jedan od poslednjih srpskih fudbalera koji su drmali u ozbiljnoj evropskoj ligi i pravili rezultate. Barem za sada. I ovo je priča o njemu.

Svaka legenda ima zanimljiv početak, a u Dekijevom slučaju to je činjenica da je on karijeru počeo u – moš’ misliti – Teleoptiku. U Zvezdu je ipak stigao na preporuku trenera kadeta Branka Radovića, i to kao četrnaestogodišnjak. Već sa šesnaest godina bio je priključen prvom timu, i bio član generacije koja je u sezoni 1994-95 (aka „sezona stotog derbija“) osvojila duplu krunu. Svoj prvi gol postigao je sa sedamnaest godina, i to protiv podgoričke Budućnosti. Time je ujedno i postao najmlađi strelac u istoriji kluba – taj rekord je u maju 2014. srušio Luka Jović.

U ono vreme, Dejan nije bio jedini Stanković u Zvezdi, i da me je neko pitao od kojeg očekujem najveće stvari, ja verovatno ne bih izgovorio njegovo ime. Prvi bi mi na pameti bio Jovan Stanković, odlični levokrilni napadač koji je kasnije sa puno uspeha nastupao za Majorku i madridski Atletiko, i koji je u „Sensible Soccer“-u bio toliko brz da me niko nije mogao uhvatiti kada bih jednom krenuo u napad po bokovima. Drugi bi bio Predrag Stanković, kasnije poznat kao „čovek koji je sačuvao Ronalda – dva puta“, a danas verovatno poznatiji po tome što trenutno izdržava devetogodišnju kazu u Španiji jer se bavio švercom narkotika. Dejan je za nas bio tek neki talentovani klinac, kojih je u ono vreme barem bilo onoliko.

Reklame

Svoj status besmrtnika na Zvezdinom severu Dejan je stekao u već spomenutom meču protiv Kajzerslauterna. Tog 26. septembra 1996. ušao je sa klupe na početku drugog poluvremena, i svega devet minuta kasnije sjajnim pogotkom anulirao vođstvo „crvenih đavola“ iz prvog meča. U produžetku je dodao još jedan, a onda su Zoran Njeguš i Bata Pantelić dokusurili ekipu koja će dogodine postati prvak Nemačke. Zvezdin dalji progres osujetila je Barselona sa sve Ronaldom ( onim pravim, štono bi rekli) – titula je otišla Partizanu, ali su crveno-beli barem uspeli da osvoje kup. A legenda o „Stankeli“ je bila rođena.

Dogodine, Zvezda je preživela jedan od možda i najtužnijih skorijih izlazaka iz Evrope, i ko je tada otišao na stadion verovatno i dan danas priča kako nikad nije padala kiša kao te noći protiv Ekerena. U prvenstvu je jači (da ne talasamo) bio Obilić, dok je kup sada otišao komšijama iz Humske. Dejan će tu sezonu upamtiti verovatno kao onu u kojoj je postao najmlađi kapiten u istoriji kluba, kao i po tome da je tada prvi put, kao devetnaestogodišnjak, zaigrao za nacionalni tim.

I kakav je to debi samo bio. Počelo je traljavo, golom Korejanaca nakon prekida. U drugom poluvremenu zato, Stanković je matirao Azijate sa dva pogotka u svega deset minuta igre, i tako rešio pitanje pobednika. Bilo je to dovoljno da ga selektor Slobodan Santrač ubaci na spisak za nadolazeće SP u Francuskoj – tamo je ostvario bitnu ulogu u danas legendarnom meču sa Nemcima, kada je prodao foru Andreasu Kepkeu i tako mu zasmetao kod prvog pogotka.

Reklame

Nakon SP, Stanković odlazi u tada najkvalitetniju ligu sveta, italijansku Serie A, i narednih pet i po sezona nosi dres rimskog Lacija. I ovde Deki debituje pogotkom (protiv Pjaćence), a onda uspeva i da se izbori za minute u veznom redu u kojem su tada igrali Huan Sebastijan Veron, Pavel Nedved i Matijas Almeida. U prvoj Dejanovoj sezoni Lacio uzima poslednji Kup Pobednika Kupova nakon uzbudljivog finala sa Majorkom – ipak, svi ovde pamte dvomeč sa Partizanom, u kojem su beogradski crno-beli bili dosta blizu iznenađenja, ali ih je upravo Stanković osujetio pogotkom na JNA. Njegova čuvena „ne čujem vas“ proslava učinila ga je izuzetno neomiljenim među „grobarima“ – sa druge strane, da sam za svaku priču u kojoj se neki cigan ušunjao na stadion i skočio od radosti kad je Deki pogodio za 2-1 pa onda setio gde je i pokrio ruke glavom u tobož očaju dobio dinar, sad bih sedeo na Floridi i pijuckao pinjakoladu…

U drugoj sezoni, Deki, Miha i ostali osvajaju duplu krunu, a zatim Lacio kreće polako da stagnira. Uz novu 2004. Rimom kreću da kolaju glasine da će Stanković ubrzo promeniti sredinu – spominje se tu najglasnije Juventus, ali na kraju naš reprezentativac ipak završava u Interu, pre svega zahvaljujući činjenici da bi se tamo u neko vreme pridužio starom savezniku Robertu Manćiniju. I u Milanu, Dejan nastavlja da radi ono što najbolje zna – diriguje veznim redom i postiže golove. Brzo je postao i ljubimac navijača, a pomoglo je nekoliko golova u gradskim derbijima.

Reklame

Dolaskom Žozea Murinja na čelo Intera činilo se da će je sada već tridesetogodišnji Stanković postao tehnološki višak. Ipak, i u ovoj bici za minute Dejan pobeđuje. Uspeva ubrzo da postane ključan činilac u „vezi“ šampionskog intera, i u sezoni „triplete“ 2009-2010 ostvaruje više od četrdeset zvaničnih nastupa u crno-plavom dresu. Njegov poslednji veliki trofej bio je kup Italije osvojen 2011. – pamti se i danas njegov fantastični gol Romi u polufinalu, kada je njegov „suvi list“ sa dvadeset i pet metara iz trka doneo pobedu „neroazurima“ i veliku prednost pred revanš.

Sve to vreme, Dejan paralelno igra i za reprezentaciju prvo SCG, pa Srbije. I sa jednima, i sa drugima on uspeva da ode na svetsko prvenstvo. Pamtićemo ga i kao prvog kapitena nezavisne Srbije, dužnost koju je preuzeo 2006. na meču protiv Češke. Fudbalsku karijeru završio je 2013. – na svom oproštaju odigrao je deset minuta, a zatim je zamenjen uz aplauze.

Nakon kratke trenerske epizode (bio asistent u Udinezeu pa Interu), Dejan danas radi pri UEFA kao savetnik predsednika Aleksandra Čeferina. Sva tri sina mu igraju u juniorima Intera – najstariji Stefan, nekadašnji kapiten Interovih kadeta, nedavno je debitovao i u nacionalnoj selekciji. To nam samo ostavlja nadu da će nas jednog dana neki novi Stankovići izvesti na pravi fudbalski put, baš kao što je to njihov otac radio dugi niz godina.

DODATNO GRADIVO : vidite, Dejan je dao stvarno mnogo lepih golova. Recimo, ovaj protiv Milana. Ili ovaj? Ili ova nestvarnost protiv Šalkea. Ili…ma, svesni ste već. Ali kao što sam rekao, legenda o „samo jednom Stanković Dejanu“ formirana je one noći kada je Kajzerslautern poklekao na „Marakani“. Stoga…

Reklame