Ovaj lik je prijatelje uslužio takosima spremljenim od njegove amputirane noge
Slike posredstvom IncrediblyShinyShart

Ovaj lik je prijatelje uslužio takosima spremljenim od njegove amputirane noge

“Jedan drugar je morao da me ispljune u salvetu.”
15.6.18

Ako biste mogli da probate ljudsko meso a da to bude etički, da li biste to učinili? To je vrsta pitanja koja postavljate nakon što ste naduvani pogledali Kad jaganjci utihnu. Kako god da odgovorite, niko vas neće držati za reč. Ali u skorašnjem postu na Reditu, korisnik IncrediblyShinyShart podelio je anegdotu o motociklističkoj nesreći koja ga je suočila s ovom užasnom hipotetičkom situacijom. Kad je auto udario njegov motocikl i odbacio ga u obližnju šumu, stopalo mu je bilo toliko izlomljeno da više nikad ne bi mogao da stane na njega. Kad ga je doktor pitao da li želi da noga bude amputirana, njegovo jedino pitanje bilo je: “Mogu li da je zadržim?”

Reklame

Doktor je rekao da može. U nedelju 10. jula 2016. godine, tri nedelje posle same nesreće, Šajni, koji želi da ostane anoniman, pozvao je desetoro najslobodoumnijih prijatelja na specijalnu zakusku. Jeli su štrudlu sa jabukama, kiš sa lisnatim testom, voćni tart i čokoladnu tortu. Popili su punč sa limunadom i džinom i mimozu. A onda je na red došlo glavno jelo: fahita takosi napravljeni od Šajnijevog odsečenog uda.

Sjedinjene Države nemaju federalni zakon koji zabranjuje kanibalizam. Ajdaho je jedina savezna država u kojoj na osnovu prostog čina jedenja ljudskog mesa možete da završite u zatvoru. Zakoni protiv ubistva, kupovanja i prodaje ljudskog mesa i skrnavljenja leševa otežavaju kanibalizam, ali on je tehnički legalan u drugih 49 država. Retkost je da neko ko može dobrovoljno da pristane da bude pojeden sretne nekog ko je zainteresovan da ga pojede, ali čak i taj scenario postavlja gomilu etičkih pitanja. Belgijanac po imenu Detlev Gunzel osuđen je na osam i po godina zatvora zato što je zaklao i pojeo poljskog biznismena nakon njegovog pristanka.

Šajnijev slučaj redak je kada je kanibalizam ne samo legalan, već i etički. On je zabeležio čitav proces, ali zbog eksplicitne prirode samih fotografija, izostavili smo njih nekoliko iz ovog članka. Čitav set možete da pogledate ovde.

Pitali smo ovog tridesetosmogodišnjaka zašto je odlučio da nahrani svoje prijatelje samim sobom, kakav mu je bio ukus i na koji način ga je to iskustvo promenilo. Intervju koji sledi redigovan je i skraćen da bi bio sažetiji i pregledniji.

Reklame

VICE: Zašto si to uradio?
Šajni: Prvobitno sam želeo da noga bude preparirana ili liofilizovana. Koliko bi samo kul bilo da u kući držim sopstveno liofilizovano ili preparirano stopalo kao lampu, držač za vrata ili tome slično? Sve je to poteklo od ideje da je to moje stopalo. Ono neće biti kremirano ili bačeno na deponiju. Ono je deo mene i želim da ga zadržim.

Kako si ubedio doktora da ti preda tvoje rođeno stopalo?
Politika većine bolnica jeste da izda delove vašeg tela vama zato što neke religije zahtevaju da budete sahranjeni celi, tako da sam samo potpisao dokumentaciju. Moja mama, koja mi je pomagala da ponovo stanem na noge, takoreći, vozila me je nazad do bolnice da je pokupim. Ona, međutim, ne zna da sam je pojeo. Ušao sam unutra i bolnica mi je predala moju nogu u crvenoj plastičnoj kesi za biološki otpad. Doneo sam je do kola i odmah stavio u prenosivi frižider. Sve je bilo prilično bizarno.

Kako si je očuvao pre samog obroka?
Vratio sam se svojoj kući i zamrznuo je. Nisam mogao da nađem taksidermistu koji bi me shvatio ozbiljno, a liofilizacija je bila suviše skupa. Koštalo bi me 1.200 dolara samo da je isušim i zamrznem. Da sam imao taj novac, uradio bih to. Na kraju sam odlučio da napravim njen otisak u gipsu kako bih je iskoristio kao držač za vrata, potom uradio 3D kopiju da bih od nje mogao da napravim male priveske za ključeve.

Kad smo stigli kući, izvadio sam stopalo i bilo je grozno, čoveče. Bilo je prekriveno krvlju i bilo je joda svuda. Nakon što sam ga očistio, bio sam prijatno iznenađen koliko je očuvano. Mislim, nisu ga držali u formaldehidu niti bilo šta slično. Ali kad pomislite na govedinu koja može da se suši mesecima, sve to verovatno ima smisla.

Reklame

U to vreme je sa mnom bilo četvoro mojih prijatelja i sve je bilo nadrealno. Uzeli smo ga i počeli da se igramo s njim. Uopšte nije izgledalo kao stopalo. Izgledalo je kao neki predmet, a ne deo neke osobe. Nije postojala nikakva emotivna veza s njim. Bio sam u stanju da pomislim: “Jeste, to tamo je moje stopalo”, ali neki dublji deo mene nije uopšte bio začuđen svim tim. Štaviše, i to je najčudnije od svega, ništa mi nije bilo čudno.

Kako si pripremio stopalo za jelo?
Pre nego što smo napravili otisak, brzo sam uzeo nož iz kuhinje i isekao komad sa vrha cevanice. Koža se već odlepila zbog operacije, ostavivši ogoljen veliki komad mišića. Samo sam uzeo taj mišić. Strpao sam ga u plastičnu kesu i stavio u zamrzivač.

Znaš onu scenu iz Ludog odmora porodice Grizvold kad Čevi Čejs stalno ponavlja: “Ovo je ludo, ovo je ludo, ovo je ludo”? E, tako sam se ja osećao. Pomislio sam: “Ovo je verovatno najveća ludost u mom životu. Nadam se da nikad neće postati luđe od ovoga.”

Nakon što smo napravili otisak noge, slikao sam gomilu fotografija, stavio je u kutiju sa cvećem i kremirao.

Kako si ubedio desetoro prijatelja da pojedu stopalo sa tobom?
Pozvao sam 11 ljudi. Rekao sam im nešto u fazonu: “Sećate se da smo uvek pričali, kad bismo imali priliku da etički pojedemo ljudsko meso, da li bismo to i uradili? E, pa držim vas sad za reč. Oćemo li da uradimo to ili nećemo?” Njih desetoro je pristalo. Izgleda da smo nekakva grupa čudaka.

Reklame

Učestvovalo je više različitih grupa prijatelja. Obratio sam se jednoj grupi sa tom idejom i oni su rekli: "Apsolutno smo za." Jer, na kraju krajeva, koliko često će vam se ukazati takva prilika? Jedna prijateljica rekla je da će pitati dečka, a njen dečko, inače kuvar, rekao je da će on pripremiti nogu. Savršeno.

U konačnom sastavu našli su se kuvar i njegova devojka, moja bivša devojka, prijatelj sa koledža, dvojica prijatelja koje sam poznavao par godina, njih dvoje koje sam znao više od 10 godina i jedna od njihovih ćerki, koja mi je inače pomogla i da napravim otisak stopala u gipsu. Bila je to jedna veoma bliska grupa ljudi.

Kako je izgledalo samo kuvanje stopala?
Ispričao sam kuvaru za moju ideju i pošto je razmislio o tome nekoliko dana, rekao mi je: “U redu, ajde da to uradimo. Ja ću pripremiti nogu, a vi narode samo dođite sutra uveče.”

Marinirao ju je preko noći i propržio na luku sa solju, biberom i sosom od limete. Potom ju je poslužio na kukuruznim tortiljama sa sosom od zelenog paradajza. [Pročitajte ceo recept, koji je kuvar transkribovao ovde.]

Evo najpredvidivijeg ali nužnog pitanja: kakav joj je bio ukus?
Ljudi misle da ima ukus svinjetine zato što na filmu to zovu “dugačkom svinjom”. Ali taj izraz potekao je sa mesta kao što je Papua Nova Gvineja, gde jedu divlju svinju. Ne jedu našu veliku, masnu, odomaćenu svinju koja ima belo meso. Divlje svinje nemaju belo meso. Sećam se da sam jeo berkširsku svinju i bilo je to među najcrvenijim, najsočnijim mesom koje sam ikad jeo. Bilo je skoro kao jelensko meso. I mislim da je sličnije tome.

Reklame

Ovaj konkretan komad bio je strašno žilav. Bio je naglašeno masan. Mišić koji sam isekao bio je tvrd i težak za žvakanje. Ukus mu je bio dobar, ali iskustvo nije bilo baš najprijatnije.

Na Reditu si napisao: “Jedan drugar je morao da me ispljune u salvetu.” Kako je izgledao ostatak tog obroka?
U vazduhu se osećalo mučno iščekivanje. Svi smo gledali jedni u druge i bili u fazonu:“Uradićemo ovo, zar ne? Uradimo to.”

Humor je bio veoma crn, a ionako ga rabimo u izobilju. Mislim da je zato sve prošlo toliko dobro. Sve vreme smo valjali fazone. U jednom trenutku sam rekao: “Danas je dan kad sam bio unutar desetoro mojih prijatelja odjednom.” Narednog dana me je pozvao jedan od prijatelja i rekao: “Hej, samo da znaš, ispljunuo sam te. Nemoj da se ljutiš.”

Vladao je osećaj zajedništva i zbližavanja među nama. Mogli smo zajednički da proživimo vrlo jedinstveno iskustvo. A za mene je to bio način da jednom za svagda završim sa tim periodom života.

Napisao si da ti je taj obrok pomogao da preguraš tu nesreću. Šta si mislio pod tim?
Sve vreme mi je bilo grozno. Sećam se da sam leteo kroz vazduh. Sećam se udarca. Sećam se kako sam sedeo u šumi, skinuo kacigu i osetio užareni bol. Pogledao sam dole i video kako mi visi stopalo. Slika izlomljenog, samlevenog, prljavog stopala pratila me je sve vreme u ambulantnim kolima.

Ali imao sam mnogo sreće što sam se nalazio na mestu gde je bilo mnogo ljudi unaokolo. Imao sam mnogo sreće da se pojavila mlada devojka koja je trebalo da maturira i imobilisala mi nogu. Upravo je položila kurs iz prve pomoći. Imao sam sreće što se bolničar koji nije bio na dužnosti pojavio u roku od 15 minuta.

Reklame

Mnogo stvari se desilo na najbolji mogući način. Nisam imao drugih povreda. Radilo se samo o mojoj nozi i maloj posekotini na mom zatiljku. Mimo toga, bio sam potpuno neozleđen, čoveče! Vratio sam se da pogledam to mesto i video da sam proleteo između drveća koje je bilo udaljeno jedno od drugog svega pedesetak centimetara. Išao sam sedamdeset kilometara na sat kad sam se prevrnuo. Ne znam kako sam se izvukao samo sa tom povredom. Toga dana sam vrlo lako mogao da poginem.

Sećam se da sam se često budio u bolnici i samo plakao, pitajući se kako će sada izgledati moj život. Pričao sam sa doktorom šta bismo mogli da uradimo, šta može da se spase. Ali nedostajale su neke kosti, a sve ostalo je bilo neupotrebljivo. Nikad više ne bih mogao da stanem na to stopalo. Posle oko nedelju dana odlučio sam da im dopustim da ga odseku.

Prošao sam kroz čitavo to iskustvo. Za mene je to bila ključna tranzicija. Ja sam mladi belac iz srednje klase. Nikad nisam morao da se trudim ni oko čega u životu. Nikad nisam bio stavljen na ozbiljnu probu. Nisam išao u vojsku, nikad nisam bio gladan niti bez krova nad glavom. Život me je mazio i svestan sam toga. Pre nesreće, nisam na pravi način cenio život niti ljude oko sebe.

Izlivi saosećanja i empatije koje sam dobijao od prijatelja i bližnjih istinski su mi pomogli da prihvatim izazov te velike promene u svom životu. I zato sam počeo da se staram o ovom delu tela koji se toliko dugo starao o meni. Odao sam mu poštu i organizovao mu ispraćaj koji mu doliči.

Reklame

Pepeo držim u tegli na oltaru moje devojke u njenoj dnevnoj sobi i poneću ga sa sobom u grob. To je deo mene, a ovo iskustvo je sada takođe deo mene.

Sve je ispalo savršeno posle toga. Moj život je postao mnogo bolji. Odselio sam se iz grada u kom sam živeo deset godina i koji me je emocionalno ubijao. Preselio sam se u drugu saveznu državu. Imam mnogo bolji posao u kom enormno uživam. Upoznao sam ženu sa kojom sam više od godinu dana i ona je nešto najbolje što mi se desilo u životu. Mnogo sam srećniji danas nego što sam ikad bio ranije. I sve to zbog tog vremenskog perioda u kom mi je život bio ugrožen a ja sam istrajao i pregurao ga. Pojesti sopstveno stopalo bio je smešan, uvrnut i zanimljiv način da se pođe dalje.

To se desilo pre dve godine. Zašto si odlučio da tu priču ispričaš sada?
To je sjajna priča da je ispričaš nekom ko te već zna, ali mnoge druge ubaci u frku. Trebalo mi je vremena da se opustim kad je u pitanju ta priča. Prilično je žestoka. Postavio sam je na Redit zato što je manje-više anoniman. Volim šokantne stvari koje ljudi tamo kače i smatrao sam da je ovo pravi način da dam svoj doprinesem toj zajednici. To što sam uradio tehnički nije ilegalno. Nisam prodao nogu. Nisam je dao ljudima bez njihovog pristanka. Bila je moja. Nismo mogli da nađemo nijedan zakon koji bi bio protiv nečeg tako uvrnutog.

Ne brine me, dakle, pravna strana čitave stvari. Samo ne želim da budem upamćen kao bolesni kanibal. To me ne predstavlja u pravom svetlu.

Kako je ova muka promenila način na koji gledaš na kanibalizam?
Kanibalizam nosi određenu anatemu. Vezuje se za kulture koje se ne doživljavaju kao civilizovane ili situacije u kojima su ljudi prisiljeni da to rade da bi preživeli. Doživljava se kao nešto varvarski, pa se ljudi pitaju zašto bih se odvažio i uradio to iz čistog kaprica. Ali ljudi jedu posteljicu kad se rodi dete. To je kanibalizam, ne vidim kako drugačije može da se okarakteriše.

Mislim da u nekim situacijama etički možete biti kanibal. Mene ne mori glad da idem i lovim ljude i jedem im meso sa lica. Ovo je bilo jedno iskustvo kada sam imao priliku da uradim nešto jedinstveno na zdrav i etički način. Uradio sam to, bilo je zabavno i kul, a sada imam odličnu anegdotu.

Pratite Beketa Mufsona na Tviteru i Instagramu.