Pitala sam stručnjaka mogu li samoobmanom doći do sreće

Poslednjih dana se osećam baš onako prilično loše, da ne upotrebim neku grublju reč. Svako ko me gleda sa strane mi konstantno stavlja do znanja da ne postoji razlog zbog koga bi trebalo biti nezadovoljna sobom i zbog kog ne bih imala vedriji pogled na stvari. Pa ipak, ja k'o poslednji baksuz uočavam samo sopstvene mane, a sve oko sebe gledam sa kritičkim otklonom i nepoverenjem. Svesna sam da bi mi život bio mnogo lakši kad bih samo malo selektivnije gledala na realnost oko sebe, ali ja nikako da pređem na ružičastu stranu.

Isto tako, poslednjih dana sam otkrila časopis za promociju nauke Elementi, koji opsesivno listam svaki put u obližnjoj kafe knjižari. Uživam u tekstovima koji prilično pitkim ali naučnim jezikom govore o pojavama oko nas, dok potajno u stvari tražim odgovore na sve ono što me lično muči i zbunjuje. I tako naleteh na tekst „Samoobmanjivanje“ filozofa Igora Živanovića koji je doktorirao baveći se upravo vezom između egoizma, altruizma i samoobmanjivanja.

Autor prvo ističe da su ljudi jedina živa bića koja imaju sposobnost samoobmanjivanja, kao i svesnog i namernog obmanjivanja drugih

„U svetu ljudskih stvari obmanjivanje predstavlja proces u kome jedna osoba svesno, namerno i uspešno navodi drugu da veruje u nešto za šta prva zna da nije slučaj. S druge strane, životinje nemaju nikakve namere, motive ili želje da nekoga obmanu, iako to čine, na primer kamuflažom ili mimikrijom“, piše u tekstu. On dalje objašnjva samu paradokslanu prirodu samoobmanjivanja odnosno da se tokom čina samoobmanjivanja dešava strateški paradoks jer bi osoba koja se samoobmanjuje morala to da radi znajući da se samoobmanjuje, dok je i stanje samoobmane paradoksalno jer podrazumeva istovremeno postojanje dva protivrečna uverenja. Da bi objasnio kako je tako nešto moguće, autor se okrenuo psihologiji sedamdesetih godina prošlog veka odnosno tvrdnjama psihologa Harolda Sakeima i Rubena Gura koji kažu da su nužni i dovoljni uslovi za samoobmanjivanje: da individua simultano ima dva protivrečna verovanja; da nije svesna jednog od verovanja; i da je čin koji određuje koje je od verovanja predmet svesti motivisani čin. Međutim, on odbacuje njihovo stanovište.

„Grubo govoreći, osoba se samoobmanjuje onda kada usvaja ili održava već usvojeno motivisano verovanje koje je pogrešno, iako joj je dostupna evidencija za suprotno, koju ona na neki način ignoriše, zanemaruje, pristrasno tumači ili propušta da uvidi služeći se različitim strategijama koje omogućavaju samoobmanjivanje“, piše autor u tekstu a ja se mislim kako je baš to ono što mi je potrebno.

Ali ono gde članak postaje zaista interesantan je deo koji govori o tome kako je samoobmanjivanje zapravo rezultat evolucione trke u naoružanju između jedinki koje obmanjuju i sposobnosti onih jedinki koje su potencijalna meta obmanjivača da detektuju obmanjivanje. Jer osim što se najbolje obmanjuju drugi tako što prvo obmanemo sebe, samoobmanjivanje je često neophodno za održavanje mentalnog zdravlja.

„Određena „količina“ samoobmanjivanja je neophodna za održanje mentalnog zdravlja i uspešno održavanje društvenih i romantičnih veza. Osobe koje se ne samoobmanjuju ili one koje su konstantno svesne svojih sebičnih motiva, kao i sebičnih motiva drugih osoba, imaju snižen kapacitet za uspostavljanje relacija poverenja i saradnje.“, navodi autor.

U tom trenutku meni postaje jasno da moram da uspostavim kontakt sa njim ne bih li mu postavila pitanje kako da dođem do poželjne količine samoobmane koje će mi ovaj život učiniti podnošljivijim i od mene napraviti tu samopouzdanu, uspešnu i u društvo skladno integrisanu osobu. Što se i dešava, ali odgovor koji dobijam razbija moje infantilne pretpostavke vezane za samoobmanjivanje kao kontrolisan proces.

- Na žalost, ja vam to ne mogu reći i za to biste morali da se obratite ljudima koji se bave lajfkoučingom, što vam ne bih preporučio - objašnjava Igor Živanović za VICE.

On kaže da ljudi mogu da ubeđuju sebe u razne stvari kao što je na primer "pozitivno razmišljanje" ili izbegavanje misli o onome što ih muči, ali je čvrsto čvrsto uveren da to nema nikakvog dugoročnog efekta.

- Mislim da zapravo niko ne može da vas nauči da budete srećni, jer je sreća vaša individualna stvar - priča on.

Po njemu, "prepuštanje lajfkoučingu" na kratko vreme možete da ubedi osobu da se oseća srećnom srećnim, ali u nekom dubljem smsilu i na duže staze to nema nikakvog efekta.

- Lajfkoučing nema mnogo veze sa samoobmanjivanjem, već je svojevrsna i skupa prevara - da možete da naučite da obmanjujete sebe kao što biste obmanjivali nekog drugog – izričit je on.

Okej, pošto smo apsolvirali da se ne možemo samoobmanuti do sreće morala sam da insistiram na tome da mi se otkrije recept za samoobmanu kojom bih postigla makar malo više samopouzdanja na račun sumnje koju svakodnevno imam u odnosu na sve što činim.

- Pristup koji podrazumeva izvesnu dozu sumnje je karakteristika obrazovanijih ljudi. Oni koji su manje obrazovani imaju mnogo veću dozu samopouzdanja. Sa time se suočavamo svakodnevno i to je jedan od najvećih problema oduvek. To svakako ne treba da vas zabrinjava. Na kraju, vi ste takav način funkcionisanja odabrali verovatno zbog toga što vam on više odgovara - govori mi Igor.

Njegova poslednja rečenica me je žacnula. Šta to znači, da sam sebi iz nekog razloga samovoljno ukinula vedriji pogled na svet, da meni u stvariova pozicija odgovara, i da su moja tamna stakla u suštini ono što su ružičasta drugim ljudima?

- Svi mi navlačimo ružičaste naočare jer bi nam život inače bio potpuno besmislen i u potpunosti otežan. Budući da znam da nisam klinički depresivan ja sam vrlo svestan da na mnoge stvari gledam kroz ružičaste naočare. Klinički depresivne osobe to ne čine. Kako vas niko ne može naučiti da budete srećni tako vas niko ne može navesti ni da se samoobmanjujete jer vi to već radite budući da ste evoluirali kao jedinka ljudske vrste koja ima tu sposobnost – jasan je moj sagovornik koji mi ruši i poslednji tračak nade. Iako sam mnogo toga saznala o samoobmanjivanju moj čarboni štapić za vedriji pogled na svet ipak ne postoji. Ili postoji ali ga tražim na pogrešnom mestu i zove se antidepresiv. Više sreće sledeći put.