Moja jedina veza na naftnim poljima na zapadu Severne Dakote bio je dvadesettrogodišnji kamiondžija. Kao i većina sličnih susreta na nalazištima nafte, upoznali smo se preko Grindra, mobilne aplikacije za upoznavanje gej, biseksualnih i radoznalih muškaraca. On mi je poslao fotografiju, razmenili smo neke detalje iz života. Nekoliko sati kasnije, bio je u mojoj sobi u vilstonskom motelu „Super 8″.
Posle susreta, dok je temperatura novembarskog vazduha pala na ispod 10 stepeni, sklonili smo se u njegova kola da popušimo cigarete. U toj državi je trebalo da provedem samo još 48 sati, i pokušali smo da napravimo plan da sutradan idemo da pucamo. Nije me toliko zanimalo da po prvi put u životu iskoristim svoje pravo zagarantovano drugim amandmanom, koliko sam želeo da naš neobavezni flert potraje još malo. Trebalo je još samo da proveri da li će moći da se izvuče sa posla, što nije bio lak zadatak za nekoga ko je navikao da radi šesnaestočasovne smene, šest dana nedeljno.
Videos by VICE
Nikada neću saznati da li je mogao da se izvuče sa posla ili ne, ali kada mi je rekao da ipak mora da radi, delovalo mi je prihvatljivo. To je žrtva koju mora da podnese skoro svako ko je došao u Severnu Dakotu da nađe posao u naftnoj kompaniji Baken, koja se sve više razvija. Kada radiš u dinamičnoj, fizički iscrpljujućoj naftnoj industriji, preostaje veoma malo vremena za romansu.
„Ovde zaradiš pare, a onda odeš”, rekao mi je još jedan dvadesetrogodišnji gej radnik, koji radi za kompaniju koja iznajmljuje i prodaje motore za bušilice. „To onemogućava veze.”
Ni gej muškarci nemaju dovoljno vremena da organizuju svoju zajednicu. Stavovi se menjaju, ali društveno konzervativno nasleđe ove države i dalje preovlađuje. Istopolne veze su često intenzivno potajne, ako ne i sasvim skrivene, a mesta na kojima su LGBT ljudi dobrodošli su veoma retka. Internet platforme kao što je Grindr omogućuju gej radnicima u toj oblasti da se povežu jedni sa drugima. Ali ovakve, uglavnom prolazne interakcije „jedan na jedan” čine malo da razbiju generalno osećanje usamljenosti.
Homofobija je uvek tu negde, blizu površine. „Pre neko veče sam bio u jednom baru, i neki tip je počeo da me naziva „jebenim pederom”, rekao mi je dvadesetdevetogodišnji Džon Keli, krupni agent za nekretnine koji se preselio u Vilston pre četiri godine. „Već deset godina sam i u javnosti gej, i niko mi to ranije nije rekao.”
Keli je pokušao da smiri stvar. Ali kako pijano zadirkivanje nije prestajalo, preostala mu je samo jedna opcija. „Udario sam ga u lice i nokautirao ga”, rekao mi je Keli. „I rekao sam mu, upravo te je patosirao jebeni peder.”
U Outlaws Bar & Grill-u, roštiljnici u Vilstonu, upoznao sam pedesetdvogodišnjeg Džima iz Viskonsina, koji se dvaput razvodio i ima dva sina. Džim je nekada imao svoju reklamnu agenciju, koja je propala posle recesije 2008. godine. Pošto se mučio da vrati dugove, odlučio je da se preseli u Severnu Dakotu i prihvati posao koji se eufemistički naziva „odlaganje slane vode”, a u stvari je proces upumpavanja otpadnih voda duboko u zemlju.
„Uglavnom krijem da sam gej”, rekao mi je Džim. „Jednostavno, ne želim time da se bavim, znaš, da odgovaram na sva ta pitanja. Meni je važno da nađem onog „pravog”. Kada bih upoznao onog pravog, bio bih otvoreniji.”
U Bakenu su svi uglavnom „u ormanu”. Tokom nedelju dana u Severnoj Dakoti, razgovarao sam sa više od desetoro radnika u sličnoj situaciji. Neki se kriju iz straha da će izgubiti posao. Drugi misle da stvaranje tenzija na radnom mestu nije vredno njihovog mira.
Kao i mnogi poslodavci u ovoj državi, većina kompanija na naftnim poljima ne obezbeđuje zaštitu svojih gej i trans radnika. To znači da ako si grubijan koji se deklarisao na poslu, ili kamiondžija, zavarivač ili instalater cevi, tvoj šef verovatno može da te otpusti zbog toga što si gej, i ti tu ne možeš ništa. Zaštita postoji u nekim od većih internacionalnih kompanija koje su se tu smestile, kao što su Haliburton i norveški naftni gigant Statoil, na primer.
Ali to često znači malo u praktičnom smislu, pošto se ova industrija u velikoj meri oslanja na rad po podugovoru. „Možda radiš za Statoil, ali u stvari si radnik neke druge kompanije, koja ti možda ne pruža tu vrstu zaštite”, kaže Džošua Boši, pravni zastupnik koji radi na zakonu o zabrani diskriminacije LGBT osoba.
Tokom dana, Džim često na Grindru traži druge „mišićave” tipove. Nema manjka takvih: tetovirani, bradati tipovi, neki krupni, a drugi u formi, jedni koji se identifikuju sa ovim „kršnim” plemenom, ili insistiraju samo na „onima sa mišićima”. Osim krstarenja društvenim aplikacijama (ako ne možete da podnesete ćaskanje, Craigslist je uvek tu), Džimu ne preostaje mnogo načina da nađe „onog pravog.”
U Severnoj Dakoti nema gej barova. Najbliži se nalazi na sedam sati vožnje od naftnih polja, u Vinipegu. U tri najveća grada u državi, Bizmarku, Grand Forksu i Fargu, povremeno se održavaju predstave transvestita, ali i oni su udaljeni više sati od Bakena.
Minot, grad u razvoju koji ima 46 hiljada stanovnika i nalazi se na istočnom obodu oblasti, nešto je najbliže gej Meki u ovim krajevima. Pre nekoliko godina, Džejms Lou, tridesetšestogodišnji stanovnika Minota, i njegov prijatelj Džejms Falkon, pomogli su u organizaciji LGBT žurki i nedeljnih sastanaka, ali su prestali s tim zbog međusobnog neslaganja.
Prošle godine je grupa Ponos Minota organizovala nedeljne projekcije TV serije Ru Pola Drag Race, i planira da to radi i naredne sezone ove serije. Danas u Minotu postoji nekoliko barova za koje se zna da privlače znatnu gej mušku klijentelu, mešavinu lokalaca, avijatičara i radnika sa naftnih polja koji imaju dovoljno entuzijazma da se zapute na toliki put.
U poređenju sa Vilstonom, „Magični grad”, kako zovu Minot, ima kosmopolitsku atmosferu. U baru Starlajt u tržnom centru u blizini aerodroma, družio sam se sa nekoliko gej muškaraca, jednom biseksualkom i samoproklamovanim „peškom-vešticom”. Osim seksualnih afiniteta, to je bila prilično strejt grupica, obučena u uobičajenom modernom kaubojskom stilu, koja sluša kantri rok himne Keli Pikler iz Alabame i bend Zaka Brauna. Kada se u jedan ujutru bar zatvorio, upoznali su me sa Esi Parizek, vlasnicom Starlajta koja radi i kao konferansije za karaoke.
„Baš nas briga”, Parizek mi je rekla kada sam je pitao kako je njeno mesto postalo jedan od LGBT svetionika u Dakotama. „Samo želimo da se svi dobro provedu. To je poenta.”
I u Vilstonu, u centru naftne industrije, gej zajednica je u začetku. Džon Keli ponekad pravi kućne žurke za svoje gej prijatelje. Okupljanja su mala, ali za Kelija su ona dokaz napretka.
„Ovo su počeci scene ovde”, kaže Keli. „U proteklih nekoliko godina ljudi su postali sve otvoreniji.”
Džejson Maršal, tridesetšestogodišnji nekvalifikovani radnik, pomoćnik na naftnim bušotinama, nedavno je prihvatio ponudu da radi u postrojenju za preradu zemnog gasa u Lignitu, uspavanom gradiću u blizini granice sa Kanadom sa 150 stanovnika. Njegov poslodavac je povukao neobičan potez za ovu oblast, i ponudio povlastice njemu i njegovom partneru Kodiju, koji razmišlja o tome da usvoji androgeni polni identitet. Kodi kaže da nije zabrinut oko toga kako će ga prihvatiti u novom gradu. „Bolje je ne pominjati takve stvari”, rekao je.
Bezbroj drugih, onih siromašnih, usamljenih i napaljenih, muči se da nađe utehu u Bakenu. „Jednostavno ne znam šta da mislim o ovim ljudima”, kaže dvadesetdvogodišnji gej koji se iz Las Vegasa preselio u Vilston. „Ovo je čudan grad, čoveče. Da nema para, ne bih živeo ovde.”