Pričali smo sa kosovskim Srbima na mitingu Aleksandra Vučića

- Hvala vam što ste, uprkos brojnim kampanjama protiv, u ovolikom broju došli ovde u Kosovsku Mitrovicu. Ali, mnogo više od toga, hvala vam što čuvate i branite srpsko postojanje na Kosovu i Metohiji, hvala vam što ne odustajete, hvala vam što gledate u budućnost. Našu, srpsku i Srbije. Ali i neophodnost našeg zajedničkog života sa Albancima, jer bez toga ne bi bilo ni tog našeg sutra. - poručio je predsednik Aleksandar Vučić na početku mitinga u Kosovskoj Mitrovici.

Međutim, izbrojali smo dvadesetak. Mahom sa kosovskim tablicama. I mahom albanske kompanije.

Oko 300 članova medijskih ekipa akreditovano je za događaj koji su mnogi upoređivali za Gazimestanom. Tu su kolege iz lokalnih i albanskih medija. Tu su strane agencije.

Na bini hor vežba nastup, a glumac Tihomir Arsić pozdravio je okupljene i moli građane, koji stoje sa strane, da dođu na trg.

- Molim vas, hajde da pokažemo koliko nas je. Hajde, ne mora obezbeđenje da uređuje - priča on.

Trg se lagano puni. Uz bubnjeve na trg stižu i građani Kosovskog pomoravlja. Pored bine i je i supruga ubijenog kosovskog političara Olivera Ivanovića, Milena.

U prvom redu su radnici Trepče. U punoj opremi, sa šlemom na glavi i zastavama u rukama.

- Biće bolje. Nas će predsednik da podrži. Mi podržavamo njega - kaže Milovan Milosavljević rudar iz Trepče. Bio je na Gazimestanu 1989. I to priznaje, za razliku od mnogih.

- Biće bolje - ponavlja.

U Mitrovici je toplo, sunce je udarilo u trg.

Odmah nakon podneva, Vučić se popeo na binu koja je izgledala kao da se zastava Srbije transformisala u metalnu konstrukciju.

- Mnogo puta sam dolazio na Kosovo i Metohiju. Gotovo uvek, birao sam trenutke kada vama, koji ovde živite, nije bilo lako, ili, bilo vam je mnogo teže od nas u Beogradu, Kragujevcu, Nišu. I ne znam da li je bilo teže '98, '99, 2000, 2004, 2008. ili danas, ali sam uvek svojom dužnošću smatrao da, onoliko malo, koliko mogu, pokažem da sam sa vama i da razumem kroz kakvu muku i čemer, svakoga dana prolazite. Danas, kao predsednik Srbije imam veću odgovornost nego ranije - rekao je Vučić.

Uoči mitinga, na severu Kosova izbili su incidenti. Albanci, navodno pripadnici bivše OVK, postavili su barikade po putevima kojima je Vučić trebalo da prođe danas na Kosovu. Novinarke Dojče Vele su napadnute. Iz bezbednosnih razloga, kosovske vlasti nisu Vučiću dozvolile da poseti selo Banje. On nije hteo da odustane od posete. Nakon rasprave sa kosovskom policijom srpska delegacija se vratila u severnu Kosovsku Mitrovicu. Vučić se meštanima Banja obratio telefonom dok su TV kamere krupno snimale ženu kako plače.

Kasnije, Hačim Tači je izjavio "da blokade puteva ne pomažu."

- Prethodna dva dana slušao sam naše ljude. Istinu o njihovom teškom životu, neizvesnosti koja ih ubija I veru da će im njihova, naša, Srbija pomoći. Obaveza je moja da kažem da ćemo, dragi prijatelji, i u dobru i u zlu, uvek biti uz vas. Ali, došao sam i da vam kažem istinu o našoj teškoj poziciji. I to na jedini način na koji se istina saopštava. Oči u oči - kaže Vučić građanima na Trgu Šumadija.

Stanislava Lalatović je u prvom redu. Živela je u mestu Stari trg, danas je raseljeno lice u Mitrovici. Očekuje od predsednika da bar sačuva sever i enklave.

- Mada niša nisam dobila, ni stan, evo 20 godina sam ga tražila, podržavam predsednika. Mislim da može da sačuva Sever, da ostanemo i opstanemo. A kasnije bi se možda borili, da sve da povratimo - kaže Stanislava i dodaje da bi volela da stupi u kontakt sa predsednikom.

Vučić, povremeno skrivajući oči od jakog sunca, iznova kao da je najavljivao da će reći nešto što od njega do sad nismo čuli: konkretan predlog rešenja kosovskog pitanja.

- Ne znam koliko ćete da me slušate, ne znam koliko će Srbija da me sluša, ali da ćutim niti mogu, niti smem, a još manje smem da lažem, kaže, da izbegavam odgovornost, i da se pravim nevešt, neobavešten ili lud, kao što smo to bezbroj puta činili u prošlosti - rekao je on.

- Narod mi je pružio poverenje, a mandat mi je da uradim tačno ono što je propisao još vladika Nikolaj Velimirović. Ako treba da branim sebe, ima da ćutim. Ako treba da branim istinu, ima da govorim. Zato ću i početi od onog najtežeg dela. Od svega u šta smo verovali, svega o čemu smo sanjali, od velike iluzije koju smo imali i o sebi i o drugima, iluzije da smo nadmoćni, mnogobrojni i gotovo večni. Da su drugi slabiji, gluplji i nesposobniji od nas - rekao je on.

- Oni koji bi je samo pomenuli, plaćali su ozbiljnu cenu za to - rekao je dodajući da je, od mnogih, za izdajnika proglašen i pokojni Aleksandar Tijanić, kada je podsetio, još 2003. godine, da pričamo kako živimo za Kosovo, ali da na Kosovu niko, pri tom neće da živi. I da se, tokom desetogodišnje Miloševićeve vladavine, samo nešto više od hiljadu porodica vratilo na Kosovo. A stotine hiljada je otišlo - rekao je on.

- To je istina. Kao što je istina da oni, koji danas viču kako bi Albance proterali preko Prokletija, koji, po kafićima beogradskim trube u novi boj, ali bez njihove dece, pošto su ih odavno poslali dovoljno daleko, koji prete anatemom na svaku pomisao dogovora, e pa ti, neće ovde da vam dođu. Primetićete, ćute glasno i kada treba da govore o današnjim granicama Srbije, baš zato što rade u interesu nekih drugih zemalja, a ne svoje. Živeće bogato, zavaljeni u svoje udobne fotelje, pljuckaće po svima koji bi nešto ozbiljno da kažu i urade, ali svoju budućnost za Kosovo neće da vezu. Vi, dragi prijatelji, jeste i vi hoćete. Neće da stanu pred vas, neće da vas pogledaju u oči, i neće da vam priznaju da, tu, blizu, u Prištini, nisu Srbi na vlasti - rekao je Vučić, iznova izgovarajući stvari koje su i prisutni i svi u Srbiji u jednom ili drugom obliku već čuli od njega.

Novo je bilo to da je po Vučiću, Milošević bio veliki srpski lider sa nerealnim željama.

U masi je Mihajlo Milosavljević je iz Zubinog potoka, zaposlen je u lokalnoj samoupravi.

- Svaka čast predsedniku. Pokazao je da je ovo srpsko. Da je naše. Da niko ne može da nas dira - kaže Mihajlo.

Pitam ga o razgraničenju.

- Neka bude i tako, ako može - odgovara mi.

Jednoj ženi je pozlilo od sunca, sedi u hladovini. Ne želi da daje izjave. Kao i većina. Odmahuju rukom, sklanjaju se na pomen medija.

- Taj koji je na vlasti u Prištini Hašim Tači i da je on Albanac. I ne voli me, ne volim ni ja njega, ali ako je Stefan Nemanja, osnivač države srpske, mogao pred Manojla Komnina sa omčom oko vrata, goloruk, zbog Srbije, pa mogu valjda i ja, bez omče, zbog iste te Srbije i pred Tačija, i pred svakog drugog na ovom svetu. I pred Mogerini i Merkel i Makrona i Putina. I kao što vidite i smem i mogu. Mogu, valjda, za ovu zemlju, svima bar da kažem da nas neće ponižavati i da je kompromis kada svi dobiju, makar po malo I niiko ne dobije sve. I mogu, i radim to, i hoću, i hiljadu puta ako treba, po bilo koju cenu, pa i po cenu sveopšte mržnje, ka meni, i sve da me nazovu, bilo izdajnikom, bilo velikosrpskim šovinistom, i da me sutra i streljaju, zato što, za razliku od njih, znam razliku između salonskog i pravog patriotizma. I da je pravi samo onaj u kojem si spreman da žrtvuješ sve, pa i sopstvenu sadašnjost, zarad budućnosti svoje zemlje i njene dece - kaže Vučić i dodaje da je relanost da je Srba sve manje, da se ne rađamo dovoljno.

- Neću da vas huškam, neću vam obećavati oružje i municiju, iako je jasno da nikome nećemo dozvoliti da oružje i municiju koristi protiv vas. Zato što vas hoćemo žive. Hoćemo srpsku decu, škole za njih, udžbenike, obdaništa. Hoću da imate dovoljno posla da poželite tu decu. Hoću porodilišta, igrališta, puteve, fabrike, hoću, na kraju, da imate zašto ovde da ostanete. Ne na nebu, nego ovde. A nebo, pa hajde da se dovoljno razvijemo, napredujemo, pa tamo, gore, da šaljemo satelite, a ne ljude, ne vas - naglasio je on.

- Zato, kada vam pričaju kako ja hoću da menjam granice, lažu, jer granice danas, gde su? Mi mislimo jedno, Albanci, mnogobrojniji i jači na Kosovu, misle drugačije? Jedan deo sveta misli jedno, drugi misli drugo. U stvari, Ja hoću da menjam vaša prava. Da osvojim, za vas, sva ona prava koja vam pripadaju, i koja su deo onoga što se zove civilizovan svet. I hoću vaše pravo na život. I vaše pravo na rad. I vaše pravo na slobodu. Na sigurnost. Kretanje, učenje, lečenje - rekao je Vučić.

Dostana Stevanović je došla iz Štrpca i ona očekuje da će biti bolje posle dolaska Vučića na sever Kosova. Zove nas u Štrpce.

- Dođite da vidite kako živimo. Evo dobili ste poziv. U razgraničenje ne želim da verujem - kaže Dostana.

Dok sunce nastavlja da peče, Vučić nastavlja da govori.

- Borila se Srbija 99. protiv NATO časno i hrabro. I izgubila, kao i 610 godina ranije. Ostali smo bez značajnih teritorija, Srbi su napustili mnoga od svojih ognjišta ne želeći da žive pod albanskom vlašću. Kad izgubite rat, za to se plaća cena. Visoka, najviša. A, mi, mi Srbi I danas se pravimo kao da se ništa nije dogodilo. Pravimo se da nismo sami, sopstvenim glupostima I pod pritiskom zapadnog sveta, učestvovali u dokazivanju sopstvene krivice i za sukob na KiM. Jesmo li mi ili neko drugi isporučili bivšeg predsednika Srbije, između ostalog, i zbog naše, tobož zločinačke politike na Kosovu i Metohiji, jesmo li mi isporučili I naše vojne i policijske generale Haškom tribunal, i Ojdanića i Vladimira Lazarevića i Nebojšu Pavkovića i Sretena Lukića. Jesmo li ili nismo? Najgore od svega je to što svi oni koji su to činili I danas bi da nam drže patriotske pridike i lekcije - rekao je predsednik Srbije.

Među ljudima se oseća blaga nervoza. Ljudi traže hlad, prevruće je. Metalne ograde odvajaju delove mase. Zvaničnih procena koliko je ljudi bilo nema. Par hiljada.

- Pravimo se da se ništa nije desilo ni kada je 2008, doduše, zahvaljujući i našoj nesposobnosti, proglašena nezavisnost Kosova koju je priznalo oko stotinu zemalja. Dogodilo se I 2009.da smo sebe izbacili iz jedinog formata u kojem smo imali šansu, iz Ujedinjenih nacija I to samo zato što su neki mislili da će sebi, na takav način, obezbediti ostanak I opstanak na vlasti. Mislite li Srbi da se ne plaća cena i da danas možemo da kažemo puj pike ne važi, za sramni zahtev koji smo uputili Međunarodnom sudu pravde o ocenu legalnosti proglašenja kosovske nezavisnosti? Dobili smo najgori mogući odgovor za Srbiju I za vas ovde na Ki M, jer smo imali najbahatije i najneodgovornije ministar i vlast u savremenoj istoriji. Za to se plaća visoka cena. Mislite li da granica koju smo sami postavili sa carinskim punktovima nedaleko odavde na Jarinju i Brnjaku može lako da se skloni? Nema lakog sklanjanja prelaza. Nigde i nikada. U takvim uslovima, možemo li da dobijemo rešenje koje za nas nije ponižavajuće i šta i koji su to naši ciljevi i smernice u delovanju narednih meseci i godina - govori Vučić.

Vesna je iz Leposavića, ne želi da se fotografiše. Ima dvadesetak godina. Kaže nam da je "priča o razgraničenju je suluda. Nerealna".

Na pitanje kako mladi žive na severu Kosova, sa ironijom u glasu odgovara "fantastično".

Prelazi na pitanje pregovora.

- Imamo li nekakav nacrt rešenja u Briselu? Nemamo, nismo ni blizu njega. Ali, po prvi put, cini mi se da dobro znamo da moramo i da razgovaramo i bar da pokušamo naše odnose da uredimo. I ja znam da postoji hiljade njih koji samo čekaju da kažu, aha, otišao je dole, a to dole je za njih Kosovo, a ništa novo nije rekao. Kao da je reći nešto novo o Kosovu uopšte moguće. Kao da sve priče odavno nisu ispričane. Ali, novo je i to što neću ovde da psujem Albance, neću čak ni one koji su tukući Srbe stvarali im državu, već želim da vidim kako delima možemo da stvorimo bolje sutra za Srbe na KiM - nastavlja Vučić.

- Mi danas želimo da budemo deo Evrope, Albanci žele da dobiju viznu liberalizaciju, i jedni i drugi želimo bolji život za svoje građane. Do takvog, boljeg života nema prečice, ni za nas ni za njih, preko grobova onih drugih. Moramo i moraćemo da živimo i zajedno i jedni pored drugih. I zato ćemo da razgovaramo i pregovaramo, do iznemoglosti, ako je potrebno. I upravo zato, na Kosovo sam došao da vam kažem da će neko, nekada u budućnosti, morati da postigne kompromis sa Albancima. Priče o tome kako ćemo u nekim drugačijim svetskim okolnostima mi da im vratimo milo za drago, a taj trenutak samo što nije došao, su priče za malu decu. Ispričane i sa tragičnim krajem. Baš kao i njihove price kako će dokusuriti Srbe, ili ce Srbi sami nestati - kaže Vučić.

- I neće tu biti ni lakih ni jednostavnih rešenja. Ni za njih, ni za nas. Ali, biće života, biće dece. I nase i njihove, koja će želeti da ostanu ovde, a ne da u praskozorje punoletstva hvataju prvi voz za Švajcarsku, Austriju ili Nemačku. Dakle, rešenje nije na vidiku, ali Bogu se molim, da ga makar u narednih deset ili dvadeset godina bude. Sve drugo, značilo bi kraj našeg postojanja na Kosovu - priča Vučić.

Ružica Mijačić je iz Zubinog potoka. Radi kao nastavnica. Nada se da će se poboljšati uslovi života. U razgraničenje ne veruje.

- Raspolažemo ogromnim potencijalima i nadam se da će oni biti iskorišćeni. Da mladi više neće da odlaze, nego da će ostati tu gde jesu. Nadam se i da će se otvoriti više visokoobrazovnih ustavnova - kaže ona.

Vučić se približava klimaksu govora.

- I tu nema nikakvih mitskih granica. Hoću one, u kojima žive ljudi koji imaju sva prava koja im pripadaju. Hoću one zbog kojih niko neće biti ponižen, a pogotovo ne Srbija. Hoćemo kompromis, nećemo diktat. Hoćemo da sve čujemo, ali i da se mi čujemo. Hoću, na kraju, a pre svega, da vi živite ovde, i da to bude vaše. Ali, prijatelji, u svemu tome, još jednom vam kažem, neću da vas lažem. Nije ni lak i brz put do toga. I mnogo toga ćemo morati da se odreknemo, mnogo toga da žrtvujemo, mnogo ćemo morati da radimo, da bismo došli do tog cilja. I hoću da znate, da ja znam šta tražim od vas. Vi ste, ovde, sve već podneli, sve izgubili, i sve žrtvovali. Za Srbiju, i za nas. A potrebni ste nam još. Svima. Srbiji. Za još jedan napor, za još jedno putovanje. Putovanje u budućnost i opstanak na svojim ognjištima. Samo jedan put je preda nama. Onaj napred, onaj ka budućnosti, ne mojoj, nego budućnosti vaše dece - kaže Vučić.

Nenad iz Gnjilana se sakrio u hladu. Kaže nam kratko "valjda će biti bolje".

- Bio sam na Gazimestanu '89. Mislim da će biti bolje sad. Valjda će biti bolje. Mirno je sada kod nas - kaže Nenad i nastavlja da sluša predsednika.

Vučić se približava kraju. Kako kaže, neće se ni jednog trenutka dvoumiti da zaštiti Srbe na Kosovu i Metohiji.

- Ubio nas je dvadeseti vek. Izgubili smo ljude koje ni u narednom veku nećemo moći da nadoknadimo. Nemamo vise ljudi na bacanje. Dajte, da, konačno, nešto dobijemo. Da dobijemo ono što će nam omogućiti normalnu zemlju, i normalan život u njoj. Da povratimo dostojanstvo, da imamo prava. Da naša crkva bude naša, na svojoj zemlji, sa svojom imovinom, a ne da nam sutra i novu crkvu izmisle. Da znamo gde smo, šta hoćemo i gde idemo. To je, prijatelji, ono što sam hteo da vam kažem. I ne znam, možda je malo, možda vam se nije svidelo, ali ja drugačije ne mogu. Ne želim da znam ja za tu veliku Srbiju u koju se ide u čizmama i s puškom u ruci. Znam onu koja je moguća s knjigom, olovkom, laptopom. Radom i znanjem. Ne znam za dostojanstvo u strahu od bombi. Znam za ono koje se gradi školama, obdaništima, fabrikama. Sugurnošću i mirom. I to vam nudim danas, to je i moja ponuda i za sutra - rekao je on i na kraju pozdravlja okupljene sa "Živela Srbija."

Oko 13 časova Vučić je završio svoj govor. Hor peva "Ovo je Srbija".

Prisutni počinju da se rasipaju. Kafići u severnoj Mitrovici počeli su da se otvaraju. Već sat vremena kasnije grad se lagano vraća u normalu.

Vučić se vraća u Beograd, a Mitrovčani ostaju tu gde jesu, u srcu kosovskog čvora, koji ni danas, pored svih najava, nije razrešen.