Kako Svetski dan izbeglica dočekuju izbeglice u Srbiji
Izbeglička kriza

Kako Svetski dan izbeglica dočekuju izbeglice u Srbiji

Svake tri sekunde, neko, negde na svetu, mora da napusti svoj dom bežeći od rata, progona, nasilja, terorizma i smrti.
20 Jun 2017, 1:11pm

- Nećemo biti srećni na Svetski dan izbeglica. To je dan koji podseća da su ljudi ostali bez doma, bez posla i skloništa i bili prisiljeni da napuste svoju domovinu i sada traže sigurnu zemlju. Život u kampu za mene nije toliko težak, ali za starije ljude poput mojih roditelja jeste. Pre ovoga, imali su sve, ali sada su izabrali da budu ovde, zbog nas - priča mi sedamnaestogodišnji Nadim iz Avganistana. Sa porodicom već mesecima živi u centru za tražioce azila u Krnjači.

Na Svetski dan izbeglica, 20. juna, u ovom kampu živi skoro 900 ljudi, uglavnom iz Sirije, Avganistana, Iraka. Među njima je i skoro 200 dece bez pratnje roditelja. U još 18 centara širom Srbije privremeno je smešteno oko 6000 izbeglica i tražioca azila iz zemalja Bliskog istoka i Afrike, koji spadaju u preko 65.6 miliona prisilno raseljenih ljudi širom sveta.

Svake tri sekunde, neko, negde na svetu, mora da napusti svoj dom bežeći od rata, progona, nasilja, terorizma i smrti. U svakih 113 ljudi, jedno lice je raseljeno, a više od polovine čine deca. Ovo su samo neki od potresnih podataka na koje nas danas podseća UNHCR. I kao brojke, ne znače nam možda ništa dok ne shvatimo šta se desi kada ostaneš bez doma. Ako si dete, više ne ideš u školu, ne igraš se više ispred zgrade sa drugarima, nemaš svoju sobu. Ako si odrasla osoba, nemaš više posao, nemaš svoju kuću, nemaš svoj grad, nemaš svoje prijatelje. Gubiš budućnost, gubiš dostojanstvo, a imaš samo neizvesnost. Celi život stane, u nekim slučajevima se nikad ni ne nastavi.

Da su migracije i raseljavanje proces sa višedecenijskim posledicama i traumama govori i činjenica da su u ovom istom kampu maltene do pre godinu dana živeli i ljudi izbegli devedesetih iz Bosne i Hrvatske. Među njima su bili i Milan i Dušanka Pjevalica iz Knina koje sam uoči godišnjice Oluje upoznala prošle godine, a koji su preko 21 godinu u hotelima i kolektivnim centrima čekali da dobiju pravi krov nad glavom. U Srbiju su 1995. godine, nakon mnogo muka i neizvesnosti, došli u konvoju od preko hiljadu ljudi.

Te iste 1995. kada je u nekoliko dana preko 200 hiljada Srba proterano iz Krajine. Vozeći se sa porodicom autoputem Beograd-Niš u povratku kući sa odmora, sa strahom i u tišini gledala sam upravo jedan od tih konvoja.

Znala sam dobro šta je rat, jer sam nekoliko godina pre toga zimu provela bez oca koji je bio prinudno mobilisan. Znala sam dobro i da dok sa svojom porodicom idem kući, sve te porodice i deca koje gledam kroz prozor više nemaju nikakav dom. Ne želim da znam kakav je osećaj ostati bez svega. Ali želim da razumem i želim da pamtim. Prošlo je dvadeset godina, a hiljade ljudi koji su izbegli tokom ovog rata i dalje nije dobilo trajni smeštaj, niti novčanu nadoknadu, niti svoje dostojanstvo.

Nisam mogla ni da sanjam da ću slične prizore gledati dve decenije kasnije i to u samom srcu Beograda.

Dok se Srbija i dalje bori sa rešavanjem problema ljudi koji su tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije morali da napuste dom, zajedno sa Evropom i ostatakom sveta suočeni smo i sa jednim od najvećih egzodusa u skorijoj istoriji. Od početka izbegličke krize 2015. godine, preko milion ljudi sa Bliskog Istoka prošlo je kroz Srbiju.

Mnogi su privremeno sklonište i odmor pronašli u parkovima u blizini autobuske stanice u Beogradu. Nakon što su zemlje EU zatvorile granice u martu 2016. godine, sa namerom da prekinu Balkansku rutu, sve više njih ostalo je zaglavljeno, čekajući srećniji dan i priliku za ulazak u Mađarsku koja u azilnu proceduru prima do 50 ljudi nedeljno. Uprkos zatvorenim granicama, par stotina ljudi svake nedelje uđe u Srbiju. Znajući da su im šanse da prođu sve manje i gotovo nemoguće, mnogi i po više puta pokušavaju da granicu pređu sami ili uz pomoć krijumčara. Jer sve što žele je nov, stalni dom, sigurno sklonište, i da, pre svega, nastave da žive, kao svi mi.

Kako preko 6000 izbeglica i migranata u Srbiji dočekuju ovaj dan? Sa ograničenim legalnim opcijama da nastave svoj put, sprečeni da idu bilo napred ili nazad. Živeći u državnim kampovima, mnogi su suočeni sa dosadom, frustacijom i besom dok provode mesece van sistema obrazovanja i bez zaposlenja. Neki, ipak, kako mi prenosi Feliks Tomson iz organizacije Refugee Aid Serbia, spas pronalaze pomažući drugima u svojoj zajednici i poput njihovog volontera Hešama, raduju se mogućnosti da učestvuju u obeležavanju Svetskog dana izbeglica.

Hešam ovaj dan vidi kao dobru šansu da se istaknu pozitivne strane izbeglica i da se ljudi uključe u dijalog i pitanju migracija.

Nažalost, iako je ljudski duh onih koji beže od progona gotovo nesalomiv, mnogi ovaj dan ne dočekuju u tako optimističnom raspoloženju. Pre svega pet dana, desetoro izbeglica od kojih su šestoro maloletnih, pronađeni su zaključani u kući krijumčara u Aranđelovcu. Mediji prenose da su pronađeni u izmučenom stanju, sa brojnim povredama i modricama po telu, tučeni i izgladneli, dok su im pasoši, telefoni i imovina bili oduzeti.

U razgovoru sa humanitarnim organizacijama saznajem da ovo nije usamljen slučaj i da su se tokom proteklih godinu dana neretko dešavalo da izbeglice postanu žrtve krijumčara u Srbiji, radne i seksualne eksploatacije, izgladnjivanja, pljačkanja, nasilja. Ako je to tačno, moguće je da u ovom trenutku u nekom potkrovlju i podrumu upravo borave izbeglice koje su svoj život poverile krijumčarima, očajni u nadi da dođu do svoje konačne destinacije.

Oni koji se odluče da granicu pređu sami, suočavaju se sa drugim opasnostima. Sve češći su izveštaji o nasilnim proterivanjima i vraćanjima sa Hrvatska, a pre toga i Mađarske granice. Samo početkom juna UNHCR je registrovao preko 100 kolektivnih proterivanja sa granice, od kojih je preko 60 ljudi prijavilo okrutni i nasilni tretman mađarske pogranične policije.

Među onima koji su sada već nebrojeno puta pokušali da pređu granicu, ali su ih batine i žičane ograde sprečile, bio je i Abdul iz Avganistana, koga sam imala prilike da upoznam radeći kao fotoreporterka. Pre nekoliko dana u rodnoj zemlji ubijen mu je ujak. Volonteri sa kojima se u Beogradu družio napustili su zemlju i ostao je sam. Neko mu je ukrao opremu za kriket koja je bila jedina razonoda. Ukratko - ostao je bez svega vrednog, još jednom. Nije imao ništa da mi kaže povodom Svetskog dana izbeglica.

Od leta 2016. do maja 2017. godine u samom srcu Beograda, u napuštenim barakama iza Železničke stanice, privremeni dom i sklonište je pronašlo između hiljadu i dve hiljade neregistrovanih izbeglica. Nisu mogli da nađu mesto u kampovima ili su se bojali deportacija u Makedoniju ili poluzatvoreni kamp u Preševu. Abdul je bio jedan od njih. Iz Beograda su tokom teške zime u svet otišle potresne slike krajnje neljudskih uslova za život u barakama, a nešto pre toga i prizori obližnjih parkova u kojima je stotine ljudi spavalo pod vedrim nebom ili u šatorima. Nakon što su barake konačno srušene, a skoro svi prebačeni u kampove u Srbiji, izbeglice i migranti polako su sklonjeni iz očiju javnosti.

- Iako poslednja istraživanja javnog menjenja pokazuju povećano saosećanje prema migrantskoj populaciji u Srbiji, u isto vreme je zabeležen smanjen broj direktnih kontakata između domicilnog stanovništva i izbeglica, migranata i tražilaca azila - objašnjava mi Stevan Tatalović iz organizacije Info Park.

On smatra da veća izolovanost može u budućnosti da uspori integraciju i odloži kvalitetan rad sa pojedincima koji žele da ostanu u Srbiji. Ekipa Info Parka, jedne od mnogih organizacija koje su na prvoj linije brige i zaštite ljudi u nevolji, je u radu na terenu poslednjih godinu dana primetila da je "autonomija migracija stavljena pod strogu kontrolu države i vlasti". A problemi koji su i ranije postajali se ponavaljaju, objašnjava mi Stevan.

- Povećan problem sa kojim se susrećemo u svom radu jeste odustvo senzibilisanosti za ekstremno ranjive grupe, koje se u Srbiji razlikuju u odnosu na neke druge države - porodice sa decom se zbrinjavaju u rekordnom roku, dok maloletnici bez pratnje i muškarci koji putuju sami najčešće ostaju prepušteni samima sebi - naglašava Stevan.

Ove godine Svetski dan izbeglica Srbija dočekuje sa 27.945 lica sa izbegličkim statusom od čega je 19.171 iz Hrvatske a 8.774 iz Bosne i Hercegovine, od nekadašnjih 618 hiljada onih koji su tokom ratova devedesetih u Srbiji dobili status izbeglica. Po podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije, njihovu sudbinu deli i i preko 203 hiljade interno raseljenih sa Kosova i Metohije. I još preko 6000 ljudi sa Bliskog istoka.

Migracije se ne zaustavljaju, sve dok se ne zaustave ratovi. Važno je sećati se. Važno je ne zaboraviti. Važno je znati da ukoliko sutra, i sami možemo ostati bez doma. Svetski dan izbeglica nije srećan praznik, jer, kao što je Nadim rekao, podeća nas na sve ono što su milioni ljudi izgubili.

Ipak, u tom danu možemo pronaći i tračak svetlosti i nade da ljudska solidarnost i snaga duha mogu da, makar malo, olakšaju život i donesu zrno dostojanstva i olakšanja onima koji su izgubili sve.

Još na VICE.com:

Pismo voljenoj devojci koja je ostala u Avganistanu

Plejlista koju sam slušao dok sam bežao iz Sirije u Evropu

Šta ljudi iz Avganistana misle o srpskoj hrani