Zna se koji se sportovi gledaju globalno, kao npr. fudbal, a koji su samo lokalne poslastice, kao npr. vaterpolo. Ali, sportska scena - ako tako nešto postoji, a i ako ne postoji, evo sada sam izmislio taj pojam - deluje baš onako okoštalo i zaostalo u ranom XX veku, kao i većina ljudskih delatnosti uostalom. Molim vas, kada ćemo videti nešto novo u svetu sporta osim likova koji jure za loptom, likova koji se biju po kao nekim pravilima ili likova koji nešto skaču i trče? Bo-ring.
Zato je jedino rešenje da nekako osvežimo taj učmali svet olimpijskih i televizijskih sportova u tome da nešto što je svima poznato prepakujemo kao sport. Kao na primer, neku dečiju igru koju su bukvalno svi na svetu igrali ili makar za nju čuli.
Zato je ideja da se šuge (samo)proglase za sport tako genijalna. Imam i video dokaz.
Carevi koji su smislili da jurnjavu unaprede u sport nisu neki zli marketinški moguli ili investitori sa idejom kako da zarade prepakivanjem i preprodajom nečega što svi inače rade besplatno, kao što bismo mogli pomisliti u ovom dobu kasno-podivljalog neo-liberalnog hiper-kapitalizma koji živimo, gde je sve roba, pa tako i dečije igre.
Dva brata iz Britanije, Kristijan i Demien Devo, su entuzijasti koji su smislili World Chase Tag sa idejom da dečije zezanje pretvore u sportski spektakl. I što se mene tiče, uspelo im je, jer sam pre neki dan proveo sat vremena kao na ketaminu gledajući odrasle konje kako se lomataju po terenu s preprekama, sa samo jednim bazičnim ciljem: da jedan drugog pipnu.
Pravila su dosta jednostavna, jer brate to su šuge. OK, postoje ekipe i postoji neka kao liga, ali to je otprilike to. Zvanično se „format“ takmičenja naziva Team Chase Off. Svaki tim ima četiri člana, i igra se 16 „šugica“ u toku jednog meča. Svaka „šugica“ tj. jurnjava traje 20 sekundi, tokom kojih onaj koji juri mora da pipne onog ko beži. Ako se uspe, dobija poen, a ako ne uspe, began dobija jedan poen.
Da, dobar deo zabave ovog sporta je u tome da smisle srpski nazivi za sve njegove aspekte. Za sada sam stigao do „juriša“ i „began“, ali radim i dalje na tome, ovo je tek verzija 1.0.
Čitavu stvar megazabavnom za gledanje čini i to što je teren za igru osmislio neko ko očigledno nema problem da kombinuje sport i psihoaktivne supstance, kao i činjenica da 90 odsto aktuelnih igrača dolazi iz parkur priče, što znači da je ovo mnogo više od trčanja uz zvonki dečiji smeh i slinavog plakanja mami kada te neko stariji obori na beton. WCT uključuje skakanje, preskakanje, podvlačenje, zavlačenje i svakakve druge akrobacije i sto drugih kuraca koje inače očekujemo od parkuraca.
Pogledajte i VICE kratki film:
I valjda je to razlog što mi je sve to toliko zabavno za gledanje, jer ogoljava sport na ono što on u suštini jeste – dečija igra zasnovana na fizičkom nadmetanju, samo sa dodatnim pravilima i scenografijom i kamerama i komentatorima koji nas lože da je sve to zabavnije nego što zapravo jeste. I zato što ovi momci stvarno deluju kao da se zabavljaju i da nema tu neke napetosti. Valjda zato što ni ulozi nisu nešto veliki… još.
Ali proričem da će uskoro biti i da je ovo sport pred kojim je svetla budućnost. Jer ne treba ti oprema, ne treba ti da mnogo naučiš, ekipa deluje gotivno, samo treba investirati u igralište, a i to može da se improvizuje, doduše uz malo veću mogućnost za povredu, ali bože moj, sport koji ne nosi rizik od zabijanja kolena u larinks nije sport.
World Chase Tag ima sve više poklonika, organizuje se u Engleskoj, Japanu, Indiji i Americi, a iskreno se nadam da će neko sa viškom atletskih sposobnosti i manjkom diskus hernije da se primi na njega i kod nas, pa da i ovde i uživo gledamo neki novi sport.
Verujem da bi bio popularan, jer bismo u ovome bilo dobri makar kao u rukometu. Imamo mi veliki potencijal za sve što ima veze s jurnjavom i bežanijom.