Ima li seksa u svemiru

Pošto Zemlja već preko tri decenije ima svemirsku stanicu u kojoj borave i žene i muškarci, ponovo moramo da postavimo očigledno pitanje: šta se događa iza hermetički zatvorenih vrata? Je li neko od astronauta prešao na viši nivo? Nije bilo zvanično prijavljenih slučajeva neodgovarajućeg ponašanja, ni dogovorenog, ni bilo kakvog, među astronautima šatlova, „Sojuza”, „Šenzoua” ili članova posade MSS. Ali zvanično poricanje nije sprečilo prljavije umove na Zemlji da razmišljaju o tome kako oni koji su u orbiti provode svoje slobodno vreme.

Mašta je raspaljena 1982. godine, kada je objavljeno da su se Džen Dejvis i Mark Li, dvoje astronauta koji su otišli u orbitu spejs šatlom „Endever”, tajno venčali devet meseci pre svoje misije. To je bio prvi put da NASA šalje na isti zadatak muža i ženu – svemirska agencija je kasnije zabranila takvo uparivanje – i to je smesta izazvalo spekulacije o tome da su oni verovatno prvi par u istoriji koji je konzumirao brak van osornih stega Zemlje.

Videos by VICE

Iako ljudi borave u svemiru još od 1961, tema seksa u svemiru ostaje neobrađena. Ima nekoliko razloga za to, a jedan od njih je što većina misija u svemiru koje uključuju ljude ne traju dovoljno dugo da bi to nateralo NASA da se pozabavi tim pitanjem. Kada pokušavaš da smisliš kako da preživiš u najsurovijoj mogućoj sredini, „upoznavanje u biblijskom smislu” je veoma nisko na listi prioriteta gorućih naučnih pitanja na koja treba dati odgovor. Ali ne zadugo.

„Zaista mislim da će doći trenutak kada će morati da se razgovara o seksu u svemiru”, kaže Pol Rut Volp, direktor Centra za etiku univerziteta Emori, i rukovodilac za bioetiku u NASA. „Ne znam da li NASA ima zvaničnu politiku kad je u pitanju seks u svemiru, ali doći će trenutak kada će morati da osmisli politiku ili način za razumevanje takvih odnosa. U nekom trenutku dužina trajanja neke misije postaje deo pitanja da li je fer lišavati astronaute tog aspekta ljudskosti. Nisam siguran da je došlo vreme za to.”

Osim nedostatka hitnih naučnih razloga za ispitivanje ljudskog libida i seksualnog ponašanja u orbiti, jednostavna je činjenica da spajanje dva tela u mirkrogravitaciji verovatno nije toliko orgazmično koliko bismo pretpostavili. Kao prvo, postoje značajne logističke poteškoće u organizaciji samog čina, i kao što je Volp sugerisao, to bi mogao da bude dovoljan razlog da odvrati astronaute od nezvaničnih eksperimenata na tom polju.

„Mnogi misle da bi seks u mikrogravitaciji bio sjajan, jer bi čovek mogao da se pomera na načine na koje ne može to da čini na zemlji. Naučnici koji su razmišljali o ovome uopše nisu sigurni po tom pitanju”, rekao je. „Jedna od stvari u kojima nam gravitacija pomaže je da ostanemo spojeni, tako da bi seks u mikrogravitaciji zapravo mogao da bude naporniji, jer biste morali da pazite na to da sve vreme držite jedno drugo da se ne bi razdvojili. To bi mogao da bude mnogo veći izazov nego što većina ljudi misli, i moglo bi da bude manje prijatno.”

Gravitacija Marsa je – otprilike trećina gravitacije Zemlje – dovoljno lagana da možeš da radiš šta god poželiš, ali i dovoljno jaka da to bude interesantno, napisao je Artur C. Klark

Čak i kada bi mogle da se reše logističke poteškoće za seks u svemiru, i dalje postoji taj problem što mikrogravitacija čini da seks bude značajno manje seksi.

Astronauti imaju tendenciju da se u svemiru više znoje, a sniženi krvni pritisak bi mogao muškarcima da oteža ispunjenje njihovog dela zadatka. A što se tiče žena, i dalje se lome koplja oko toga da li je mikrogravitacija prokletstvo ili blagodet za njihove grudi. Iako je jedan instruktor astronauta potvrdio da se u svemiru nose grudnjaci, to se obično odnosi samo na režim intenzivnih aktivnosti kojima su astronauti izloženi. Dalje od toga, to je stvar ličnog izbora.

Ali svejedno, sva ova ograničenja nisu zauzdala vulgarnije ljudske kosmičke fantazije. U naučno-fantastičnom romanu „Božiji čekić” iz 1993, pisac Artur C. Klark razmatra prednosti i mane raznih sunčevih sistema po pitanju kosmičkog koitusa, navodeći da novotarija nulte gravitacije brzo iščili, dok gravitacija meseca čini da skakućeš svuda unaokolo.

S druge strane, gravitacija Marsa, koja iznosi otprilike trećinu gravitacije na Zemlji, po rečima ove legende naučne fanatstike, „dovoljno je lagana da radiš šta god poželiš, a dovoljno jaka da bude zanimljivo.”

„I zadovoljstva i problemi u seksu u bestežinskom stanju su preuveličani”, napisao je Klark u 2010: Odiseja u svemiru, 2. deo, iz 1982. godine. Ali radovao se seksualnim inovacijama koje bi usledile u svemiru. „Bestežinsko stanje će doneti nove vidove erotike. I bilo je krajnje vreme.”

ORBITALNO UMETANJE

Klarkova mozganja za sada podržava američki astronaut Ron Garan, koji je ukupno proveo šest meseci na Međunarodnoj svemirskoj stanici, i koji se kune da je i dalje „nevin u svemiru.”

„Ne znam kakav je seks u svemiru, naravno”, kaže, smejući se. „Pretpostavljam da bi bio jednako prijatan kao i na Zemlji. Bestežinsko stanje je oslobađajuće – slobodan si da se krećeš kuda god poželiš, u kojem god položaju.”

Položaji o kojima Garan govori se odnose isključivo na radne zadatke – dohvatanje, vežbanje, popravljanje svemirskog teleskopa. Ali 1989, pojavio se dokument koji je navodno objavila NASA i koji se odnosi na istraživanja položaja intimnije prirode. Poznat kao 12-571-3570, ovaj dokument navodno sadrži detalje rezultata eksperimenta na STS-75, tokom kojih su parovi zauzimali razne seksualne poze, da bi se odredilo koja je najefikasnija za reprodukciju.

Među dvanaest pristupa koji su ispitivani nalazio se i onaj u kome su vezivali parove zajedno, i smeštali ih u ogromni tunel na naduvavanje, što je, naravno, otežavalo seksualno uzbuđenje kod njih. U izveštaju se zaključuje da je „efikasnost sistema validirana kroz 12 eksperimenata”. Zaključak je bio da je optimalna metoda vezivanje para elastičnom trakom.

Istraživanje seksa u svemiru „jednostavno nije prioritet – ima mnogo važnijih pitanja zdravlja i funkcionisanja u svemiru.”

Ova studija je godinama kružila po internetu, što je nateralo NASA da odgovori deset godina kasnije, kada ju je francuski naučnik Pjer Koler naveo kao činjenicu u knjizi „Konačna misija”. Cela stvar je bila očigledna prevara, rekli su iz NASA, uzimajući u obzir da je STS-75 lanisrana tek 1996, sedam godina po objavljivanju dokumenta. Možda je tako i bolje, jer činovi opisani u dokumentu izgledaju neudobno i neprijatno.

Svejedno, pokojna autorka Vana Bonta se uhvatila u koštac sa ovim problemom i razvila duplo odelo isključivo da bi pomogla astronautima da izvedu poslovičnu orbiralnu penetraciju. Kada dvoje ljudi nose „duplo odelo” u mikrogravitaciji, ono im dozvoljava da praktično stvore jednu veliku vreću za spavanje, što rešava problem razdvajanja, i tako mogu da se usredsrede na svoju kosmičku kama sutru, ili na šta god što već vole da rade.

Na nesreću onih koji se nadaju da će im zvezde osvežiti seksualni život, šanse da će istraživanje seksa u svemiru biti finansirano u skorijoj budućnosti su gotovo ništavne, barem kada je NASA u pitanju. „Istraživanja o seksu jednostavno nisu prioritet – ima previše drugih gorućih pitanja o zdravlju i funkcionisanju u svemiru”, kaže Volp. „Možda bi neka privatna svemirska agencija mogla da nađe sredstva.”

Neke privatne kompanije za letove u svemir su već primale molbe za snimanje pornića u svemiru, uključujući i Virdžin Galaktik , koji je odbio milion dolara za snimanje filma za odrasle u orbiti, iz neimenovanog izvora (ironija toga što je baš ova kompanija odbila seks u svemiru nikome nije promakla).

U SVEMIRU NIKO NE MOŽE DA TE ČUJE KAKO SVRŠAVAŠ

Iako se čini da ono što se dešava u svemiru ostaje u svemiru, to ne znači da je MSS prepuna puritanaca. Jedan ruski kosmonaut je u intervjuu Meri Rouč rekao sledeće: „Prijatelji me pitaju, ‘kako imaš seks u svemiru?’ Ja im odgovaram, ‘rukom’!” Kada je 2012. godine Ron Garan bio gost Reddit-ovog programa „Pitaj me bilo šta”, rekao je da astronauti ipak imaju da se „samostimulišu” na svemirskoj stanici. Uprkos generalnom nedostatku privatnosti, MSS je izgleda dovoljno velika da čovek može malo da se „osami”, tvrdi on.

Zamolio sam Garana da mi to pojasni. „Mogu da govorim samo u svoje ime, ali mi smo profesionalci”, rekao je. „To je u okviru mogućeg, ali misije su toliko intenzivne i toliko posla ima, da je normalno da se fokusiraš na misiju.”

Ako možemo da verujemo Garanu na reč, izgleda da masturbiranje na visini od 400 kilometara nije problem, ako je astronautu do toga, i to je dobro. Brojne studije su pokazale da masturbacija može da bude dobra po mentalno zdravlje, ali ona ima i fizičkih prednosti.

Mardžori Dženkins, savetnica NASA i direktorka naučnog odeljenja Instituta za žensko zdravlje, utvrdila je da nedostatak ejakulacije potencijalno može da doprinese upali prostate. Njena otkrića na ovu temu su deo zajedničke naučne studije o reproduktivnom zdravlju u svemiru, sprovedene prošle godine.

Kada muškarac ejakulira, oko trećina njegovog semena se luči iz prostate. Tečnost u prostati je od sudbonosnog značaja za opstanak i vitalnost sperme. Ako muškarac prečesto ejakulira, postoji opasnost od pojave bakterija u prostati, što dovodi do bolne upale. Iako neprijatnost usled genitalne infekcije (kao što su upala prostate kod muškaraca, i upala mokraćnih kanala kod žena) može da izgleda trivijalna u poređenju sa drugim bezbrojnim rizicima u svemiru, već je dokazano da je to značajna varijabla koju treba razmotriti kada se planira dug boravak u svemiru.

Najozbiljniji genitalni problem zabeležen u svemiru je doživeo sovjetski kosmonaut Vladimir Vasjutin 1985. Dok je boravio na svemirskoj stanici Saljut 7, Vasjutin, tada 35-godišnjak, imao je akutnu upalu prostate, koja je izazvala žestoku groznicu, mučninu i bol pri mokrenju, primoravši ga da se prevremeno vrati na Zemlju, posle samo 65 dana misije koja je trebalo da traje 6 meseci. Po podacima NASA, između 1981. i 1998, astronauti su u 23 slučaja prijavili genitalne probleme. Iako je ovo relativno mali broj, kada uzmemo u obzir da je tokom tog vremenskog perioda u svemir poletelo 508 astronauta, to je pitanje koje možda ne bi bilo toliko izraženo da su astronauti imali malo vremena „da se osame.”

SOCIJALNA DINAMIKA

Osim potencijalne neudobnosti seksa u svemiru (i rizika od trudnoće koji ga prati), postoji još jedan razlog zašto bi samozadovoljstvo moglo da ima prvenstvo u odnosu na akciju između dvoje astronauta: jednostavna činjenica da je ljudska seksualnost neverovatno složena. To je fenomen koji je po svojoj prirodi i fiziološki i psihološki, nešto što je u isti mah i biološki imperativ i socijalna konstrukcija. Iako ima više studija o raznim aspektima interakcije između polova, one se nisu bavile intimnošću. To znači da bi seksualno ponašanje u svemiru bilo rizična varijabla u situaciji koja je već veoma rizična.

„Polovi su proučavani. Seks je druga priča”, kaže Volp. „Etičko pitanje seksa u svemiru ne tiče se toliko samog čina, koliko njegovih implikacija. Postoji čitav niz pitanja koja bismo poželeli da postavimo o tome šta bi značilo kada bi dva člana posade zaista seksualno opštili u svemiru, vezana za njihov međusobni odnos, kao i odnos sa ostalim članovima posade. Kako bi to psihološki uticalo na ljude?”

„Iako astronauti mesecima borave tamo, njihov odnos nije tipa „mi smo prijatelji i cimeri koji borave zajedno.”

Razumevanje toga kako seks utiče na dinamiku odnosa u okviru male grupe u izolaciji je ključna komponenta njegove uspešne integracije kao varijable u svemirskim misijama. Kada su malobrojne posade prinuđene da provedu mesece ili godine u skučenom prostoru, smišljanje načina kako da se međusobno tolerišu i sarađuju može da bude veoma naporno. Stvari bi mogle dodatno da se zakomplikuju kada bi među njima bile dve zaljubljene ptičice.

Kao što Volp ističe, astronauti i njihovi instruktori su rešeni da odnosi među njima budu strogo profesionalni. Rizike koji se javljaju kada to nije slučaj je mogao da vidi ceo svet 2007. godine, kada je astronautkinja Lisa Novak uhapšena za pokušaj otmice kapetana vazduhoplovnih snaga, Kolin Šipman. Novak je kapetanku smatrala za suparnicu u borbi za naklonost kolege astronauta Bila Efelejna.

„Iako astronauti mesecima borave tamo, njihov odnos nije tipa ‘mi smo prijatelji i cimeri koji borave zajedno,’ već ‘mi smo stručni profesionalci na zadatku’,” rekao je Volp.

Ako astronauti imaju seksualne odnose u orbiti (u naučne svrhe, naravno), odnos između to dvoje astronauta i njihovih kolega bi verovatno morao da bude pažljivo proučen i vođen, rekao je on. „Možemo da pretpostavimo da članovi posade neće međusobno spavati jedni s drugima. Na početku bi bilo određenih struktura odnosa, naročito ako to želimo da proučavamo na naučni način.”

Ipak, situacije u kojima su ljudi izloženi velikom pritisku same po sebi ne sprečavaju seksualnu aktivnost; šta više, možda je upravo obrnuto. Iako su istraživanja u kojima se proučava veza između stresa i seksualnog uzbuđenja prilično retka, nekoliko studija pokazuje da iako previše ili premalo akutnog ili hroničnog stresa može loše da utiče na seksualno uzbuđenje, umereni nivo stresa može da pokrene krv u venama. U slučajevima u kojima izgleda da visok stepen stresa utiče na seksualnu nemoć, do sada još nije potvrđena nikakva veza između psihološkog uzbuđenja i stresa.

Neformalna terenska istraživanja na Zemlji izvukla su na površinu sledeće rezultate: između 1989. i 2006, australijski istraživači su zabeležili sedam slučajeva trudnoće u istraživačkim stanicama na Antarktiku, u sredini koja se često upoređuje sa svemirom, zbog izolacije i umerenog nivoa stresa. Ove zapanjujuće brojke govore da opasno okruženje samo po sebi nije značajan faktor za svoje napaljene stanovnike. NASA je toga itekako svesna.

Iako svemirska agencija nema zvaničnu politiku kada je u pitanju seks u svemiru, umesto da u tom slučaju primeni svoj nejasni kodeks ponašanja, verovatno će doći trenutak kada će se o seksu u svemiru eksplicitno razgovarati i kada će se sa njime uhvatiti u koštac kao sa metodološkim faktorom u budućim misijama.

Studije su pokazale da je integracija polova na misijama donela pozitivna iskustva, naročito ako uključuje parove koji su u braku. Iako je velika većina astronauta u braku, a nekoliko astronauta su međusobno u braku, samo u jednoj misiji su supružnici učestvovali zajedno. I to možda slučajno.

Džen Dejvis i Mark Li su se tajno venčali godinu dana pre svoje misije 1992, čime su prekršili pravilo NASA kojim se zabranjuje odlazak bračnih parova na zadatak. Dozvoljeno im je da odlete zajedno samo zbog toga što je bilo suviše kasno za obuku zamene, kada je otkriveno da su u braku. Iako je pravilo kojim se zabranjuju zajednički letovi bračnih parova i dalje na snazi u NASA, Garan misli da će ovo pravilo biti revidirano, kako ova svemirska agencija bude organizovala misije koje će odlaziti na veće razdaljine po sunčevom sistemu.

„Statistički postoji popriličan broj astronauta koji su u braku, i mislim da bi bilo podesno da takvi parovi odlaze na duže misije”, rekao je.

Garan, koji je oženjen, rekao je da ne bi imao ništa protiv da njegova supruga krene na put sa njim, ako ni zbog čega drugog, šali se, da bi proveli neko vreme nasamo u kupoli MSS, modulu stanice koji se diči navećim prozorima u svemiru.

„Nikada ti ne dosadi da gledaš Zemlju kroz prozor. Jednom nedeljno imamo video konferenciju sa porodicom, i ja obično ponesem laptop u kupolu, da bih mogao da podelim taj pogled sa njima. To je definitivno jedan od najromantičnijih pogleda koji biste ikada mogli da imate”, dodao je.

„Statistički postoji popriličan broj astronauta koji su u braku, i mislim da bi bilo podesno da takvi parovi odlaze na duže misije.”

Istraživanja pokazuju da bračni parovi na dugotrajnim misijama u svemiru doprinose smirivanju seksualne surevnjivosti i donose atmosferu prisnosti između članova posade, što može biti od koristi u stresnim situacijama. Ali ipak, unošenje bračnih problema u celu mešavinu bi moglo da donese nepoželjne posledice.

„Kada napustimo donju orbitu Zemlje i odemo sa Zemlje na više meseci, mislim da je pitanje vođenja svojih supružnika legitimno, i nešto što bi trebalo da se razmotri”, kaže Garan. „S druge strane, tu ima i drugih problema: ne traju sve veze večno. Zamislite raskid tokom trogodišnje misije na Mars.”

I zaista, bez obzira da li su Dejvis i Li jedini NASA astronauti supružnici koji su leteli zajedno imali seks tokom medenog meseca u svemiru, nazad na Zemlji nisu uspeli da ostanu zajedno: razveli su se 1998.godine.

Za one koje brine budućnost putovanja u svemir – i možda budućnost ljudskog roda uopšte – potencijalne opasne nepoznanice koje se tiču seksa u svemiru nisu razlog za suzdržavanje; one su razlog za dalje istraživanje.

„Seks je deo ljudskog iskustva i njime se konačno treba pozabaviti”, kaže Garan. „Moramo da se osvrnemo na život na našoj planeti iz drugačije perspektive. On ima mnogo ravni. Moramo da negujemo dugoročni pogled na širu sliku i da shvatimo da je sfera našeg uticaja mnogo veća nego što mislimo. Tek smo zagrebali površinu kako da krenemo napred pozitivnijom putanjom. Mogućnosti su beskrajne.”

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu