Tito sa Lokicama i Zdravkom Čolićem
Tito sa Lokicama i Zdravkom Čolićem, doček Nove 1979. godine, Brioni, Bela vila. Fotografija: Muzej istorije Jugoslavije
istorija

Kako smo pevali o Titu i Jugoslaviji

Interesantan je broj muzičara koji su u jednom trenutku svoje karijere imali hitove u kojima su ozareni, posvećeni ili dostojanstveni pevali o Drugu Titu, Maršalu.
15.11.18

"Tu je rođen maršal Tito
naše ime ponosito
k'o heroja ceo svet ga zna
blago zemlji što ga ima
pamtiće se vekovima živela Jugoslavija"
Lepa Brena & Miroslav Ilić, "Živela Jugoslavija", 1985.

Legenda kaže da je, kada su 1953. godine Amerikanci odobrili prve kredite da spasu Titovu Jugoslaviju posleratne gladi, jedan od glavnih uslova bio da uz novac moraju da idu još dve, naizgled nebitne stvari: američki stripovi i džez muzika.

Uz preko potrebne dolare komunistička Jugoslavija je morala da krene da u zemlji objavljuje stripove u kojima su junaci bili Marvelovi „superheroji“, likovi mitskih osobina oblikovani sa neskrivenim propagandističkim elementom nadmoći u Hladnom ratu sa Sovjetskim savezom i superiornosti Zapadnog modela prema Istočnom. Strip i njegove junake, Amerika je već prethodno sa uspehom koristila u Drugom svetskom ratu za svoje borbene napore, protiv nemačkog nacizma i japanskog militarizma, i bilo je jasno da tako u rukama ima jedan moćan alat za propagiranje modela na kome počiva. Posle 1945. strip će biti jedno od prvih sredstava za uspostavljanje „američke ere“ na globalnom nivou, dok ne stignu „koka kola“, Holivud, džins i rokenrol, da ustoliče Ameriku kao vrhunski mit savremenog doba.

Prepredeni i inteligentni, Tito i njegovi saradnici su razumeli da Amerika na taj način vrši jak uticaj na javno mnjenje zemlje u kojoj se upravo čvrstim metodama uvodio komunizam. Ipak, to „gutanje žabe“ pokazaće jugoslovenskim komunistima jedan novi pravac delovanja – pop kulturu. Američki strip, i insistiranje Vašingtona da uz novac moraju da idu i crtane slike, bio je obrazac za slanje sublimiranih političkih poruka kroz jednu novu, zavodljivu formu, daleko drugačiju od banalnih plakata sovjetske estetike i parola koje su emitovali metalni megafoni okačeni po banderama jugoslovenskih sela i gradova.

REAKCIJA

Jugoslovenski komunisti će u jednom trenutku dati naredbu da se pokrene domaća strip produkcija u kojoj će najviši domet postići "Mirko i Slavko", saga o dečacima-partizanima, kao uzor za svojevrsno "vaninstitucionalno" vaspitavanje omladine u pravom smeru. Jer, ako je Supermen kod klinaca izazivao emocije prema Zapadu i kapitalizmu, kombinacijom crteža, boja, radnje i narativa, zašto onda po toj matrici ne bi bila "sprovedena voda i na domaću vodenicu" i napravljen strip koji treba da glorifikuje domaći model u kome Drug Tito, partizani, narodno-oslobodilačka borba i ono što je donela, ne bi bili ispričani i u tom polju, stripu, kad već i svemoćni Amerikanci u njemu vide vrhunsko sredstvo vršenja uticaja?

Na tom tragu tih prvih impulsa u upotrebi pop kulture kao snažnog političkog oruđa i promotera ideja i načina razmišljanja, u narednim decenijama jugoslovenski sistem će preuzimati, usvajati i lokalnom području prilagođavati i ostale "krake" američke matrice: film, koka kolu, džins i – rokenrol. Ipak, sve nije bilo samo puko podražavanje, najpre: jugoslovenski film je imao veoma autentičan izraz i postao odrednica sama za sebe, od „crnog talasa“ do "partizanca", sa karakterističnim stilom, mada je zadržao u ogromnom delu propagandnu potku i ulogu "pratioca" sistema, čak i u famoznom "crnom talasu", navodnom, kritičkom antirežimskom pravcu.

Reklame

"Koka kola" se punila u Zemun polju i postala je „crni sok“, popularan u društvu, inspiracija za "Koktu" i brojne druge "kole" pravljene u fabrikama širom Jugoslavije, bez tog jakog imidža "zabranjenog voća" kakav je imala u zemljama Istočnog bloka. Jugoslovenski komunisti su dovođenjem "Koka Kole" i Pepsija u zemlju matirali taj segment vršenja uticaja, kao što su i film zauzdali i prilagodili ga sebi i sopstvenoj politici. Ipak, ostala je i poslednja grana sa kojom je bilo najteže izaći na kraj: muzika.

MUZIKA

Danas se uglavnom zna kakav efekat je pojava rokenrola i Bitlsa na svetskoj sceni izazvala u Jugoslaviji. Čuvene Gitarijade, pojava grupa poput "Elipsa" i sličnih, puštanje dugih kosa kod muzičara (uz sve loše asocijacije na izgled arhi-neprijatelja iz rata, četnika), koncerti, igranke, itd, naglo su i gotovo nekontrolisano uvele novi model razmišljanja i ponašanja u društvo koje je proklamovalo i gradilo drugu vrstu društvenih obrazaca. Sistem je parirao koliko je mogao forsiranjem folka, „narodne“ muzike, građenjem imidža zvezda od pevača tradicionalnih ili "starogradskih" pesama, harmonikaša, violinista sve do šlager pevača po uzoru na italijanske ili francuske, daleko benignije modele. Ipak, bujicu rokenrola nije bilo lako zaustaviti, a mogućnost da jedna tako nezaustavljiva snaga u sebi donese i elemente pobune (naručene ili izazvane) izazivala je nelagodnost u establišmentu Titove zemlje, posebno nakon globalnih i lokalnih iskustava 68-e.

Taj establišment je sporo reagovao, ali je reagovao: kada se posmatra iz današnje perspektive, letimičnim pregledom po Youtube-u, interesantan je broj muzičara koji su u jednom trenutku svoje karijere imali hitove dosta drugačije od pevanja o ljubavima, burnom životu, putovanjima ili sličnim momentima, a u kojima su ozareni, posvećeni ili dostojanstveni pevali o Drugu Titu, Maršalu, Vrhovnom Komandantu, partizanskim herojima, Jugoslaviji… Dakle, ključnim rečima onoga na čemu je tadašnji sistem počivao i iz čega je crpeo legitimitet za kompletnu partijsku hijerarhiju, koja nije bila mala, od drugova iz Plenuma, Komiteta, Saveza do moćne i sveprisutne JNA kao najvećeg zajedničkog sadržaoca celokupnog jugoslovenskog (komunističkog) identiteta, posle samog Tita. Takođe, interesantno je i to ko je sve pevao o tome, koliko onih velikih zvezda koje traju i danas, je u drugačijim vremenima u jednom trenutku kroz mikrofon slavilo Tita ili Jugoslaviju, pitomo i demonstrativno služeći režimu, toliko suprotno od proklamovane aure "buntovnika". Pretpostavka koja se neminovno nameće je da je to bilo dobro za karijeru i dalji uspeh.

Zašto su pristajali, da li ih je neko primoravao ili, tek, upućivao „prijateljsku ponudu“ koju je bilo nemoguće odbiti, da li su postojali ljudi iz sistema zaduženi za takvu vrstu propagande i kontakte sa pop, rok i folk zvezdama koje su morale da obožavaju Tita i sistem, do danas je nepoznato i neistraženo jer, jednostavno, niko o tome nije govorio, posebno ne pevači, a dokumenata nema. Ipak, kada se sagleda sa ove distance, ostaje neobičan i upitan utisak da je u građenju karijera u jednom trenutku itekako bilo korisno i prihvaćeno da se talenat, slava i uticaj stave u službu državne ideologije i sistema. I da su najveće zvezde tog vremena u repertoaru imale bar jednu pesmu o Titu / Partizanima / Jugoslaviji, sistemu, ukratko. A neki čak i dve.

BIJELO DUGME

Već dugo prisutnu "teoriju zavere" po kojoj je BD bilo prvi projekat iza koga je u potpunosti stao tadašnji sistem kako bi se snaga r’n’r-a zauzdala i poput divlje reke branom prevela u "opšte korisnu" stvar, još uvek se niko nije svojski potrudio da dokaže na relevantan, istoričarski način, kopanjem po arhivama, traženjem dokumenata ili bilo čega što bi tu teoriju definitivno potvrdilo. Ipak, ono što je očito jeste da je "jugoslovenstvo" u vreme kada je bilo u ozbiljnoj krizi nakon hrvatskog „gibanja“ iz 1971. godine, svoju apsolutnu popularizaciju i punu revitalizaciju doživelo kroz bosanski rok, odnosno, "Bijelo Dugme". Bend iz promovisane kolevke socijalističkog jugoslovenstva, republike Bosne i Hercegovine, doživeo je ogromnu popularnost skoro od početka: jedna od specifičnosti bilo je i to što su spojili domaće motive sa uvezenim jezikom rokenrola poput pesme "Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac", a kompletna platforma dobija naziv "pastirski rok".

Već na samom početku karijere BD su pozvani da sviraju na dočeku nove 1976. godine pred Titom, a nakon toga "preporučeno" im je da ne odlaze na američku turneju zbog "hrvatske emigracije". Vođa grupe Goran Bregović uz svu medijsku pompu odlazi na "služenje vojnog roka" u JNA, čime se maksimalno popularizuje vojska, a grupa u to vreme nastupa i na proslavama bitke na Sutjesci na Tjentištu, dobija "plaketu Devetog kongresa Saveza socijalističke omladine BiH" i slično. Iako im zvezdani status rok zvezda i "buntovnika" vrtoglavo raste, BD je u suštini neprestano uz matricu iz koje dolazi. Da ta pozicija nosi privilegije, odnosno, da je prostor van tog sjaja hladan i mračan pokazao je i slučaj Ipeta Ivandića, bivšeg bubnjara BD: ubrzo nakon što je napustio grupu uhapšen je zbog posedovanja hašiša i osuđen na višegodišnju robiju. Pre toga, o drogi niko ništa nije govorio.

Album "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo" je objavljen krajem 1986. godine, u vreme kada je Tito već mrtav šest godina, a jugoslovenski identitet ponovo u velikoj krizi. U naslovnoj pesmi se pojavljuju partizanski narodni heroji, deca iz doma i stihovi starih ratnih pesama, u jednom čudnovatom miksu sa jednostavnom porukom o idealu "jugoslovenstva" i uređenju koje treba u toj zemlji da vlada. Refren pesme "Jugoslavijo na noge pjevaj nek' te čuju ko ne sluša pjesmu slušaće oluju" kao da je trebalo da upozori sve one koji razmišljaju o drugačijim formama van socijalističkog jugoslovenstva oličenom u pokojnom maršalu i živom uređenju u kome su dominirali "drugovi" i JNA, da lako mogu da saslušaju "oluju" u toj opciji. Što se i obistinilo pet godina kasnije kada su se republike Slovenija, Hrvatska i BiH našle na udaru topova, avijacije i tenkova.

Kada je razvojem događaja postalo jasno da se jugoslovenstvo kao matrica potpuno urušava, a posebno socijalističko jugoslovenstvo oličeno u simbolima komunizma, "Bijelo Dugme" izdaje 1988. album gde dominiraju etno-motivi kao nova vrsta domaćeg kulturnog identiteta, spakovani u čudne srpsko-hrvatske mešavine, sa primesama bosanskih elemenata, opet prateći sistem u kome se već glavni akteri prebacuju na lokalne nacionalizme kao novu "nišu" za opstanak na vlasti. Iako sa tim "prebacivanjem" BD doživljava ogroman uspeh, rat koji uskoro izbija označava kraj Titove Jugoslavije, i same grupe kao jednog od njenih najvećih simbola.

ĐORĐE BALAŠEVIĆ

Ovaj "car patetike" je, mada to mnogima zvuči nemoguće, jednom imao obilje veselih pesmica koje su obilovale radošću, veseljem i entuzijazmom. Tamo negde krajem sedamdesetih, na početku karijere. Jedna od tih veselih pesama, punih optimizma, danas tako netipičnog za "panonskog mornara", i neke vere u budućnost bila je i "Računajte na nas". Na singlu objavljenom 1978. godine, u vreme kada je Maršal Tito već pri kraju životnog veka, a sa njim i pitanje o budućnosti zemlje i sistema koji je stvorio, Produkcija gramofonskih ploča Radio Televizije Beograd izdaje poletnu stvar koju peva već prilično poznati momak iz Novog Sada, autor nekoliko hitova poput "U razdeljak te ljubim". Pesmu otvaraju stihovi U ime svih nas iz pedeset i neke za zakletvu Titu ja spev'o sam stih da nema sumnje o čemu je reč u novoj „himni“ generacija. Zavodljive melodije, "Računajte na nas" je, iako Balaševićevo autorsko delo, objavljena kao izdanje njegove grupe "Rani mraz". Ono što je zanimljivo jeste da su u pesmi učestvovali i Bora Đorđević, kasniji lider "Riblje Čorbe", još jedne velike jugoslovenske rok grupe iz osamdesetih, i Biljana Krstić, pevačica koja je na sceni i danas, doduše prisutna u oblasti etno zvuka već dugo.

Singl na čijem omotu je zvezda petokraka prodao se u velikom broju primeraka, a pesma se neumorno "vrtela" na radio programima, ustanovivši se kao ultimativni hit o jednoj ideologiji, vremenu i sistemu. Balašević je već dugo više ne izvodi na koncertima, čak i kad mu publika to traži, poneta nostalgijom. Umesto da peva o "venama u kojima teče krv partizana", kako glasi jedan od stihova, marta ove godine je na koncertu u Splitu, u Hrvatskoj, odbio publiku, rečima "okanite se tih tema, Jugoslavija nije valjala."

Tri godine nakon "Računajte na nas", 1981. Balašević se ponovo oglašava pesmom koja u fokusu ima Druga Tita: "Triput sam video Tita" objavljuje takođe PGP RTB nakon što je doživotni predsednik SFRJ preminuo, kao svojevrsnu odu Onom bez koga se, verovalo se, neće dalje moći. Balašević je tu opevao svoje "susrete" sa Titom, kada ga je kao video prvi put kao mali pionir kad je dolazio u "njegov grad", posle na nekom koncertu kao mladić, i na kraju, kad je vozom putovao po zemlji koja je upravo ostala bez svog "najvećeg sina" u maju 1980-te.

Idolopoklonstvo, danas teško razumljivo i zaboravljeno, koje je vladalo u tadašnjem društvu, a u čijem centru je bio Tito, danas najupečatljivije može da se oseti upravo kroz ovu pesmu. Umesto krupnih fraza, obećanja, zakletvi, itd, koja su se pojavljivala u drugim pesmama ostalih zvezda, u ovoj Balaševićevoj pesmi se oseća ta poklonjenost "običnog" čoveka pred suncem zvanim Tito, i osećaj tuge kad je sunce jednom zauvek zašlo za horizont. Ipak, poslednja strofa pesme obiluje optimizmom u skladu sa tadašnjom ključnom parolom koja je lansirana kad je Tito umro – "I posle Tita, Tito". Balašević tu opevava zaostavštinu velikog vođe. "Al' ja sam video visoke peći, fabrike dim, široke njive, gradove što slobodni žive, decu i mir i jato ptica…". Otišao je Tito ali nam je ostalo sve što nam treba.

Reklame

Ni ovu pesmu Đorđe Balašević više ne izvodi na koncertima. Ni Tito nije valjao.

ZDRAVKO ČOLIĆ

Najveća pop zvezda nekadašnje zemlje, Čolić je bio izvođač možda najuvlakačkije pesme čitave te epohe, "Druže Tito, mi ti se kunemo". Ova pseudosimfonija izvedena je u saradnji sa Zagrebačkom filharmonijom, a stihove joj je napisala Mira Alečković, predratna komunistikinja, kasnije poznata po svojim simpatijama prema Slobodanu Miloševiću. Prvi put je Čola otpevao na Festivalu rodoljubne i revolucionarne pesme 1977. godine, kao svojevrsni zavet čoveku čiji se životni vek već bližio neminovnom kraju, a, ispostaviće se, i zemlje, ideje i sistema koje je stvorio. Sa Titovim odlaskom 4. maja 1980. ova pesma dobija svoju punu ulogu. Zakletva Titu da se sa "njegovog puta ne skrene" odjekivala je u to vreme širom Jugoslavije, kao vapaj onih koji ostaju. Stvar nije bila tipičan pop već je imala neku "dostojanstvenu" formu, usled čega je bila pogodna za besomučno emitovanje u vremenima žalosti čitave zajednice zbog obezglavljivanja koje je usledilo smrću Josipa Broza Tita u Ljubljani tog maja.

Sam tekst pesme je dosta glup i nedorečen ali je imao te stihove o "kunjenju" pa je bio zgodan za fraze kojima je to vreme obilovalo, bez puno smisla.

"Godine su prošle pune muka
ginulo se za slobodu nijemo
ili s' pjesmom, umjesto jauka
Druže Tito mi ti se kunemo Veselje se širi na sve strane,
sad slobodno po zemlji idemo.
Al velike pamtićemo dane,
Druže Tito mi ti se kunemo. Praznik silazi na ulice naše,
u oblake da letimo smjelo.
Naše pjesme svi neka se plaše,
Druže Tito mi ti se kunemo."

Reklame

I ovde je kao i u slučaju Bijelog Dugmeta nekoliko godina kasnije, bilo važno da se "zli plaše". To je bila poruka.

OSTALI

S obzirom na to da je rok i pop publika dolazila iz urbanih sredina kao i da je secesionizmu okrenuti Zapad zemlje, Slovenija i Hrvatska, bio naklonjeniji takvom izrazu, ukazala se potreba da se "pjesmom" deluje na one narodne "mase" koje su više volele neke druge stilove, i kojih je bilo najviše u Srbiji, Bosni, Makedoniji. U tu svrhu angažovana je Lepa Brena, najveća folk zvezda ikada sa ovih prostora čija popularnost danas ne može da se objasni pošto se takav stepen obožavanja i popularnosti više nikada nije ponovio. U duetu sa Miroslavom Ilićem, još jednim ekstremno popularnim pevačem folk muzike, 1985. godine izvodi pesmu "Živela Jugoslavija".

I ovde je propagandna mašinerija opevavala Tita stihovima „Tu je rođen maršal Tito, naše ime ponosito k'o heroja ceo svet ga zna, blago zemlji što ga ima, pamtiće se vekovima, živela Jugoslavija“, a televizijski spot za pesmu je snimljen ispred njegovog groba u „Kući cveća“, tokom proslave 25. maja, Dana mladosti i Titovog rođendana. U spotu je dominirala impresivna pojava Lepe Brene, dok su u pozadini promicali pioniri, zastave sa petokrakama, narodi i narodnosti SFRJ. Sudeći po euforiji pesme, melodiji, i tome kako su je dvoje magova izvođenja otpevali, za Jugoslaviju i nas u njoj nije bilo zime. Za razliku od pretnji iz Čolićevih i Bregovićevih pesama, ovde je sve bilo veselo i dobro. Narod nije imao razloga za brigu.

O lepoti Jugoslavije i njenog sistema, pevali su u to vreme još i Tereza Kesovija, velika hrvatska šansonjerska zvezda, grupa Ambasadori iz Sarajeva sa pevačicom Ismetom Krvavac, čiji je hit "Zemljo moja" možda bio i najbolja pesma od svih iz ove grupe i moguće ju je na neki način slušati i danas kao dobru pop pesmu, Toma Zdravković, kultni pevač kafanskih pesama čija "Jugoslavija" je sudeći stihovima o "drugovima koji mu nedostaju" bio usmeren na ljude koji su živeli i radili u zemljama Evrope, gde su bili izloženi uticajima antititoističkih krugova iz redova srpske i hrvatske emigracije usled čega su bili pod posebnom pažnjom matičnog sistema; "KiM Bend" Kire Mitreva koji je u SAD završio prestižne muzičke akademije i vratio se u zemlju da donese avangardni stil fank muzike, sa pesmom "Jugoslavija"; tu je bio i partizanski "set" koji je predvodila Korni grupa sa famoznom "Ivo Lola", Oliver Dragojević sa "Nek nas sete" i Nena Ivošević sa "Komandant Sava" i "Konjuh planinom", itd… Na kraju, ili na početku svega, bio je i ultimativni hit "Od Vardara pa do Triglava" koju je otpevao izvesni Danilo Živković u saradnji sa malo poznatijim Milutinom Popovićem Zaharom, pušten u etar takođe 1980. godine, nakon Titove smrti. Ukratko rečeno - od fanka do folka.