Suština nikad nije samo u pomfritu: So Sad Today kao Draga Saveta

Draga So Sad Today,

Imaš li neko mišljenje o jezivoj dugovečnost jednog jedinog pomfrita iz Mekdonaldsa koji mi se pre deset godina otkotrljao ispod automobilskog sedišta, a i dan-danas je prelep i zlaćano žut?

Sve najbolje,

"Obožavam ga"

Draga "Obožavam ga",

Ne znam. Verovatno su u pitanju hemikalije koje koristi Mekdonalds. Ali sa simboličke tačke gledišta, suština nikad nije u tom jednom pomfritu.

Kao neko ko oseća da joj nikad ništa nije dovoljno, lako mi je da se disociram od trenutka — čak i prijatnog. Čak i ako mi život pruži najveću porciju pomfrita, ja se brinem šta će se desiti kad tog pomfrita nestane: Da li je umesto njega trebalo da uzmem šejk? Da li uopšte zaslužujem taj pomfrit? Hoću li imati posledica zbog toga što uživam u tom pomfritu? Šta je sa drugima koji ne mogu sebi da priušte pomfrit? Hoće li me ljudi bez pomfrita mrzeti? Na sve to dodaj bolest depresije, koju nije briga koliko je život lep spolja i proždraću te pomfrite ne osetivši ukus nijednog od njih.

Sklona sam da se u životu stalno pitam: "Je li to sve?" Zato je za mene važno da umem sebi da kažem: "Ovo je to." Postoji i izraz: "To su bila stara dobra vremena", njega se često setim. Ono, kad imaš ogromnu porciju pomfrita pred sobom, lako ih je pojesti a da ni ne primetiš da ih jedeš — možda razmišljaš o tome da se vratiš u red po nešto drugo, na primer: "Znaš šta bi dobro leglo uz ovo? Piletina" ili "Trebalo je umesto ovoga da uzmem Go-Gurt." Ali za deset godina, kad pronađeš taj usamljeni pomfrit, bićeš u fazonu, Majčice mila, pa ti pomfriti su bili izvrsni. Zašto nisam uživala u njima dok sam mogla?

Teško je uživati u stvarima dok ih imaš. Naša kultura samo potpiruje taj problem, jer nam stalno govori: "Nemaš dovoljno stvari" ili "Bićeš srećna samo ako nabaviš još ovu stvar" i "I dalje nisi srećna? To je zato što imaš pogrešnu stvar."

Želeti ono što imaš prava je umetnost, a u mom slučaju, to mi ne dolazi prirodno. Svaki dan moram da sastavim mejl sa listom zahvalnosti namenjen dvema prijateljicama — tek listom stvari na kojima sam zahvalna toga dana — da bih mogla malo više da razradim taj svoj mišić. Namerno sam odabrala prijateljice koje prirodno naginju mračenju, umesto neke uvrnute non-stop vesele ljude, da me njihove sopstvene liste ne bi previše nervirale.

xo

So Sad Today

Ćao, So Sad Today, pišem ti zato što sam čitala tvoj članak za VICE o opsednutosti nekim kome se ne dopadaš, ili bar ne onoliko koliko se on dopada tebi, i veoma sam se prepoznala u njemu.

Ja sam devojka koja praktikuje poliamorske veze a nalazi se u ozbiljnoj petogodišnjoj vezi. Zadovoljna sam svojim dečkom i osećam jaku ljubav prema njemu. Ne mogu da zamislim život bez njega i on je najbolja osoba (i dečko) koju sam srela u životu. Istovremeno, ne osećam leptiriće u stomaku i ne mogu da se pomirim sa tom činjenicom. Da sve bude gore, u šestomesečnoj sam nedefisanoj vezi koja me opseda. Ta osoba je loša po mene, definitivno ne želi nikakvu vezu sa mnom, ali zbog toga ja nju ne želim išta manje, a volela bih da svog dečka želim više. Šta ti misliš o tome?

Srdačno,

"Opsesivna"

Draga "Opsesivna",

Biti poligamna je teško, biti monogamna je teško, biti solo je isto teško. Ali razlog zbog kog bismo možda mogli da želimo nekoga ko je emotivno nedostupan jeste fantazija, za razliku od osobe koja je dobra i prilično nam lako dostupna.

Ponekad nas za pogrešne ljude vezuje sopstvena nelagoda oko prisnosti i averzija prema "onima koji su pravi nas". Mi možda čak i nismo svesni sopstvene averzije prema intimnosti. Možda smo u fazonu: Ja zapravo želim veću intimnost sa ovom osobom koja mi se nikad neće do kraja otvoriti, ne manju. Ali ključna reč ovde je "želim". Elemenat žudnje omogućava ti da tog nekog doživiš onako kako ti to želiš, dok u slučaju nekog sa kim moraš da izlaziš na kraj svakodnevno, tu osobu moraš da doživljavaš kao stvarnu. Stvarne osobe nisu uvek seksi.

Ovo je tačno i u hemijskom smislu. Večno nedostupna osoba stvara faktor uzbuđenja i intoksikacije po imenu opčinjenost, a to je osećaj koji nas obuzme kad prvi put počinjemo da se zaljubljujemo u nekoga. Ali ako ta večito nedostupna osoba odjednom postane dostupna, na kraju će prestati da te opčinjava. Tada ćeš morati da ponoviš obrazac i pronađeš neku drugu nedostupnu osobu. Suština je mnogo manje u predmetu naše naklonosti a više u nama i našem odnosu prema opčinjenosti.

Mogla bi da kažeš: Ne, suština je baš u toj osobi. Kad je u pitanju ta osoba, čak i kad postane dostupna, nikad neću prestati da budem zaljubljena u nju. Ali zamisli zajednički život sa tom osobom do mere u kojoj vodiš zajednički život sa svojim sadašnjim dečkom — ne samo seks, već i kupovinu toalet papira, plaćanje računa, slušanje kako priča o nebitnim glupostima svaki dan. Kako bi to stvarno izgledalo? Takođe, sve je to prilično nebitno, zato što je ta osoba ionako nedostupna.

Dakle, što ne bi mogla ostatak svog života da provedeš u fazi obigravanja oko dotične nedostupne osobe? Zapravo, ti to i možeš! Sve zavisi od toga koliko želiš da patiš. Ako ne patiš nimalo zbog te osobe, onda samo napred! Ali na kraju balade, otkrila sam da mi usponi i padovi u tom odnosu pričinjavaju suviše agonije. Postoje određeni ljudi sa kojima završim iznova i iznova u istom emocionalnom stanju, i uvek se zapitam kako sam stigla do njega? Na kraju, posle desetog puta, možda ću početi da se sećam kako sam dospela tamo i ne pođem tim putem — čak i ako u početku on bude delovao bezbedno. Ali da bi se to desilo u mom slučaju, patnja ponajpre mora da bude mnogo veća od opčinjenosti.

xo

So Sad Today

Kupite knjigu So Sad Today: Lični eseji na Amazonu, i pratite je na Tviteru.

Još na VICE.com:

Stručnjak za anksioznost objašnjava kako da poraziš i poniziš napade panike

So Sad Today daje savete o pušenju kite i životu

Jedan dan u životu mog mozga