Pet dobrih razloga zbog kojih treba da otpustiš terapeuta

Tekst je objavljen na Tonic

Odlučio sam da otpustim svog terapeuta Arona posle godinu dana saradnje. Cilj mi je u startu bio da postanem produktivniji i fokusiraniji na poslu i privatno. Nisam bio zainteresovan da se bavim svojim detinjstvom. Hteo sam samo da se bolje nosim sa konstantnim odbijanjem kom sam izložen kao pisac honorarac i solo muškarac, da kroz to prođem bez anksioznosti i gubitka vere u sebe. Ipak, Aron se stalno vraćao na moje detinjstvo. Ja bih pomislio „Ranije mi nije ni na kraj pameti bila ono kad me je tata šamarao jer sam zakasnio da se vratim kući, a sad me i to muči. Baš ti hvala, Arone!“

Počeo sam da odlazim kroz drugih terapeuta i shvatio da sve ovo liči na dejting. Nekad ti stvari deluju neprijatno – ili suludo – već od prvog susreta. Nekad sve počne sjajno, ali sa godinama polako erodira da bi se na kraju raspalo zbog nekih sajnfeldovskih sitnica. Nekad se prosto desi zloupotreba poverenja koja te stavi pred svršen čin.

Klijenti se obično ne osećaju sposobnim da procene da li im odgovara posao koji terapeut radi, pa tako ni da mu daju otkaz – to je zbog osnovne pacijentsko-doktorske dinamike. Ideš tamo jednom nedeljno jer ne misliš kako treba, terapeut ume bolje od tebe da sagleda tvoj problem, zar ne? Ko si ti da mu kažeš da greši?

„Ljudima je najteže da veruju u sebe i nađu neophodnu snagu [da bi okončali odnos]“, kaže Džud Treder-Volf, terapeut i edukator iz Njujorka. Ona je“lečila brojne ljude koji nisu smeli ili umeli da otpuste prethodnog terapeuta, iako je zaista trebalo to da urade.“

Terapeuti takođe nisu skloni raskidima odnosa sa klijentom. „Terapeut sebe ubedi da je dobar, da može da pomogne praktično svakome“, kaže Izrael Kalman, psiholog koji često drži seminare u struci na temu tretmana žrtava traume. „To ga često sprečava da uvidi da se sa određenim pacijentom prosto ne slaže.“

Znaci koji na ovo ukazuju ipak postoje. Evo nekoliko indikatora koji bi trebalo da vam sugerišu da probate neki drugi kauč.

Terapeut vam deli praktične savete, ne pomaže da se izborite sa osećanjima

Brajana Snajder Dejet imala je problema sa telesnim samopouzdanjem tokom studija na Univerzitetu Vestfild u Masačusetsu. „Nisam mogla da podnesem svoje telo i svoje pege, živela sam sa zgodnim devojkama koje su sve bile u vezama, a ja sam se jebala sa jednim tipom koji me nije podnosio“, kaže Dejet, danas stručnjak za marketing iz Njujorka.

Otišla je u studentsko savetovalište, gde je terapeutkinja bila tek nešto starija od nje. Savetovala je da počne da se druži sa manje atraktivnim osobama, ili kako sama Dejet kaže „da nađem ružnije drugarice“. Bila je potpuno zatečena, pa je prestala da odlazi tamo, ali sledeći terapeut joj je predložio dijetu.

Praktični saveti umesto analize osećanja i misli predstavljaju čestu početničku grešku, objašnjava Treder-Volf. „Tako se terapeut hrabri, kaže sebi da je našao rešenje.“ Problem je u tome što se tako odbija klijent kom se ne dopadnu praktični saveti. (Dejet nije želela da se odrekne svojih mršavih atraktivnih prijateljica.)

Iskusniji terapeut „želeo bi da pacijent bolje sagleda svoje sposobnosti i kreativne kapacitete“, kaže Treder-Volf. Kad osoba uz pomoć terapeuta ipak sama dođe do određenog shvatanja, biće spremnija da se posveti terapiji.

Dejet kaže da je par godina kasnije našla terapeuta koji joj odgovara, sa kojim je srećnija. „Nije mi baš sugerisao da postanem aktivista za prava debelih, ali jeste mi predočio da su neki ljudi zaista srećni iako su debeli.“

Terapeut vam je kulturno nekompetentan

Džej-Ar Heler, profesor engleskog jezika iz Kalamazua u Mičigenu, kaže da se sa suprugom obratila bračnom savetniku nedugo posle venčana. Njen muž iz porodice u kojoj muškarac donosi sve odluke i sme da lupi šakom o sto, to mu je delovalo sasvim normalno. Ona je iz stabilnije, demokratske, polno ravnopravne porodici.

Prvi savetnik „bio je vrlo ljubazan, trudio se da nam pomogne“, priča Heler, ali izgubio ih je kad je rekao da je muž „iz jevrejske porodice tipa jedan“ dok je ona „iz jevrejske porodice tipa dva“. Heler je tu konstataciju doživela kao uvredu, a i dalje joj nije jasno šta je hteo da kaže. „Jevrejskih porodica ima svugde u svetu, ranih veličina i predistorija. Ne mogu da zamislim odakle mu ideja da može sve da nas svrsta u dve kategorije“. Takođe, nije smatrala da su joj bračni problemi vezani za judaizam kao takav. Promenili su terapeuta.

Rut Linden, predsednica agencije Tree of Life Health Advocates iz San Franciska, kaže da dobar terapeut mora biti „kulturno kompetentan“, sposoban da sarađuje sa osobama različitog porekla bez snishodljivosti i pojednostavljivanja. Linden kaže da voli izraz „društvena skromnost“ – kapacitet za poimanje i slušanje tuđih problema i briga koje ne potiču iz kulturnog miljea samog terapeuta.

„Terapeut koji nije kulturno kompetentan ili društveno skroman mogao bi da trivijalizuje strah od policije koji oseća osoba rasnog manjinskog porekla, da joj kaže da preteruje“, kaže Linden. Iako terapeut može da izmeni svoje stavove, nije na klijentu da ga menja. „Svojim mikro-agresijama terapeut potkopava samopouzdanje i poverenje klijenta. Takvo ponašanje ne treba trpeti.“

Terapeut je finansijski motivisan

Kevin Rajan iz Kentakija krenuo je na terapiju zbog post-traumatskog stresa koji mu se javio pošto je bio opljačkan. Osam meseci kasnije, terapeut je uspeo da mu pomogne da svoj probleme prebrodi – ali je tako sebi ugrozio izvor prihoda.

„Zahtevao je da nastavim da dolazim svake nedelje iako nisam više imao PTSD simptome“, kaže Rajan. „Insistirao je do te mere da je meni postalo neprijatno. Doživljavao me je kao stabilan izvor prihoda, morao sam da ga se oslobodim.“

Kako kaže Kris Rok, „Nema zarade od izlečenja. Zarađuje se od lečenja.“ To možda motiviše neke beskrupulozne terapeute. „Strah od finansijskog gubitka mogao bi podsvesno da motiviše terapeuta da nastavi da radi sa klijentom iako mu ne pomaže“, dodaje Kalman.

Kao svaki privatni preduzetnik, terapeut bi morao da prihvati tržišne fluktuacije. To je deo posla, smatra Treder-Volf, a pacijent nije obavezan da izdržava svog terapeuta.

Odnos sa terapeutom vam je previše opušten

Dok sam još odlazio kod Arona, njegove seanse bile su mi kao nedeljni put do supermarketa ili do perionice. Mrska obaveza koja mora da se odradi. Ipak, oklevao sam da dignem ruke od njega – bio je fin čovek, a terapija i treba da bude mrska, zar ne?

Linden kaže da to nije dovoljan razlog. „Ako vam terapija ne pomaže vreme je da se nešto menja, čak iako niste sigurni u čemu je tačno problem. Ako se ne osećate povezano, ako vam nedostaje podrška…“ Treder-Volf navodi neke znake previše opuštenog odnosa sa terapeutom: vraćate se ciklično na iste teme, ne uspevate da ispunite ili čak postavite jasne ciljeve, preterano se svađate, preskačete zakazane termine.

Na osnovu ovoga, sam terapeut teško da će okončati saradnju. „Nažalost, mnoge terapije se otegnu u nedogled“, kaže Kalman. „To koristi samo terapeutu koji zarađuje od svakog viđanja, on nema šta da izgubi ako klijent tapka u mestu.“

Ako vam sa terapeutom nije prijatno, ako vas ne uzbuđuje, ako vas ne motiviše, verovatno je vreme da ga promenite, i to što pre to bolje, smatra Kalman.“Ako posle šest-sedam susreta ne osetite nikakav napredak, teško da ćete ga osetiti dvadeset.“

Terapeut bi da vam bude prijatelj ili ljubavnik

Kao i drugi profesionalci, terapeute obavezuje određeni kodeks ponašanja. Nekad ga oni krše na naizgled naivne, nenamerne načine.

Poverljivost je ključna: terapeut ne sme (gotovo nikad) da kaže nekome da radi sa vama. Linden kaže da je jedan njen kolega nedavno napravio grubu grešku i poslao mejl svim svojim pacijentima odjednom, tako da su mogli da vide adrese jedni drugima.

Još veća prepreka su „višestruke uloge“. Po APA pravilniku, u ovoj situaciji nalazi se psiholog koji sa osobom održava i profesionalni i privatni odnos istovremeno. Isto važi za članove porodice ili prijatelje samog terapeuta.

U suštini, klijent ne bi smeo da ima bilo kakvu značajniju ulogu u svesti terapeuta od profesionalne. Ne bi smeli da budu prijatelji u tradicionalnom smislu, ne bi smeli da provode vreme zajedno, da dele poverljive podatke. Terapeut ne bi smeo da pita pacijenta kome je to struka o dugu za samodoprinos ili o renoviranju kuhinje.

Takvi razgovori može deluju bezazleno, ali ukazuju na to da terapeut više vrednuje klijenta od koga dobija tu vanrednu informaciju. Treder-Volf kaže da je jednom klijent hteo da joj ustupio karte za pozorište jer nije bio u prilici da ih iskoristi, ali je morala da ih odbije. „I to su bila baš dobra sedišta“, dodaje ona.

Zbog seksualnih sugestija upućenih klijentu ne samo što se gubi posao, već se ugrožava i obnova dozvole za rad. Ova vrsta prekršaja može polako ali sigurno da nanese ozbiljnu štetu pacijentu.

Tina Tač, stručnjak za marketing iz Njujorka, je 2014. ostavila piće pa je potražila pomoć terapeutkinje specijalizovane za bolesti zavisnosti i LGBT odnose. „Pomogla mi je da se emotivno dovedem u red“, kaže Tač. „Inače nisam mogla da se smirim.“

Sa vremenom, postajale su sve bliže. Jednom prilikom Tač je ušla u kancelariju gde ju je terapeutkinja dočekala rođendanskom tortom. Počela je da polako pomera granice. Sedela je sve bliže tokom razgovora iako je u početku bila na suprotnoj strani prostorije. Na kraju se našla na kauču direktno ispred Tač i počela da joj priča kako ima lepe oči. (Nisu razgovarale o njenoj seksualnoj orijentaciji, ali Tač pretpostavlja da je bila gej ili baj.)

Terapeutkinja nikad nije inicirala fizički kontakt, ali kao da je slala signale da bi želela da Tač to učini. Bila je u iskušenju – radilo se o lepoj i pametnoj ženi sa kojom je već razvila duboku emotivnu bliskost. Ali upravo sa tom vrstom nekontrolisanih seksualnih impulsa je imala problema pre terapije.

U jednom trenutku je Tač rekla terapeutkinji da joj ne prija njeno nabacivanje. „Sve je porekla“, kaže Tač. Sledeća četiri razgovora pričale su o tome odakle njoj ideja da joj se terapeutkinja nabacivala. To joj je delovalo kao da je pravi ludom. Kad je telefonom otkazala dalje viđanje, terapeutkinja je pokušala da je ubedi da ponovo dođe, tvrdila da joj je i dalje potrebna pomoć. Slala joj je poruke, a Tač je bila teško potresena. „Nedeljama sam pokušavala da se izborim sa tom situacijom. Ja već imam problema sa intimnošću, a kad me je izdala najbliža osoba koju znam, kako da verujem bilo kome?“

Kalman na opis ove priče kaže da zvuči kao očigledan slučaj nesavesnog lečenja. Tač je razmišljala o eventualnoj žalbi APA, ali se na to nije odlučila. „Ja verujem u karmu, znam da će joj se sve to vratiti“, kaže ona.

Sa današnjim terapeutom, starijim hipikom muškog pola, uglavnom razgovara o narušenom poverenju tokom prethodne terapije.

JOŠ na VICE:

Deset pitanja koja si oduvek želeo da postaviš psihoterapeutu

Šta u Srbiji možeš kada nemaš para za privatnog terapeuta

Ono što vi zovete depresijom, ja zovem istinom