Ne ustaj iz kreveta: So Sad Today kao Draga Saveta

Draga So Sad Today,
Ubeđena sam negde duboko u sebi — uprkos svim sranjima koje mi priređuju depresija/anksioznosti — da sam kreativna osoba (volim da pišem). A opet kad god nastane sranje, bilo od napada depresije ili nelagode uzrokovane anksioznošću — sva ta kreativna energija nestane i na kraju se ili rasplačem, kresnem s nekim, družim s drugarima iz potrebe da ne ostanem sama ili budem pospana/odem da spavam. Čitam silne duhovne knjige o centru duhovnog bića koji postoji mimo ega i slušam sve te trezvenjake (upravo sam se i sama očistila) koji govore o tome, a opet ne mogu da se primim na to. Da li samo zavaravam sebe i zapravo nisam umetnica? Osećam kao da postoji autoput sa pet traka od 10.000 ispisanih stranica u mojoj glavi, a šleper sa šesnaest točkova je sve to zablokirao.

Mislim da je razlog zbog kog sam toliko opsednuta etiketom "umetnice" taj da ako odustanem od nje, plašim se da ću postati niko i ništa, ali možda je to prvi korak ka mirenju sa tim? Zahvalna sam svojoj depresiji zato što makar drži za ruku moju kreativnost sve dok zapravo ne pokušam da stvaram, a onda sam u fazonu: Ma jebeš ti ovo sranje, samo želim da budem srećna . Tada pokušavam da pronađem sreću onako kao što to rade drugi ljudi, znaš već, normalno i sa zdravim balansom. Ali ne prođe mnogo vremena pre nego što moram da priznam da je to samo gluma ili se još češće pretvori u nekontrolisanu opsesiju/napad.
- Blokirana Draga Blokirana,
Zvuči mi kao da ti je preko potrebno malo slobodnog prostora u nekoliko pogleda — prostor da dozvoliš sebi da ne stvaraš, prostor u kom ćeš stvarati i prostor koji je oslobođen etiketa kao što su "normalno", pa čak i "umetnica".

Čestitam ti na novostečenoj trezvenosti i moram da ti kažem da saosećam sa tobom. Kad si sveže trezna, često ćeš osetiti porast depresije i anksioznosti, zato što više ne lečiš svoje simptome sama. U skladu sa tvojom metaforom o autoputu, zamisli sebe kao automobil, sa tonom raznih sranja na zadnjem sedištu, koji superbrzo putuje negde. Odjednom, taj automobil se potpuno zaustavlja i sva ta sranja sa zadnjeg sedišta poleću napred.

Takođe, veoma je prirodno sumnjati u sopstveni identitet. U svom slučaju znam da su, kad sam bila zavisnik, droge i alkohol umnogome formirale moju samosvest. Godinama sam se ložila na arhetip "sjebanog umetnika" i otpisivala svoje cuganje i drogiranje kao nešto što savršeno ide uz kreativno ljudsko biće. Većina onoga što sam pisala bilo je sranje — a u mnogim trenucima jedva da sam i pisala — ali dok god sam bila sjebana, na neki način sam se osećala kao da radim nešto. Kad sam se otreznila, plašila sam se da nikad više neću pisati. Dala sam sebi čitavu godinu slobodnog vremena kako ne bih lucidna morala da se suočavam sa praznom stranom. Kad se osvrnem iz današnje pozicije, to je najbolje što sam mogla da uradim za sebe i savetujem ti da dopustiš sebi taj prostor. Ako ti je pisanje u krvi, vratićeš mu se.

Godinu dana odmora od pisanja omogućilo mi je da se oslobodim grandioznosti vezane za sam taj čin i njegove veze sa mojim identitetom. Mogla sam da budem samo ljudsko biće. Bilo je dovoljno ostati trezna i pomagati drugim treznim osobama. Potom, kad je godinu dana prošlo, prijavila sam se u lokalnu radionicu za pisanje koja je bila otvorena za svakoga (bilo je to godinama pre nego što sam stekla diplomu iz pisanja). Rokovi su bili dovoljni da mi daju malo strukture u okviru "ništavila", ali neformalnost radionice pomogla mi je da ne postavljam egzistencijalni teret čitavog sveta na ono što napišem. Posvetila sam se pesmama, jednoj po jednoj, kako su nastajale. I jedna po jedna, te pesme su veoma postepeno, tokom godina, dovele do toga da postanem zaposleni pisac.

Što se tiče tog ništavila — tog straha da će sve nestati ako se odlepimo od tih etiketa koje nam naizgled daju oblik — možda se u njemu krije ključ tvog pisanja. Lično više volim da čitam pisce koji su se predali tom ništavilu od onih koji deluju kao da znaju "šta je šta". Ne znati ništa deluje mi kao dublje mesto za počinjanje (i za završavanje! nadam se da zapravo nikad neću verovati da znam bilo šta) nego znati sve.
Preporučujem ti i da se poigraš malo sa tim ništavilom, sa nedostatkom strukture, kad je u pitanju fizički način na koji pišeš. Kao posledica mojih defetističkih misli (simptom depresije) i predviđanja svega najgoreg što može da se desi (simptom anksioznosti), mislim da nikad ništa ne bih uradila da sam sela za sto i rekla: "U redu, vreme je da se piše." Umesto toga, pišem kao bekstvo od života među ljudima, kao čin pobune, nešto što ne bi "trebalo" da radim. Pišem na telefonu po kupatilima na žurkama, dok hodam ulicama izgubljena u gužvi. Dve knjige sam izdiktirala u kolima vozeći se po Los Anđelesu. Sve ovo pominjem da bih ti ukazala na to da je pisanje, za mene, definitivno pauza od anksioznosti i depresije, ali samo kad ga ne pretvorim u entitet za sebe usredsređen na dostignuće zbog koga ću se osećati samo još gore.
xo
SST

Draga So Sad Today,
Šta znači osećati se "u redu" kao neko ko pati od mentalne bolesti? Hoće li nam ikad biti dobro, za razliku od samo "u redu"? Da li je stanje "u redu" kad si zapravo depresivan, osećaš se kao da svakog dana umireš ali dane otaljavaš u krevetu umesto da svako osećanje proživiš i samo spavaš zato što je kad si budan to za tebe noćna mora?
Hvala, Nisam dobro

Draga Nisam dobro,
Mislim da je na svakom ljudskom biću da odluči šta za njega znači biti u redu. Ponekad sebe teram na društvenu definiciju onoga kad si "u redu", što samo stvara dodatnu anksioznost povodom neusklađenosti između mog unutrašnjeg i spoljnog sveta. Iako se ponekad ponašamo kao da nam je bolje nego što se osećamo i to nam pomaže da izađemo iz sebe, nisam sigurna da je "pretvaraj se dok ne uspeš" nekakvo trajno rešenje. Mislim da stav "pretvaraj se dok ne uspeš" mnoge od nas sa depresijom tera da trčkaramo okolo sa maskama na licima. Pogledamo osobu kraj nas i doživljavamo je kao da je ona "u redu", a zapravo možda i ona samo glumi.

Za mene "biti u redu" ima manje veze sa spolja nametnutim očekivanjem kako bi život trebalo da izgleda a više sa pitanjem iskustva. Bezbroj puta mi se desilo da pomislim kako će me moje misli ubiti. Imala sam mnogo perioda anksioznosti i depresije kad sam sebi rekla: "Šta ako se od ovoga nikad ne oporavim?" A opet, uspela sam da preživim svaki, zbog čega sam zaključila da negde zaista postoji neki stalni unutrašnji osećaj "biti u redu" i neki sveobuhvatni osećaj "ne biti u redu".

Isto tako, uvidela sam da je opasno kad se osećam dobro da automatski pretpostavim kako ću sad "zauvek biti u redu". Depresija je hronična bolest i baš kad pomislim da više nikad neću morati da se nosim sa tim simptomima, sebe zatičem kako me iznova iznenađuju.

Sve u svemu, kažem da uradiš "sve što treba" kako bi sačuvala svoje mentalno zdravlje. Imaj jednu osobu na planeti sa kojom si uvek do kraja iskrena. Idi na terapiju i/ili grupu podrške kojima ćeš uvek polagati račune. Ako uzimaš lekove, uzimaj ih samo onako kako su prepisani. A onda, znajući da je uspostavljena struktura u kojoj se bezbedna, oseti slobodu da ne ustaneš iz kreveta.
xo
SST Kupite So Sad Today: Lični eseji na Amazonu i pratite je na Tviteru.

JOŠ NA VICE.COM:

So Sad Today savetuje: Ne zovi ga nikako

Suština nikad nije samo u pomfritu: So Sad Today kao Draga Saveta

Jedan dan u životu mog mozga