Sve fotografije: Aleksandrija Ajduković
Jašar Alijević, dvadesetdvogodišnji pizza-majstor iz Borče, oženjen, otac dvoje dece, uzoran je musliman.
Videos by VICE
Svakog petka, ili, u najgorem slučaju, svakog drugog, ako ne uspe da zameni smenu na poslu, on dolazi na namaz u borčansku džamiju zvanu džemat Borča. Redovan je i na izučavanju Kur’ana, četvrtkom i nedeljom.
Vlada čitanjem specifičnog arapskog jezika kojim se Bog objavio čovečanstvu preko (poslednjeg) proroka Muhameda. Taj jezik je drastično različit od književnog, a pogotovu kolokvijalnog, pa njegovo poznavanje iziskuje poseban trud i prilježnost.
Sedimo s Jašarom i nekolicinom momaka, njegovom „braćom u veri” u kafečajnici Nur, odmah iza bogomolje. Inventar je skroman, u ponudi su, osim stavki iz naziva ugostiteljskog objekta, i voćni sokovi. Alkohola nema, niti bi bilo kom od prisutnih palo na pamet da ga konzumira. Radno vreme je prilagođeno terminima molitvi.
U prohladnoj prostoriji (jer ovde nema rasipanja) glavni je imam, Muhamed Hadžić, Goranac, koji brine o duhovnom uzdizanju lokalnih vernika. Iako su svi koji dolaze u džamiju za svaku pohvalu, on izdvaja Jašara, Ersana Jašarija i Vojislava Stankovića, kao najrevnosnije.
Upravo su završili klanjanje i sad udovoljavaju želji svog učitelja da kažu koju o svom životu za novinare. Atipičnom spram modernom vremenu i shodnom ponašanju većine njihovih vršnjaka.
U komunikaciji se drže starešinstva, niko nikom ne upada u reč. Cilj razgovora je zajednički: raspršiti zablude o islamu.
– Islam najviše štiti ženu – prva je konstatacija, možda i zbog prvenstva „predrasude” , kako kažu, da je žena u ovoj veri potčinjena. Nju muž ne sme da bije i zlostavlja, veli (bar) jedan od ajata (psalama), sasvim sinhron civilnim zakonima, ističe jedan od njih. Najstariji, pa tako i prvi u hijrarhiji.
Takođe, u slučaju razvoda, žena je finansijski osigurana, kao i tokom braka, kad joj materjalnu nezavisnost garantuje miraz. Kod njih je ono što pripada ženi, njeno isključivo vlasništvo, dok je sve muževljevo, zajedničko, sad već horski govore. Ona može da doda od svoga sumi predviđenoj za kupovinu potrebština, ali joj to nije obaveza.
Baš kao što ne mora da pohađa džamiju, već je to deo njene slobodne volje, za razliku od muškarca. Privilegiju one očito koriste, jer na galeriji borčanskog džamata nema ni jedne, dok je „parter” ispresecan gustim redovima muških leđa i stopala. O njihovom molitvenom zbiru govori možda i stotina pari cipela i patika, poređanih na ulazu.
Problemi, zapravo, nastaju kada muslimanka poželi da se uključi u širu zajednicu.
– Moja žena nigde ne može da se zaposli, jer je pravilno pokrivena – objašnjava Jašar da njegova supruga ne sedi kod kuće iz patrijarhalnih uverenja, već iz praktičnih razloga.
Svi poslodavci se vade da to što joj se vidi samo lice, odbija mušterije, dodaje. O kancelarijskom nameštenju ona i ne razmišlja, nije dovoljno školovana, po svetovnim nazorima.
Po njima značajnim, bogougodnim, edukovana je u punoj meri. Ona je oduvek i bila na pravom putu islama, dok je Jašar, kako kaže, „lutao”, kao i mnogi iz njegove generacije.
Islam im je doneo smirenje, red u glavi upravan „istinskim, novootkrivenim vrednostima”. Stoga se ne dotiču pića ni cigareta, niti hrane danju tokom posta – ramazana, što Jašaru najteže pada s obzirom na radno mesto u skadarlijskoj piceriji Gulli, gde su iskušenja velika.
Dvojica drugih mladića još traže žene. Verom otvorenih očiju, sad im nije važno da su spolja lepe, već da su posvećene Alahu, Jašar objašnjava umesto njih.
Bog je i odredio zakon da se ljudi spajaju i množe. Tu više ne posreduju roditelji, kao nekad, niti se pravi pritisak da se ovo učini pre vremena. Polaže se pouzdanje u razum mladenaca. U težnju da se izabere prava partnerka, na osnovu „međusobne naklonosti”.
Jedino što nema „zabavljanja”, u savremenom smislu reči, već samo „očijukanja” (udvaranja). Stoga su neutemeljene šale da se mladenci i ne vide pre svadbe, napominju.
Kad su već u braku, supružnici su (prilično) jednaki. Tako Jašar pomaže ženi oko dece, i, recimo, posuđa, nabraja. Ponekad i uključi mašinu za pranje veša, ali se nikad ne događa da ga i prostre. To ne voli, ali mu i ne dolikuje. Jer, i među jednakim, neki su „jednakiji”, što se po Kur’anu „pravda” većim brojem muških nagona.
– Kad ženi dođe drugarica, ja izađem iz kuće – Jašar pokazuje i ovu vrstu tolerancije.
– Znači, žene se skupljaju po kućama –zaključujem na način kao da sam ih uhvatila u nečem obespravljujućem po ženski rod.
– Sigurno neće po diskotekama i kafićima – dozom sarkazma Jašar odgovara na nešto što je osetio kao zamerku. Ali, ni muškarcima ne priliči bančenje po kafanama, što odnos među polovima ponovo uravnotežuje.
Zalaze i u druge detalje razlika između njihove vere i ovde dominantnog hrišćanstva, sluteći da je izvor nesporazuma manjak poznavanja tuđih pogleda i pravila.
– Otpor prema muslimanima je velik i svi se poistovećuju sa teroristima- iz verske skreću u sferu politike. I uglas tvrde da nikad nisu bili ugroženi činjenicom što su Romi, koliko religijskom netrpeljivošću. Možda je bilo došaptavanja iza leđa, dozvoljavaju mogućnost, ali ne i otvorenog ispoljavanja odbojnosti.
Njima je vera ispred svega, ali se malo ko u tome istakao kao dvadesetdvogodišnji Ersan. On je radio i štedeo, pomagao ocu obućaru, „odvajao od usta”, da bi skupio novac za hadžiluk. I tako postao najmlađi ovdašnji poklonik Ćabe, islamskog centralnog svetilišta.
– Mogao je da kupi auto, ali je njemu bilo važnije da ispuni san svakog muslimana – hvali ga imam. Možda je malo i požurio, jer titula hadžije nosi i oprost svih dotadašnjih grehova, što praktičnijim čini da se u Meku i Medinu čovek uputi kad ostari, Ersana dobronamerno zadirkuju ostali.
Hadžiluk ga je promenio, utvrdio u veri, opisuje duševnu berićet od posete svetim mestima. Inače govori tek kad mu se neko direktno obrati, iz pomenutog poštovanja prema društvenom ustrojstvu.
Poredak je na strani starijih, o njima se mlađi bližnji brinu kad zanemoćaju.
– Zato kod nas nema staračkih domova- pobedonosno ističu.
Kad već pomenuše terorizam, koristim priliku da ih priupitam o džihadu. Svako ko kaže da ubija zbog Alaha, lažov je – postaju srčani.
Jašar pokušava da mi pojasni pojam stavljajući ga u moderni kontekst.
– Moj džihad je da ubedim šestogodišnjeg sina da se odvoji od kompjutera – opisuje sopstveni „sveti rat”. Kad ga udalji od igrica, mališa plače dva sata, ilustruje finesama. Srce mu se tada cepa, ali više dobro važi i za najmlađe.
I Jašar, i Ersan, pa i Vojislav, u retkim situacijama kad uzme reč, pokazuju veliko znanje Kur’ana, ali i umeće da znanje prenesu. Barataju ajatima i njihovim tumačenjima. Zato pitam da li im je padalo na pamet da postanu imami. Nije da nije, premda je put do toga trnovit.
– Sada je, možda, lakše jer srednja škola može da se završi i vanredno – ovo, je, zapravo slika njihovog pretežnog nivoa obrazovanja. Sada se sa decom drugačije postupa, stimulišu se za školovanje. Iz tog razloga predstavnici naselja apeluju na opštinu da im asvaltira ulice, da ne bi u klupe stizali blatnjavi.
Ovde prisutnima je asfalt manje važan, prioriteti su im drugačije prirode.
– Romi su višereligijski i višekonfesionalni narod Balkana koji je na svom istorijskom putu zagubio prapostojbinsku veru, prigrlivši religiju većinskog okruženja – objašnjava Dragan Todorović, profesor Filozofskog fakulteta u Nišu.
U Srbiji Romi su baštinici hrišćanstva i, uglavnom, sunitskog islama, ali, u većinsko pravoslavlje i rimokatoličanstvo Roma, protestantizam ima sve više upliva poslednjih godina, navodi.
U poznatim istorijskim okolnostima prethodnih vekova, izbor Roma se svodio na pretapanje u okružujući većinski etnos ili mimikriju uz pritajeno čuvanje mnogovekovne tradicije.
– Nijedan se izbor po njih nije pokazao „zlatnim”, bilo je samo pitanje koji proizvodi manji gubitak po identitet– naglašava Todorović.
U situaciji da izabranu veru moraju da praktikuju prilježnije od većinskog verskog okruženja, ali se i dalje držeći svojih običaja, ili kombinovnja obreda raznih vera, Romi niti su imali pristup popovskoj mantiji, niti odori imama.
– Ostajali su na margini – Todorović ukazuje na činjenicu dokazanu istraživanjem.
Uticaj protestantizma odrazio se naročito na tradicionlno shvatanje braka, odnosno maloletničko stupanje u bračnu zajednicu. I sada je gornja granica uglavnom – punoletstvo, ali preovlađuje mnjenje da se preranom udajom cementira podređena uloga žene, a njeni životni potencijali svode na rađanje, podizanje dece i kućne poslove, objašnjava profesor.
Protestantizam, naročito raširen među Romima na jugu Srbije, povlači bolje mehanizme za integraciju pripadnika u širu zajednicu.
Protestantizam “reorganizuje odnose u porodici ka međusobnom uvažavanju, osuđuje poroke – tuču, kocku, piće.., podstiče edukacija, propagira trud i naporan rad u svakom poštenom i bogougodnom poslu, pod ruku sa štedljivošću i skromnošću u zahtevima”, ističe Todorović. Baš kao što naši muslimanski sagovornici životom svedoče „dobar” uticaj islama.
Još na VICE.com:
Mladi Romi u Srbiji: Demuš – dobri duh mahale
Sobe mladih Roma: Mesto gde se sudaraju svetovi detinjstva i zrelosti
Mladi Romi u Srbiji: ‘Šala na stranu’, ‘na špic’ – frizure su zakon