Hranio sam se kao italijanski futurista i saznao da fašizam nije ukusan

Prvobitno objavljeno na Munchies Danska.

Zdesna mi se nalazi tanjir sa crnim maslinama, korenom kopra i kumkvatom. Sleva mi se nalazi pravougaonik od šmirgl-papira, crvene svile i crnog somota. S obližnjeg zvučnika trešti kakofonija Bahovih “Goldberg varijacija” pomešana sa zvukom starog avionskog motora. Moja leva ruka trlja se o grubi šmirgl-papir dok istovremeno stavljam gorku maslinu u usta. Zamišljeno žvaćem dok mi konobar prska parfem cvetnog mirisa za vrat.

Ovo je futuristička gastronomija: vizija budućnosti iz prošlosti. Nalazim se u srcu Kopenhagena s pogledom na zamak Rozenbegerg a ne Torino iz tridesetih, ali sam u svakom slučaju rešen da rekonstruišem ovo avangardno jelo po imenu “Aerofood,” koje je danas staro skoro 100 godina.

Pre nego što je molekularna gastronomija preobrazila kuhinju u laboratoriju a takozvane “gastronomske revolucije” zahvatile naš postmoderni svet, postojao je italijanski avangardni pokret koji je ideju o tome šta hrana može i treba da bude izvrnuo naglavačke. Zvali su sebe Futuristi.

Ako mislite da je bilo napredno kad je Heston Blumental poslužio jelo uz saundtrek na ajpodu, onda verovatno nikad niste čuli za “Jagodaste grudi” (napravljene od rikote obojene u ružičasto kamparijem, s kandiranim trešnjama umesto bradavica). A ako mislite da je bilo napredno kad je Noma posolila svoja jela živim mravima, onda verovatno nikad niste probali jelo Futurista po imenu “Lov u raju” (zec pečen u Asti Spumanteu i kokosovom brašnu, serviran u sosu od spanaća i kleke, ukrašen srebrnim novčićima). Ili “Ultravirile”, koji se sastoji od kravljeg jezika, škampa, jastoga sa zabaglioneom, kao i krestom pevca. A to je bila jedna od izvodljivijih zamišljenih večera Futurista.

Kao i svaki avangardni pokret, futuristička gastronomija funkcionisala je po principu niza ključnih načela. Pod jedan, zagovarali su odbacivanje viljušaka i noževa kako bi se više saosećalo s taktilnim doživljajem jela. Iskazivali su i preteranu sklonost parfemima. Ne samo prsnutim u vazduh, već ponekad direktno u hranu, kao u jelu pod nazivom “Uzbuđena svinja”, u kojem ruda salame viri iz sosa od kafe i kolonjske vode.

Na čelu pokreta Futurista nalazio se harizmatični pisac Filipo Tomaso Marineti, koji je, pored toga što je bio vizionarski i talentovani pesnik, bio još i ono što bi istaknuti istoričari nazvali fašističkim gadom.

Kao što im samo ime govori, Futuristima su napredak i tehnološka inovacija bili iznad svega drugog i u njihovom Manifestu futurizma, objavljenom 1909. godine, Marineti obznanjuje njihovu nameru da se “bore protiv moralizma i feminizma” i “veličaju rat, jedinu higijenu sveta.” Ne iznenađuje onda što su Marinetijeva razmišljanja poslužila kao jedan od ključnih stubova fašizma i da je italijanski diktator Musolini bio veliki pobornik takvog načina razmišljanja.

Vremenom, međutim, Marineti je počeo da smatra da je fašizam postao bezub i reakcionaran, tako da je rešio da revolucionarizuje živote zemljaka na funkcionalniji način. Umetnost i život trebalo bi da se stope u jedno, tako da je svaki aspekt života trebalo da ima određenu umetničku dimenziju. Tako se ranih tridesetih on upustio u projekat rekonstrukcije italijanskih običaja u jelu.

Pored toga što je postavila kamen temeljac za futuristički restoran, svrha knjige Futuristička kuhinja bila je da iskoreni italijansku zavisnost od paste, koju je zvao “našom apsurdnom gastronomskom religijom”. Marineti se protivio svakoj tradiciji, ali sklonost njegove zemlje prema špagetama i raviolima bio je krupan trn u oku ovog agresivnog provokatora. Iako je pasta, naravno, “prijatna po čula ukusa”, smatrao je da njegov narod čini “robusnim, lenjim, sporim i pesimističnim”, što su osobine koje nije smatrao pozitivnim u doba u kom su agilnost, efikasnost i neprekidni napredak bili ciljevi za sebe.

“Ljudi misle, sanjaju i delaju u skladu s onim što jedu i piju”, objavio je Marineti, koji je želeo da italijanska nacionalna hrana bude više svrsishodna kao i da više zadovoljava na estetskom planu.

On je restoranu podario svedeni enterijer s aluminijumskim površinama i pokušao da u čitavom iskustvu naglasak bude na stimulisanju svih čula. Otkrivam to vrlo brzo tokom pokušaja da rekonstruišem futurističko jelo Aerofood. Miris parfema, zvuk avionskih motora i barokne muzike, minimalističko okruženje, grube i meke površine za pipkanje dok jedem i, naravno, ukusi različitih elemenata jela. Sve to čini čulno iskustvo koje kulminira iznad svega stanjem dezorijentisanosti. Ali napredak jeste dezorijentišući, tako da sam siguran da bi Marineti bio ponosan.

Njegove uzvišene gastronomske vizije postale su opipljive kad su on i futuristički slikar Filia otvorili restoran Taverna del Santopalato (Taverna Svetog nepca) u Torinu u martu 1931. godine uz opsežnu medijsku propraćenost. Njihov stav protiv paste posebno je privukao novinare izbliza i izdaleka, ali je pomoglo i to što su imali veze u novinskim izdanjima fašističkog režima. U svakom slučaju, jela na meniju bila su toliko ekscentrična i monumentalna da mediji naprosto nisu mogli da ih ignorišu.

Šta kažete ne kule od mesa koje se uzdižu u nebesa sa tanjira, zalivene blistavim medom i podbočene malim ćuftama od piletine?

A šta kažete na poliritmičku salatu, gde svaki gost dobije muzičku kutiju koju treba da navija levom rukom dok desnom jede zelenu salatu, urme i grožđe direktno iz zdele, a konobar lagano pleše, “naglašeno gestikulirajući” pred stolom, sve dok se hrana ne svari?

A tu je i moj aranžman od maslina, kopra i minijaturnog limuna — uz dodatu buku, parfem i taktilne pravougaonike — što sve zajedno pokušavam da obradim. Dok sedim s maslinama u ustima, nesposoban da uživam u Bahu zbog zvukova avionskog motora koji grme uz njega, ne mogu a da ne pomislim da je Futurizam zaista jedan groteskan projekat. Kao i u slučaju mnogih drugih futurističkih jela, važnije je celokupno iskustvo od ukusa samog jela, zato što su, iskreno, ovo samo tri različite vrste voća i povrća na tanjiru. Ako je ovo najbolje što fašizam može da izrodi, jasno mi je zašto se njegova ideologija raspala poput IKEA ormarića sastavljenog na esidu.

Kao i sa najvećim delom korpusa futurističkih misli, ova jela uglavnom funkcionišu samo na papiru. Ima nečeg intrigantnog, gotovo uzvišenog, u futurističkom obožavanju brzine i napretka, ali to je očigledno bila škola misli koja je mogla da postoji samo u vakuumu.

Futurizam se pojavio u praskozorje modernog doba, kad je demokratija počela da uzima maha i ljudi krenuli da otkrivaju čudo letenja, a pre nego što su svoje lice pokazale mračnije strane tehnologije. Vreme pre nevinosti čovečanstva bilo je rastureno u paramparčad u rovovima Prvog svetskog rata. Vreme kad smo sebe doživljavali kao bogove i još nismo shvatali kakve pogubne uticaje možemo da imamo na planetu i jedni na druge.

Marineti nikad nije uspeo da iskoreni dosadni fenomen paste, a fašizam se prilično ubedljivo raspao u decenijama koje su usledile, kad se svet uverio u mržnju i podele kojima vode njegove militarističke metode. Mnoge Marinetijeve ideje su zaboravljene, ali njegova beskompromisna potreba za kulinarska eksperimentisanja i dalje živi — i drago mi je zbog toga.