Pod roditeljskim krovom u Srbiji: Majke i njihova davno odrasla deca

Sitkom „Prijatelji" trajno je uticao na definisanje i idealizovanje pojma cimer. Pa tako kada kažemo da je neko nekome cimer, obično pomislimo na mlade ljude u dvadesetim ili ranim tridesetim, koji jure za karijerama, razuzdanim životima, gomilom alkohola ili nekim drugim, ekstremno kul potrebama.

Setimo li se samo mamaste Monike, ili infantilnog Džoa, blentavog Čendlera, užasno iritantne Rejčel ili pak mamutastog Rosa, ne možemo, a da njihove face ne povežemo sa glagolom cimerisati. I cela ta njujorška bajka pila bi vodu u slučaju da zauvek ostanemo uspavani tinejdžeri. Međutim, stvarnost je nešto mnogo drugačija, a još je i besprekorno surovija u Srbiji, našoj ekonomski bananiranoj državi.

Kada izađemo iz televizora, ili kompjutera i krenemo da postajemo nešto nalik nekakvim ljudima, onda nam biva jasno da cimera nužno ne predstavlja najbolja prijateljica ili prijatelj, već to mogu (p)ostati i naši roditelji. U mom okruženju, većina ljudi živi sa roditeljima, u boljim ili lošijim materijalnim uslovima. I ceo taj životni proces prati društvena stigma: "Zdravo, ja sam Nevena. Imam 25 godina, i živim sa roditeljima, i moj brat živi sa nama i pritom se isto zove kao i ja, i ima 28 godina, zajedno imamo 53 godine. Mi smo nesposobni - tako kaže zapadno društvo - i treba nam injekcija nekog sitkoma da nam pokaže kul BG put". Jer, svi putevi u Srbiji vode u iznajmljene stanove odveć pretrpanog Beograda.

Ali, ovoga puta reč nije o perspektivama mladih ili onih koji sebi tako laskaju i njihovim napornim matorcima, već je slučaj obrnut. Razgovarala sam sa ženama čiji se glasovi ne čuju odnosno sa majkama koje žive sa svojom odraslom decom.

I sama znam koliko moja majka radi, koliko smo puta nepravedni prema njoj, drski i neartikulisani, i koliko toga ona trpi. Sa pravom mogu da kažem da je moja mama u našoj četvoročlanoj porodici najvrednija i najpožrtvovanija cimerka. Ona je svog partnera, mog oca, pri zdravoj svesti i čistoj pameti, birala. To nije bio slučaj sa nama, njenom decom. Duboko verujem da nas kao svoju decu obožava, ali nisam sigurna koliko je zadovoljna nama kao ljudima odnosno svojim sagovornicima i cimerima. Kako ne bih nagađala, jer pretpostavka je majka svih zajeba, pitala sam je šta misli o našem suživotu.

Ovo je moja mama i moja cimerka rekla o našem zajedničkom životu:

Jadranka: Vi ćete za mene uvek biti deca, dokle god sam živa, ja ću se brinuti o vama. Žao mi je što nisam mogla više da vam pružim, trudila sam se koliko sam mogla i uvek ću se truditi. Volela bih da se ostvarite kao ljudi, da imate stalne poslove i da odete za svojim životom. Biće mi teško, ali svesna sam da svako mora da ide svojim putem i da ima svoj mir. Rodbina stalno govori da moj sin ne bi trebalo da ide u inostranstvo, u potrazi za poslom. Ja sam svesna da je to njegova želja i podržavam ga, iako mi je teško jer sam navikla da je tu i da se viđamo.

Šta ti je najviše smeta kod nas?

Kada sam bila mlađa lakše sam obavljala kućne poslove, sada mi je sve to postalo mnogo teže. Čim dođem sa posla, odmaram. Rasterećena sam većine kućnih poslova, osim kuvanja. Gledam da svima vama udovoljim i da vam sve bude po volji. To nije moguće. Ja sam uvek kriva za sve. Ako ručak nije po volji nekom od vas, ako je neko imao loš dan, svi se istresate na meni. To bih volela da se promeni. Kada dođem sa posla, treba mi mir i tišina. Vas troje imate burne naravi i ponekad je jako teško živeti sa vama. Ja sam odrasla u drugom vremenu i drugom sistemu vrednosti, roditelj se više poštovao, mnogo lepše smo živeli, iako nismo izlazili tako puno kao vi. Moja mladost je bila drugačija, neuporediva sa ovom vašom. Najviše mi smeta kad vas vidim nezadovoljne, toliko se trudim i opet nezadovoljni. Srećna sam kada vas vidim srećne.

VICE: Teta Neno da li možete da nam opišete suživot sa Vašim cimerom Nemanjom?

Nedeljka: Pa ne žalim se. Dobro je. Sada je bolje nego što je bilo pre. Nemanja je sredio gornji sprat kuće, pa se više ne gužvamo dole, u trideset memljivih kvadrata. Posle mnogo godina, imam svoju sobu. Tu čitam, gledam filmove, ma uživam. Ja radim većinu kućnih poslova, a Nemanja ide na posao, i u slobodno vreme radi na kući, postavlja instalacije, kreči, kosi, takoreći, radi muške poslove. Ponekad mi nešto ne odgovara, ali prećutim. U principu, slušamo se. Ja sam drugačije vaspitana nego njegova generacija. Moje vaspitanje je bilo da nema psovanja, a mladi psuju. Ponekad se napravim da ne čujem, za mlade je to sve normalno. Kada je Nemanja na poslu, on radi četiri dana po dvanaest sati, a četiri dana je slobodan, ja sam tada sama. Fali mi društvo. Pokušala sam da se družim sa ljudima i da pristupim nekim udruženjima, ali ja se tu ne uklapam, dosadni su mi. Nemanja mi zamera što sam pasivna i što se ne bavim sobom, što ne udovoljavam sebi jer sada imamo pristojne finansije, pa je mnogo toga lakše. A ja nekako nemam volju. To mu smeta.

Radim po bašti, držim živinu, ali ništa od toga ne bih radila da mi nema mog cimera. Ne bih imala za koga. U suštini, oko većine stvari se dogovaramo. Oseti se generacijski jaz, i to nije uvek lako prevazići, ali trudimo se. Nemanja me nagovara da idem da se družim i da više uživam. Trebalo bi da se pokrenem. Volela bih da položim vožnju, da idem na planinarenje, u pozorište, bioskop, prosto da bolje organizujem svoje vreme. Ponekad cimer i ja idemo na ručak, to pre nismo radili. Ne razgovaramo o mnogo intimnim stvarima, ali kad mu treba savet, uvek sam tu, iako sam kaže da ga prijatelj bolje razume od mene. Kada bi želeo da ode iz kuće, podržala bih ga i poželela bih mu srećan put, mada ne znam kako bi onda moj život izgledao, na šta bi ličio. Mnogo toga ne bi imalo smisla. Navikla sam se na njega. U odnosu na prosečnu srpsku porodicu, na skali od jedan do deset, naš odnos bih ocenila devetkom. Mada, uvek može bolje.

Da li mislite da bi stvari drugačije izgledale da je Nemanja rođen kao žena?

Mislim da bi. Onda bismo podelile kućne poslove. Olakšala bi mi u tom smislu. Ali i ovako je dobro. Nemanja radi teže, muške poslove, a ja lakše, ženske.

Fotografija iz privatne arhive

VICE: Maro, kako izgleda život sa Vašim sinom, kako se slažete?

Mara: Dobro izgleda. Dobro se slažemo. Nema nikakvih problema. Sin pomaže mužu i meni dosta. Kako može da izgleda odnos između majke i sina, nego dobro. Ponekad ima nekih nesuglasica, ali to je normalno. Ako sam odgovorila na pitanje, ja bih da idem. Znate, jako žurim, pravim tortu za zeta. Nemam vremena da pijem kafu sa vama, bilo mi je drago. Zdravo.

Fusnota ovog kratkog intervjua bio je Vladimir Lazar, sin odnosno Marin cimer. On je pokušao da objasni mamin beg od intervjua i razjasni ovu čudnovatu situaciju, na sebi svojstven i preslatko lucidan način.

Vladimir: Nemoj da zameriš mojoj mami, imala je velike probleme pri pravljenju torte, ispostavilo se da kokoške nisu snele dovoljno jaja. Nekako je ceo taj posao ispao na ivici noža. I onda se ona strašno unervozila jer nije bila sigurna u ishod celog tog projekta. Ti ne poznaješ taj mentalitet, ali oni to sve jako dramatično doživljavaju: Nije uspela torta. AAAA! Srčka!

Ja sam čovek koji sam se otrgao iz tog sveta. Trebalo je da izgledam mnogo drugačiji. Da nasledim očev posao, da se oženim i da imam čopor dece koja će trčkarati po dvorištu. U univerzumu mojih roditelja vlada duhovna pustinja. Oni su ceo život samo radili, i dalje rade iako imaju sve atribute da žive kao bogovi i dignu sve četiri. Ali umrli bi da ne rade, stalno moraju da naprave neku pizdariju, tako su isprogramirani. Nas treba da stave u rubriku „Verovali ili ne" . Moja majka mnogo voli da ide na pijacu, to je bio njen izvor prihoda još dok je bila devojka. Ona tamo ima drugarice, tamo se ispriča sa njima.

Nju ne zanima ovo što mi gledamo na televiziji, ovi Vučići, Rodići, Preletačevići, to su za nju jalove informacije. Ali zato mamikin paradajz na pijaci, to je prava tema za moju mamu. Toga nema na radiju, i tu je daleko veći koeficijent sreće za nju. Ja ih nikada nisam ostavio, jer osećam etičku obavezu da štitim svoje malo, dvoje dece odnosno svoje roditelje. Oni trenutno imaju mozak desetogodišnjeg deteta. Eto!

Još na VICE.com:

Ljudi iz Srbije opisuju najveću traumu iz detinjstva u šest reči

Pitali smo studente iz unutrašnjosti Srbije koje probleme kriju od roditelja

Najgluplja pitanja koja su ženama u Srbiji postavljali na razgovoru za posao