U nekom trenutku smo svi poželeli da se nađemo na filmu. Ko se od nas nije šćućurio pred najnovijim superherojskim spektaklom i neobavezno pomislio: I ja bih to mogao?
Anketa iz 2012. godine sprovedena na LinkedInu pokazala je da su mnogi ljudi to razmatrali ozbiljnije od obične usputne pomisli; “glumac” deli deseto mesto na njihovoj listi deset naj “poslova iz snova” (a to mesto deli sa jednako realističnim “olimpijskim sportistom”.) I ima smisla. Filmski i televizijski posao redovno se predstavlja kao ostvarenje najvećeg sna. U intervjuima, javne ličnosti stalno balave o tome koliko su privilegovane, a kasnovečernji televizijski segmenti često prikazuju život na snimanju kao beskrajnu paradu urnebesnih fazona i glamura.
Videos by VICE
Ali, u stvarnosti, filmski i televizijski setovi nisu laka mesta za rad.
Produkcije umeju da snimaju šest do sedam dana nedeljno, 12 do 18 sati dnevno (ili više) mesecima bez prestanka, upošljavajući na hiljade ljudi iz više zemalja, od kojih su svi podložni brzim dnevnim izmenama rasporeda, što znači da svi rade sa vrlo malo spavanja. Svako odlaganje ili zajeb može za posledicu da ima finansijske gubitke veće od onoga što vi ili ja zaradimo za godinu dana. Potom su tu diplomatske čarke, glumački egoi, kreativna razmimoilaženja i stopa smrtnih slučajeva koja je proporcionalno viša nego među policajcima ili rudarima. I taj pritisak može da se oseti sve do dna lestvice, od direktora fotografija do kamermana i tehničara za zvuk, čak i do asistenata produkcije i čuvara parkinga — čija je jedna grupa nedavno tužila pet velikih studija zbog uslova za rad koji su bili toliko loši da su se ovi bukvalno upišavali u gaće na setu.
Dole su sakupljene priče ljudi koji stoje iza rada na jednom filmu — glumaca, kaskadera, šminkera i snimatelja. Oni su nam govorili o zastrašivanjima, ponižavajućim inicijacijama, izlivima besa, neodgovornom ponašanju i bukvalnim gašenjima požara. Posle svih ovih, deseti najveći posao iz snova na LinkedIn-u deluje pomalo kao noćna mora.
Kevin, kaskader
Radim ovaj posao već 17 godina — našao sam se na špici kao glumac, tonac, scenarista, režiser, producent, montažer, transporter, šta god. Na IMDB-u imam zabeleženo osamdesetak kaskaderskih nastupa. I taj posao je sve samo ne glamurozan. Moja specijalnost su kaskaderske scene sa vatrom. Neko vreme sam čak držao svetski rekord za najduže vreme provedeno u vatri — više od tri minuta. Prilično sam se gadno opekao postižući taj rekord.
Prošle godine sam radio kaskadersku scenu na vazdušnoj rampi u sklopu velike eksplozije. Možda se radilo o katastrofalnom previdu s moje strane, ali vodio sam računa o sopstvenoj bezbednosti. Ja sam bio jedini čovek koji se nalazio sasvim blizu nje. Imam gomilu iskustava sa vatrom. Zapalio sam verovatno 150 do 200 ljudi. U životu sam bio zapaljen najmanje 200 puta. Bio sam pogođen četiri puta u lice bacačem plamena, a nemam vidljive ožiljke kojima bih mogao da se pohvalim. Uradio sam to toliko puta da na kraju steknete novi nivo opuštenosti u toj vrsti neprijatne situacije. Ali nisam uzeo u obzir koliko će probnih vežbi morati da se uradi unapred. Oznojio sam se, a so spira gel protiv vatre koji vam ne dozvoljava da se opečete. Kad smo krenuli da snimamo, trčao sam i držao mašinku u rukama. Trebalo je da nosim rukavice zato što su se rukavi mog kaputa trljali o moje zglobove i skinuli gel.
Desila se eksplozija i goreo sam čitava tri minuta. Odjednom, tokom dve-tri sekunde pomislio sam: Nikad mi u životu nije bilo ovako vruće. Završio sam s opekotinom koja mi se obmotala oko čitavog zgloba. Bio je to najveći plik koji sam u životu video. Nakon što su bolničari otišli, prišao sam drugaru i rekao mu: “Hej, možeš li da mi pomogneš da skinem kaput?” “Mogu. A što?” Na to sam mu rekao: “Zato što sam prilično siguran da ne mogu da pomerim zglob.”
Najveći deo vremena tvoj posao je da svima govoriš da si dobro. “Jesi li dobro?” “Jesam.” “U redu, ajmo onda ponovo.” Tad zapravo u sebi pomisliš: Ah, sranje. Sad mi je žao što sam rekao da sam dobro. Mislim, nije da ne vode računa o nama. Ali ako produkcija troši 80.000 dolara na sat, da li želiš da budeš lik koji će je usporavati?
Imao sam drugara koji je dve nedelje radio sa dva slomljena zgloba. Na kraju je sve bilo u redu s njim, ali čim je posao bio gotov, on je bio u fazonu: “Mislim da će biti najbolje da odem da mi ovo pregledaju.” Plašio se da će razočarati svog šefa. Ili da će u zajednici postati poznat kao pičkica. Mi smo gomila tvrdih momaka. Nismo ludi niti bilo šta slično. Samo ponekad tako izgledamo.
Kris, kamerman
Kad sam započinjao s poslom, prošao sam kroz prilično gadan ritual inicijacije koji mi je priredila snimateljska ekipa.
Radim ovaj posao već 12 godina i video sam gomilu raznih sranja. Započeo sam u srednjoj školi, radeći dobrovoljno u snimateljskoj ekipi i učeći kako da namestim filmsku traku. Ušao sam u program obuke za kamermane. Radio sam pomalo na svemu — Wolverine, Watchmen, X-Men. Ljudi su danas mnogo ljubazniji nego što su nekad bili. Nekad je bilo strašno. Naročito onomad kad smo radili s filmskom trakom. Ako biste nešto zajebali, moglo bi da se desi da više nikad ne radite ovaj posao. Iživljavanje na snimateljima na obuci bilo je prilično gadno. Sećam se da su me jednom poslali da napravim sendvič za kamermana. Bacio je pogled na njega, izbio mi ga iz ruke tako da je pao na zemlju i rekao: “I ti to zoveš jebenim sendvičem?”
Na filmu, svaka ekipa pomalo liči na različite rodove u vojsci. Mnogi prvi kamermani posle Drugog svetskog rata bili su bivši vojnici i ta filozofija se zadržala i na njihovom poslu. Ima tu mnogo neiživljene energije. Ima i mnogo droge — u jednoj seriji smo imali limenu kutiju za 16mm film u mračnoj komori koja je bila puna kokaina, a jedan od prvih asistenata bi ušao, pokucao na vrata i povikao: “Imate tri sekunde da zatvorite taj magazin!” Ušmrkao bi svoju crtu i vratio se na set.
U ono vreme su se kamermani prilično ložili na inicijaciju novajlija. Jednom sam bio u mračnoj komori i nameštao film — u to vreme bio sam na obuci za snimatelja. Pred kraj mog perioda obuke, prvi i drugi asistent uzeli su bocu punu kompresovanog vazduha, izbušili rupu u njoj, otvorili vrata mračne komore, ubacili je i zaključali vrata. Ta stvar je rikošetirala po jebenoj mračnoj komori, udarivši me više puta, i to prilično jako. Propulzivni gas koji ističe iz nje prilično je hladan, tako da od njega dobijate promrzline. U njemu ima i nekakvog inhalanta koji su ljudi krenuli da zloupotrebljavaju, tako da su počeli da ubacuju nekakvo jedinjenje zbog kog se osećao na govna. Dakle, ledeno je hladno, rikošetira po prostoriji, udara me i istovremeno jezivo smrdi. Kad su me konačno pustili napolje, počeo sam da se gušim i samo sam otrčao do zadnje strane snimateljskog kamiona. Povraćao sam snažno u veliku kantu za smeće dok me je jedan asistent produkcije samo posmatrao.
Ne znam koliko drugih snimatelja je moralo da prođe kroz to. Nisam upoznao nikog drugog kome se to desilo. Ali ti likovi su znali kako se to radi. Bili su izvešteni u bušenju rupe na boci. Stvari su se malo promenile s novom generacijom, ali ja sam u posao ušao pred sam kraj filozofije stare škole. Svako niži od vas nije se smatrao ljudskim bićem.
Karolina, frizerka i šminkerka
Radila sam prošlog leta na jednoj mini-seriji. Jednog jutra upao mi je jedan od glumaca potpuno odvaljen. Taj lik imao je veliku reputaciju, prepoznali biste ga na ulici. Čitav dan snimanja bio je posvećen samo njegovom liku u seriji. On je u svakoj sceni, čitavog dana. Prvo i prvo, zakasnio je 45 minuta. A u prikolici za šminku, od samog starta nije znao za sebe. I tako, konačno smo uspeli da mu sredimo kosu i nanesemo šminku, a on je otišao u svoju prikolicu i zaspao. Posle toga je zakasnio još sat vremena na set, jer im je toliko trebalo da ga ponovo probude.
Dakle, već smo bili u super velikom zaostatku. Scena se dešavala u bolnici. I tokom te scene, on je trebalo da vodi razgovor, ali pre svakog početka snimanja, on bi stalno zaspao. Sećam se da sam sedela pred monitorima i pomislila: Šta se kog vraga dešava? Da li on to jebeno spava? Ništa nije govorio; nije govorio svoje replike iz scenarija. Konačno je postalo toliko loše da nismo više mogli da ga održavamo budnim. Na kraju smo morali da pozovemo kola hitne pomoći na set da pregledaju tog jebenog glumca. Morali smo da bacimo čitav dan u smeće.
Kasnije smo saznali da je noć pre toga izašao i doveo osmoro ili devetoro ljudi u svoj hotel u dva ujutro. Provodio se do sedam ili osam izjutra. Takva sranja dođu na naplatu. Naročito u doba Fejsbuka i Instagrama; to je veliki hendikep. Na prosečnom setu, svaki sat vredi na desetine hiljada dolara. Ako sjebete čitav dan, protraćili ste gomilu novca. Naročito zato što smo snimali scene izjutra. Čitav dan morao je ponovo da se snima.
To je kolosalno gubljenje vremena. Svi smo došli rano izjutra, svi smo proveli čitav jedan dan pripremajući se i svi mi radimo svoj posao. A neki glumci misle da su nezamenjivi. Zato što oni nose lice čitave stvari, misle da mogu da se izvuku nekažnjeno sa bilo čim. A mi im dozvoljavamo da misle da je tako. Ali verujte mi: glumce sve vreme zamenjuju na filmu.
Bred, grip
Najgore snimanje u mom životu trajalo je svega 12 dana, ali bio je to apsolutni pakao na Zemlji. Bio je to niskobudžetni film u ranoj fazi moje karijere. Dešavao se u staroj bolnici za mentalno obolele. Radilo se na groznom, kišnom, vankuverskom vremenu. U njemu je glumila holivudska zvezda prve klase iz devedesetih, a režirao ga je lik koji je jedno od najgorih ljudskih bića koje sam ikad upoznao. Čovek je naprosto megalomanijačko govno. Na primer, išao je okolo i namerno bi se posrao u prikolici svakog glumca. Ostavio bi vrata otvorena kako bi ga gledali dok to radi.
Ekipa je bila ogoljena, tako da se čitavo grip odeljenje sastojalo od svega tri čoveka. Ja sam išao ispred svih i unapred nameštao setove, trčkarao tamo i nazad, pokušavajući da što više iskoristim opremu, rastavljao setove, sam samcijat u toj mentalnoj bolnici usred noći, radeći po svetlu sa kacige. Jer imali smo samo jedan agregat.
Bio je to film od tri miliona dolara, a holivudska zvezda uzela je 300.000 od te sume, za tri dana snimanja. Ali mi nismo znali koji će to dani biti. Zato smo samo morali da osvetlimo sve i ostavimo svu opremu. A onda je šef produkcije jedne noći primio poziv koji je glasio: “Čovek je poleteo. Biće tamo za tri sata. Sačekaj ga na aerodromu sa kovertom u kojoj je 5.000 dolara ili će se okrenuti i popeti na drugi avion.” I sve se to dešavalo dok je on stizao. Mi smo imali isplaniran potpuni drugi dan snimanja.
Kad je stigao, nije shvatio da snimamo noću. Rekao je: “Ja ne snimam noću.” Tako da su morali još malo da ga potplate. Takođe, nije pamtio svoje replike. Morali smo sve da mu ispišemo na kartice. Morao je da ima sopstvenu sobu u kojoj bi samo sedeo, meditirao i pio neki čaj veoma čudnog mirisa. Nije se ponašao kao primadona, samo ga je bolelo dupe za produkciju. Verovatno često radi slična uskakanja u niskobudžetske filmove (300.000 za tri dana posla). Niste mogli da mu sretnete pogled i nije ga zanimalo ko je ko. Kad je stigao, samo smo skakali sa seta na set i snimili sve njegove replike. A onda je tri dana kasnije otišao, a mi smo snimili ostatak filma.
__________________________________________________________________________________________________
Pogledajte VICE Srbija film Jednom sam poginuo šezdeset puta
______________________________________________________________________________________________________
Kevin, kaskader
Kad radim na filmu, obično imam želju da ugodim. Ponekad ugađanje može da bude veoma bolno.
Radio sam na Poslednjoj ekskurziji 5 i na kraju sam dublirao za lika koga ubije ogroman mehaničarski ključ. Nalazi se na vrhu mašine, padne s nje, katapultira se preko prostorije i udari ga posred očiju. Spremili su se da ključ urade u CGI-u, ali su želeli snimak glumca kako leži na podu sa ključem zabijenim u glavu. On nije želeo to da radi, a ja sam već bio prisutan. I tako su spremili ugovor za mene i ja sam rekao: “Naravno. Nema problema.” I, naravno, podrazumevalo je protetiku. Unapred su mi rekli da će biti potrebno nekoliko sati da se ona namesti. I rekli su: “Izvinjavamo se. Protetika je pravljena tako da savršeno legne na njegovo lice, tako da možda neće savršeno leći na tvoje.”
E, pa nije moglo da bude manje odgovarajuće. Bilo mi je jezivo neudobno. Pomislio sam: Dobro me plaćaju. Kod mene ionako sve može. Samo ću stisnuti zube. Ali bilo je grozno; protetika mi je pritiskala glavu i stiskala oči. Mogao sam da vidim, ali ne mnogo dobro. Svaki put kad su sipali krv u mehanizam, uboli su me u oči. Protetika je dobrano odskakala s obe strane moje glave.
Kad su mi je stavili, nakon toga im više nisam bio potreban devet sati. Sve naše prikolice veoma su blizu jedna drugoj, sa uzanim vratima, tako da sam se osećao kao los koji pokušava da uđe u telefonsku govornicu. Samo da bih piškio, morao sam da se okrenem postrance kako bih prišao pisoaru i pišao pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na moju desnu stranu. I dobio sam najgoru migrenu ikad. Na kraju sam morao da zgutam nekoliko advila i odspavam priličan broj sati. A i dalje sam se probudio na to da me razbija glava. Na kraju sam je nosio 12 sati. Verujte mi, kad se sve završilo, nisam mogao da je skinem dovoljno brzo.
*Na intervjuima je urađena redaktura radi dužine i jasnoće.
Još na VICE.com
70 ljudi je povređeno tokom snimanja ovog fima