"Poštena trgovina" je nova kolumna Gevina Hejnsa u kojoj će istraživati lepote i užase različitih britanskih industrija posećujući mesto gde se nalazi njihova kolektivna svest: godišnji privredni sajam
Jeste li nekad bili u iskušenju da se zaposlite na brodu?
Drugim rečima, da li volite seks i zabavu? Ljudi koji se vrate sa posla na krstarenju obično su puni utisaka o druženju, avanturi, i sveopštem sveobuhvatnom iskustvu.
Hoće to tako, romantično. U 21 veku, francuska Legija stranaca više nije na raspolaganju da izda oprost grehova svakom ko pristane da ratuje protiv domorodaca u Maroku, ali još uvek postoji jedna opcija za beg od civilizacije – na morskim talasima. Krstarenja su valjda poslednje utočište van današnjeg umreženog sveta – u potpalublju ćete naći nešto više od karijere, više čak i od stila življenja.
Da li sam s pravom ovako romantično gledao na rad na brodu ili sam bio zaluđeni glupan? Da li je zaista moguće skloniti se na jedno vreme od sve otrovnijeg okruženja na tržištu rada? Ili je u pitanju dosadan posao na kom nosiš bedž na grudima i raznosiš posluženje po plutajućem hotelu prepunom debelih Amerikanaca i nadrkanih penzionera?
SAJAM
U potrazi za odgovorom, otišao sam na Sajam zapošljavanja na krstarenju koji se održavao u severnom Londonu. Tamo me je odveo Stiv Veler, iskusan čovek, koji je posle skoro deset godina brodskih poslova otvorio svoju agenciju – jobsonaship.co.uk. Njegovi su dani plovidbe prošli, ali Stiv danas rado šalje nove mlade ljude na posao u smenama od po 13 sati, plaćen što u novcu (€1,000 mesečno) što u neobaveznom seksu.
Kad smo ušli, nisam baš mogao da procenim ko bi tu koga rado savio preko ograde. Bilo je dosta tipova obučenih kao da izlaze pred istražnog sudiju, loše ukombinovano crno i plavo. Dosta devojaka je nosilo Kors tašne i suknje strateški skrojene da sakriju tetovaže. Svi su u rukama držali sveže odštampane radne biografije. Za pola sata, bilo ih je bar po petoro u svakom redu. Za sat vremena, bilo ih je po desetoro. Organizatori su očekivali preko 4,000 prijava.
„Koliko njih dobije posao?" pitao sam Stiva.
„Negde svaki peti, mnogo više ih odbiju. Jedno 20% je nedovoljno kvalifikovano, a 15% je prekvalifikovano za poslove kakvi se ovde traže."
Negde u sredini reda, dvadesetogodišnjak kratke riđe kose hvali se pred društvom svojim muzičkim veštinama. Pre šest meseci je radio na brodu koji je plovio za Japan, ali to se završilo i sad traži novi posao. „Samo treba sa svima da popričaš", savetuje on. „Da pokriješ što veću teritoriju."
Nedaleko od njega, devojka u barbi-ružičastoj odeći prijavljuje se za posao krupijea. Morala je da ustane u šest da bi stigla na sajam iz Lidsa. „Upravo sam ostavila dečka, pa reko' što da ne? Obožavam putovanja."
Gde je putovala do sada? „Samo u Španiju i Portugaliju."
MIŠOLOVKA
Najduži su redovi za Diznijeva krstarenja. Zašto?
„Valjda im je poznat brend", kaže Stiv i sleže ramenima.
Ipak, Dizni je sasvim mali deo na tržištu turističkih krstarenja. Ova industrija teška 91 milijardu funti opslužuje 22 miliona putnika, a samo tri kompanije drže 80% tržišta. Carnival je najveća, na nju otpada 47%. Norwegian ima 10% a Royal Caribbean 23%. Dakle, svi ostali su sitne ribe.
Tehnički gledano, tri velika igrača diktiraju uslove poslovanja. Priča se da posebno Carnival posluje monopolski, ali to su samo glasine. „Neki kažu da je to pravi kartel", priznaje Stiv, „ali ja nisam video dokaze. Carnival je još vlasnik P&O, Cunard, Costa, Princess i drugih kompanija. Ali te ćerke firme posluju sasvim nezavisno od matice.
ZA SVAČIJI DŽEP
Krstarenje je jeftinije nego što se misli. Za 550 funti nedeljno – što je ujedno cena prosečnog hotela – dobiješ sobu, pun pansion, gratis zabavu i prevoz, ali to je dno dna.
Oni izabrani, sa druge strane, krstare radi poš provoda. Stiv ističe ultraluksuznu kompaniju Seabourn. „Kod njih moraš da znaš napamet imena svih osamsto gostiju", i dalje mi skreće pažnju na nakićene lustere i umetnička dela kod UniWorld, firme koja radi rečna krstarenja. „Dobri su oni, svaku sobu prilagođavaju po meri putnika."
„Fin posao rade", kaže moj stručni konsultant glasom morskog Džeremi Klarksona. „Najbrže raste sektor tih rečnih paketa. Amerikanci, kad svrate u Evropu, hoće da obiđu što je više moguće mesta za što manje vremena. Rečni brodovi ih iskrcaju direktno u centar svakog grada." Zamišljam sledeći korak koji bi turistima uštedeo još više vremena: amfibije ih sa broda voze na kopno odmah kod Ponte Vekija, prozuje pored katedrale, pa u Galeriju Ufici za obavezno fotkanje Mikelanđelovog Davida. Gde ćeš veći komfor?
Ali najluksuzniji brod nije regrutovao osoblje tog dana. The World još od 2002. plovi oko sveta neprestano. Svaka od njegovih 165 kabina u vlasništvu je osobe trajno naseljene na brodu. Tristotinak članova posade stara se o još tristotinak ultra-bogatih putnika koji se naizgled ne bave ničim naročitim osim što drže sastanke na kojima se bira sledeća destinacija.
Dok mi je Stiv ovo pričao, razvijao sam svoj TV scenario. („Kao Lost plus High Rise plus Speed 2: Cruise Control, za početak deset epizoda. Misterija, preokreti, ništa preterano zahtevno. Puno seksa, ali sve da bude ukusno, samo bradavice, ništa međunožja. Uzmemo na primer Milu Jovović i Krisa Preta.")
Česte su priče o ljudima koji se trajno nastane na komercijalnim brodovima – stariji parovi koji su odlučili da dočekaju kraj neprekidno krstareći oko planete. Kad su prodali QEII, jedna gospođa je neočekivano morala da se iseli sa broda na kom je provela deset godina. Muž joj je umro od posledica srčanog udara dok su isplovljavali iz Mumbaja, ali ona je nastavila da krstari. Po ceni od 3,500 funti mesečno, brod joj je bio sasvim pristupačan starački dom.
NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA KRSTARENJA
Dok se si-vijevi gomilaju, mi šetamo kroz štandove koji nude besplatne reklamne suvenire: novčiće, kompase, olovke, bokale, pištaljke, ogledala. Poslovna potražnja bila je izuzetno široka: aukcionari umetničkih dela, teniski treneri, brodski fotografi, igračice, terapeuti, predavači.
Razgledao sam lica koja su me okruživala. U moru ispeglanih dvadesettrogodišnjaka, uočio sam iznenađujuće visok broj sredovečnih osoba. Četrdesetogodišnja gospođa poreklom sa Tajlanda stoji u redu pred Holland America štandom. „Eto, htela sam da probam, pa da vidimo šta će biti", kikoće se ona. „Valja malo izaći van granica Engleske, zar ne?"
Trinidađanin od bar jedno 40 godina kaže da namerava da raznosi prtljag. „Na Karibima ima dosta krstarenja", objašnjava on. „Putovao sam par puta i sam. Sviđa mi se, znaš… lepo je."
Pa ako je lepo… Ipak, ja nekako zamišljam da bih kad dođem u određene godine voleo da budem previše zauzet, previše vezan za ljude i mesta i druge važne stvari, da ne bih mogao tek tako da dignem sidro na godinu dana i da nikom ne nedostajem.
Možda je krstarenje Kunderina razlika između lakog i teškog života: koliko god kukali za slobodom, negde duboko u sebi želimo da nas obaveže naša imovina i naše okruženje. Kad odeš na brod, to je neki izlaz, neka eskivaža. Što duže ostao u tim krhkim putujućim okolnostima, Nedođiji na talasima, to duže možeš da odlažeš život u stvarnom svetu.
Stiv je ti praktičan. „Kompanije su retko spremne da zaposle starije radnike", ističe on. „Nije stvar samo fizičke spreme već i društvenog života. Ne žele da se ustručavaš, žele da se odmah uklopiš u brodsku kulturu, a to je starijima često problem."
KITA I MORE
Ah, ta brodska kultura. „Svako veče je petak uveče, svako jutro je ponedeljak ujutro". Čuo sam tu frazu još pre nego što je Stiv ispalio. Kabine za osoblje vrelo su okruženje – prijateljstva i neprijateljstva formiraju se ludo i brzo u ovom majušnom društvu. „Na svakom brodu ima možda petstotinak radnika. Šta misliš, koliko često je nekome od njih rođendan?"
„Otprilike 1.39 puta dnevno", odgovorio sam statistički precizno.
Brajan Dejvid Brans u svojoj autobiografiji ( Cruise Confidential) priča o prilikama za kulturnu razmenu. „Praktično je zločin smuvati se sa nekim istog etniciteta", piše Brans. „Princip je više svako sa svakim". To što kabine mahom deli po više osoba nije neka prepreka. U uzavreloj atmosferi potpalublja brzo se formiraju izuzetno intenzivne veze, samo da bi se okončale za nedelju-dve.
Najveće iskušenje – i najveći tabu – jeste preći zabranjenu granicu između osoblja i klijentele. Svaka razmena tečnosti na toj relaciji za kompaniju predstavlja potencijalnu tužbu. „Ako te uhvate, izbaciće te sa broda u prvoj luci", kaže Stiv.
Brans na to dodaje:
„Znam bezbroj žena koje su spavale sa oficirima i očekivale neke protivusluge, eventualno unapređenje sa napornog posla na neki lakši (od konobarice do hostese, na primer, plata je niža ali lakše se živi).
„Jedino što dobiju je nešto bolja kabina koju dele sa oficirom, i prilika da se na druge gleda sa visine, ali ništa konkretno. Gotovo po pravilu, svaki oficir svoju sezonsku devojku ostavi čim se putovanje završi, vrati se porodici, svestan da ga na sledećem krstarenju čeka neka nova."
Stiv o svojim seksualnim avanturama nije želeo da priča, samo je usput pomenuo kako je „svačega bilo" u „ono moje vreme".
KAPETANE MOJ
Nasuprot tom lakom i brzom međurasnom svingovanju, postoji mnogo manje prijatan i mnogo dublje utemeljen ekonomski aparthejd. U 21. veku, svaki brod je minijaturni prikaz globalnih GDP tabela. Na dnu se nalaze nesrećni žitelji Filipina i Bangladeša, seckaju povrće i glancaju posuđe dok ne padnu od umora, jedva da vide sunce. Rade svaki dan, ceo dan, dnevnice im zavise od zemlje porekla ali retko su više od jednog dolara. Iznad njih na lestvici su istočnoevropljani, dok su najbolji poslovi i najbolje plate rezervisani za zapadnjake – umetnost, zabava, masaža, mehanika, računovodstvo.
Uprkos tolikoj ponudi, kadrovi se menjaju konstantno. Stiv je u početku mrzeo život na moru, odustao posle svog prvog puta, ali vratio se dve godine kasnije. Kaže da firma ume da razlikuje radoznalce od profesionalaca: u tu svrhu izdaje se STCW, sertifikat za bezbednost na pučini koji se izdaje posle jednodnevnog treninga i košta oko 1,000 funti. „Tako odrede ko je ozbiljno zainteresovan a posao. Kad nekog vodiš na more, poželjno je da budu spremni da ostanu duže."
Bezbednost baš i nije na naročito visokom nivou ovih dana. „ Costa Concordia je bila pravo upozorenje za industriju," kaže Stiv. „U moje vreme radile su se vežbe…" Dan pošto se ovaj brod nasukao na sprud kod Izole del Đilo u Toskani, a 31 osoba poginula, vrednost korporacije Kosta pala je za milijardu dolara. Ovog maja, kapetan Frančesko Sketino počeo je da služi zatvorsku kaznu od 16 godina za ubistvo iz nehata. Mediji su ga nazvali „Kukavički Kapetan" pošto je pobegao sa nasukanog broda.
„Kao i uvek, Italija zahteva žrtvenog jarca", tvrdio je posle Sketino. Ipak, davno utemeljeni običaji zahtevaju od kapetana da preuzme odgovornost za svaku povredu ili nesrećni slučaj koji se desi na njegovom brodu. Kao direktor-stanodavac, on je zakonski najodgovorniji za sve što pođe naopako. Kapetanska kabina s razlogom se nalazi odmah ispod komandnog mosta. U slučaju Konkordije, to je kapetanu omogućilo da spakuje svoj prtljag i prvi požuri ka najbližem splavu za spasavanje.
Bezbednosna situacija je nedavno dodatno zakomplikovana jer su brodovi počeli da unajmljuju po dva kapetana. Sve je jasnija podela između onog koji stvarno radi svoj posao, i onog zaduženog da animira putnike za večerom.
„U neka davna vremena, ljudi bi prihvatili da je kapetan mrzovoljni drkadžija", objašnjava Stiv, „ali danas sve mora da bude strašno profesionalno. Ljudi plaćaju putovanje po više hiljada dolara, zahtevaju da ih kapetan zabavlja i priča s njima."
Podela je slična onoj između izvršnog direktora i predsednika upravnog odbora. Kapetan se bira po ličnim osobinama: mora da bude diplomata, džentlmen, rukoljub, da mu dobro stoji bela uniforma dok srdačno dočekuje Doris i Leona iz Demojna. Istovremeno, onaj drugi kapetan u senci u stvari rukovodi brodom, menadžer je čitavog plutajućeg grada, bavi se navigacijom, zna kome da pošalje mejl kad ponestane izolacije na grejačima, zna šta da kaže pravnicima kad se desi sledeća kadrovska komplikacija.
MORE, MORE
Štandovi su počeli da se zatvaraju kad je Stiv prišao čoveku sa CV štekom i srdačno ga potapšao po ramenu. Proćaskali su par minuta, a onda se vratio. „Izvini, nisam video čoveka ima pet godina. Znaš kako je, kad si plovio sa nekim, ostane vam prisan odnos."
Eto kako more vezuje ljude. Kad zajedno pogledate u oči razočaranom bračnom paru i obavestite ih da se planirana ekskurzija „Tajne Asteka" otkazuje zbog problema sa registracijom terenskih vozila – to se ne zaboravlja. Svako ima svoj Vijetnam. Svako zna koji se ateista molio u kom rovu. Večno ih spava znanje da spoljni svet nikad neće razumeti dramu kao što je nestašica prženog luka pred posluženje popodnevne užine.
Takve se stvari ne zaboravljaju. Imam osećaj da je Stiv ostavio neki važan deo sebe negde daleko, na pučini.
„Poslednjih mesec dana na poslednjem ugovoru, pokušavao sam da ubedim sebe da ne treba da napuštam posao. Svakog dana mi je neki glas govorio, gde ćeš, ovo ti je najbolji posao na svetu…"
A zašto si otišao?
„Pa bilo je već vreme. Kasne dvadesete. Hteo sam normalan život, stan, devojka, kućni ljubimci…"
Da li se još pitaš, Stiv? Da li si doneo pravu odluku?
„Ponekad. Kad krene da pljušti kiša u Londonu, pomislim bože, šta ću ja ovde?"
Gleda setno u daljinu… „Ali ne."
Pribrao se. „Mislim da je to bila prava odluka."
Opet gleda u daljinu. „Bar na duge staze…"
Još na VICE.COM