Francuski režiser Gaspar Noe govori o američkom strahu od penisa

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE CA.

Nešto pred kraj mog razgovora sa Gasparom Noem, pitao sam ga zašto je toliko opušten kada se radi o pomeranju granica narativa u filmu. Odgovorio je da ne veruje da pomera bilo šta, u poređenju sa onim što je bilo ranije. Onda sam ga podsetio na rastuću osetljivost na kontroverzne reprezentacije seksualnosti u 2019. u kinematografiji. Francuski režiser – čiji poslednji film Klimaks (koji je nastao u koprodukciji VICE Studios-a), prikazuje putovanje sa plesnom grupom koja zaranja u halucinogena stanja koja se završavaju povredama i smrću – odlučio je da odgovori na način tipičan samo za njega lično.

“Strah od penisa koji vlada u SAD-u me i dalje šokira”, rekao je. “Na mnogo načina, zapadni svet postaje viktorijanski.”

Ako ste ikada gledali neki njegov film, definitivno biste se razočarali ako iz njegovih usta ne biste čuli reč “penis”. Režiser je poznat po svojoj sposobnosti da uznemiri gledaoce ravnomernom količinom lepote, seksualnosti i užasa. To se može videti u njegovim radovima kao što su Irreversible , Love, Enter the Void, a i sada u Klimaksu čija je premijera zakazana za prvi mart – nula penisa garantovano.

Potrebna je posebna vrsta mozga da bi se osmislili filmovi koji istražuju tamne dubine ljudske psihe. A na moju sreću, dobio sam priliku da uživo slušam ideje koje takav mozak izbacuje kada je priupitan o tome. Bilo da se radi o drogama, režiranju ili “dotičnom penisu”, Noe je čovek koji opušteno priča o svemu tome.

VICE: Pokušao sam da prijatelju opišem Klimaks, i bilo mi je teško, na isti način kao što je teško opisati iskustvo. Zbog toga mi dopustite da Vas pitam da mi opišete Vaše iskustvo prilikom stvaranja Klimaksa.

Gaspar Noe: Ah, da. Rekao bih da se radi o savljanju slika u scene koje sam video u stvarnom životu. Bio sam u mnogo klubova, na puno žurki i u mnogim barovima gde se ljudi drogiraju i opijaju dok se ne pretvore u čudovišta. Ona čudovišta koja vrište, udaraju i lome flaše o druge ljude. Naravno, nikada nisam bio svedok situacije loše kao što je to u Klimaksu, ali sam video takve katastrofe i uživo. Takav i žanr filmova najviše volim.

Poslednji film-katastrofa koji sam gledao bio je Titanik, ali je moja fascinacija njima počela kada sam imao 10 ili 11 godina. Sećam se da sam gledao The Towering Inferno, u kome se radilo o tim uspešnim ljudima koji partijaju i piju šampanjac sve dok ne nastane požar na petnaestom spratu, i onda odjednom… svi umiru. Bio sam fasciniran slikom društva koje se vraća svojim životinjskim instinktima. Kasnije sam upoznao tri plesača u Parizu i pomislio, zašto ne napravim priču o maloj zajednici koja se urušava iznutra.

Zanimljivo je kako ste koristili plesače specifično kako biste se pozabavili ovom temom.

Da. Plesači do sada nikada nisu bili glavna tema. Mogao sam da napravim priču u kojoj bi se radilo o glumcima koji na probama prolaze kroz slične slomove. Ali, priznajem, postoji nešto posebno u vezi sa plesačima. Iako nisam fasciniran svim vrstama savremenog plesa ili muzičkim komedijama, postoji sirova energija kojoj sam mogao da posvedočim kada sam snimao ulične plesače. Oni na čoveka deluju hipnotički. Mogao bih iznova i iznova da ih gledam, a pravljenje filma sa njima je bilo kao da sam pravio svoju sopstvenu žurku. Uživao sam u prizoru toliko da sam odlučio da ih uključim u moj koncept katastrofe. Da budem iskren, rad na ovom filmu učinio je da se osećam najzadovoljnije do sada.

Plesači su takođe bili ubedljivi. Ipak, ovo nije prvi put da ste radili sa profesionalcima koji nisu glumci. Šta je to što oni donose a da nije tipično za tradicionalne glumce?

U ovom sliučaju, nisam od glumaca mogao da zahtevam da plešu na tako divlji i inspirišući način. Plesači su proveli godine stvarajući umetnički jezik svojom rukama i nogama. Oni su neponovljiva fascinacija. Film u kome bih prave glumce morao da naučim da plešu bio bi još jedna tupa, dosadna muzička komedija, kakve i inače mrzim. Zapravo, bio sam jako inspirisan američkim dokumentarcem po imenu Rize, gde ste mogli da vidite te izvođače koji su delovali kao da su zaposednuti nečime. Plesali bi dvoje po dvoje, a ja sam bio fasciniran time. Posebno kada se radilo o scenama koje uključuju malu decu od sedam ili osam godina, koja se kreću kao da ih je zaposeo đavo lično. U pitanju je jako dobro odrađen film.

Dakle, niste imali prave glumce, a očigledno ni scenario, ako izuzmemo početak i kraj. Kako ste obezbedili da vam ekipa veruje pod ovim okolnostima?

To poverenje je obostrano. Pobrinuo sam se da svaki plesač i svaki glumac zna da ih nikada ne bih terao da snimaju scenu koju ne žele da snime. Sada, ne znam da li su mi verovali ili ne, ali znam da su oni više znali o meni nego ja o njima. Bili su upoznati sa mojim dosadašnjim radom i iskustvom.

Što se mene lično tiče, lako je da nađem glumce koji su egomanijaci, ljude koji imaju probleme sa vezivanjem. Bio mi je cilj da odaberem najslađe i najharizmatičnije plesače koji do sada nisu imali glumačko iskustvo. To su bili ljudi ljudi koji su plesali u salama, betlovima, i što je zanimljivo, nisu dolazili ni iz viših, ni iz nižih klasa društva, već su uglavnom bili iz predgrađa. Na osnovu ovih informacija nisam mogao unapred da zamislim kako će ovakva ekipa izgledati. U početku sam mislo da će biti više devojaka nego momaka, ali je na kraju ekipa izgledala vrlo raznoliko, što je pravo ogledalo kako svet izgleda. Jako mi se svidelo to. Svi smo postali prijatelji iako dolazimo iz različitih sredina.

Klimaks, baš kao i Vaši ostali filmovi, deluje organski baš iz razloga što ste odabrali da se odreknete kontrole u nekim trenucima. Kako vidite sebe kada se radi o kontrolisanju drugih?

Mrzim da kontrolišem ljude. Dopada mi se to što mogu da kontrolišem delove svojih filmova, ali kinematografija treba da bude timski rad. Sve postaje mnogo ličnije kada kada snimci stignu do montaže gde treba da učinite da izgledaju još bolje. U samom procesu snimanja se osećam kao neko ko treba da daje, i da time učini da ljudi pred kamerom budu srećni, bilo da nisu u liku, ili da glume monstruma.

Imam sjajne producente koji me podržavaju kada želim da uradim nešto drugačije. Moram imati tim koji zna kako se prave dobri filmovi, kao i da su za to neophodni energija, dobre ideje i osećanja koja se prenose na gledaoce. Producenti Klimaksa su isti moji producenti sa kojima sam radio film Love, a jedan od njih je bio producent i za film Enter the Void. Ne bih rekao za sebe da sam zavisnik od kontrole, osim kada sam u sobi za montažu. Ne razumem režisere koji prave dobre filmove ali ih nije briga da provere one koji su odgovorni za sastavljanje filma. U mogućnosti sam da odbijem poster koji ne predstavlja moj film na odgovarajući način, a oni su odgovorni za prvu sliku koju vidimo. A Clockwork Orange nije A Clockwork Orange bez takve montaže. Montaža je u srži samog filma.

Kada bi neko površno posmatrao Klimaks, možda bi mu delovalo da su u njemu narkotici prikazani u negativnom svetlu. Šta Vi mislite o tome?

Reč narkotici je ružna reč samo ako joj pristupite na način kako je društvo posmatra. Bitno je shvatiti da ako ste mlada osoba rođena u siromašnoj porodici koja se plaši lošeg ponašanja, i ako ostarite a da niste eksperimentisali, to će samo pogoršati osećanje dosade u životu. Svako želi da dostigne nivo gde može da izgubi kontrolu i da uživa u životu na osnovu onoga što je lično doživeo, a ne na osnovu onoga što mu drugi pričaju. Neki će, na primer, piti. Oni će piti kako bi iskusili sreću. Piće kako bi osetili trenutak. Ili će piti kada im treba dovoljno energije kako bi od početka do kraja odgledali tri filma.

Kao osoba, verujem da će čovek uvek znati šta ga zadovoljava, kao i da će razumeti šta je potrebno kako bi se odvojili od dnevnih percepcija koje postaju repetitivne. Da razjasnim – lično nisam ni za ni protiv narkotika! Kao i u svemu drugom, ako popijete dve čaše vina, to će vas usrećiti, ali ako nastavite da pijete postaćete glupavi i agresivni prema svima oko sebe, sve dok vaš mozak ne odluči da obriše sva užasna sećanja na to. Vaš mozak funkcioniše tako da umanji štetu koju ste načinili. Uz ovo rečeno, i dalje mislim da bi trebalo da budemo radoznali. Život je sekvenca sačinjena od različitih iskustava, i što ih više imamo, to ćemo pre postati svesni našeg sveta i metabolizma.

Kako se to odnosi na tematiku Vaših filmova?

Oni su prosto odraz ove generacije. Moji filmovi sami po sebi nikada nisu ni za ni protiv nečega, i nikada nije planirano da budu poučni. Radi se o tome da kada pomislim o klincima koji partijaju danas, vrlo mi je čudno da ih ne zamislim i kako konzumiraju droge. Većina mladih ljudi sa kojima sam partijao postavi pitanje “Je l’ ti treba nešto?”, a to se dešava često. To je prirodna stvar za ovu generaciju, želeli neki to da prihvate ili ne.

Kakva su Vaša iskustva sa drogama?

Kada sam bio tinejdžer, dešavalo mi se da popušim džoint, a onda sam jednog dana samo prestao, jer mi je svaki put to izazivalo paranoju. Nakon toga sam samo još jednom popušio džiont kada sam imao 20 godina, tako da danas, kada mi ponude džoint, ja se samo pravim da cimam i izdišem dim. Više ne uživam u tome. Takođe, kada sam stvarao Enter the Void, probao sam kokain zato što sam smatrao da je to neophodno za moje vizuelno istraživanje. Morao sam da probam. Razmišljao sam… kako mogu da napravim film tog tipa a da ga ne učinim ličnijim? Mada, čak i kada sam ga probao, uvek sam bio u stanju da održim kontrolu i da ispratim kontekst za sve što sam iskusio.

Dakle, nikada niste bili zavisni od nečega?

Bio sam zavisnik jedino od alkohola. Bilo mi je teško da kažem ne pivu kada i moji prijatelji piju. Neke hemikalije su bolje u menjanju ličnosti, i postoji pritisak da i vi promenite ličnost zajedno sa njima. Video sam mnoge prijatelje koji su bili narkići kako postaju obične mušterije, i to u kratkom roku. Ali naravno, oni upadaju u nevolje. Čak i najradoznalija osoba koja želi beg neće želeti da bude deo toga, osim ako je u pitanju neko samodestruktivan.

I meni se to dešava. Desi se da budem loše raspoložen i onda malkice alkohola pomogne da se to promeni poprilično brzo, posebno kada se radi o anksioznosti.

Da, da. Ali moram reći da je zanimljivo kako u Severnoj Americi ljudi konzumiraju mnogo više legalnih droga u poređenju sa Evropom. Na primer, dizalice ili Adderall. Loše stvari koje iskusimo u društvu takođe utiču na stvaranje naših navika. Društvo nas takođe i gura ka tome da se zaštitimo. Naš genetički kod je sačinjen tako da izađemo i borimo se za svoje potrebe kao što su hrana i voda, tako da naše telo zavisi od pokretnosti. Anksioznost koju osećate potiče od prilagođavanja koje nije u našoj prvobitnoj prirodi. Zbog toga volim ples. Ne bavim se sportom, ali mi je neophodno da odem u klub i đuskam jednom nedeljno, ili postoji šansa da poludim.

Jednom prilikom sam pročitao da Vas ne zanima šta publika misli. Zbog toga sam se zapitao šta pokreće Vašu umetnost, ako već nije u pitanju publika.

Nije da ne poštujem publiku, već se radi o tome da me na kraju priče nije ni briga šta oni misle o mojim filmovima. Na primer, mrzim Star Wars iz istog razloga zato što mislim da su mnogi fantastični filmovi previše predvidljivi, ali ogromna publika i dalje gleda ove filmove svakog trenutka. Kao režiser, ne takmičim se za poziciju predsednika i ne treba mi da više od pola države glasa za mene. Ja nudim svoju percepciju. Stvaram filmove uz pomoć elemenata koji su inspirisani drugim filmovima, ali u većini slučajeva uz pomoć elemenata koji potiču iz mojih životnih iskustava. Mišljenje publike i broj prodatih karata nisu moj problem. Dokle god sam srećan, moja jedina briga je da stvaram nešto što je približno onome u čemu bismo moja porodica i ja uživali. Tako da ne pravim filmove samo za sebe, već i za njih.

Kada razmišljam o Vašim filmovima kao što su Love i Irreversible, moram da pretpostavim da je upravo to glavni razlog zbog koga Vam je toliko udobno da nastavite da gurate to sranje.

I da i ne. Nikada se nisam osećao kao da pomeram bilo koje granice koje drugi već nisu pomerili osamdesetih, sedamdesetih i šezdesetih, kada je sve to počelo. Zapravo se više osećam kao pratilac nego kao vodič. Ljudi zaboravljaju da ako nešto deluje radikalnije u nekim zemljama, u drugim ne deluje toliko radikalno. Kada posmatrate francusku literaturu i kinematografiju, sve što je prikazano na ekranu na mnogo je hrabriji i ekspresivniji način je tako zato što je sistem otvoreniji. On dozvoljava filmadžijama kao što sam ja da se izraze na način na koji to ne bi bilo moguće u Severnoj Americi. Vremena se menjaju, zemlje se menjaju, istorija se menja, a ja imam sreće što sam u Francuskoj jer nekoliko mojih filmova ne bi moglo da bude napravljeno nigde drugde.

Hm, da. Na mnogo načina je za naše ideje koje imamo jedni o drugima u interesu da postoji progresivnost i senzitivnost.

Tako je! To je istina. Ali ono što nastavlja da me šokira je to što kada smo radili promociju za moje prošle filmove u SAD-u, ljudi su me iznova i iznova pitali zašto prikazujem penise u mojim filmovima. Penis je kao šaka, a u nekima od mojih filmova se radi o strasti. Kako razdvojiti strast od seksualne privlačnosti? Naše ličnosti nisu samo naše lobanje ili usta kada pričamo. Kada snimam ljude, želim da prikažem svaki deo tela koji će pomoći u izražavanju toga. Strah od penisa koji postoji u SAD-u me i dalje šokira. Na mnogo načina, zapadni svet postaje viktorijanski.

Čak i ako razumem da moramo napredovati, svet se u filmskoj industriji sve više prikazuje kao delikatan, nežan. Ljudi predlažu da zabava ne treba da se bavi našim strahovima, koliko treba da se bavi fantazijom i glupošću. Sada se i ratni filmovi svode na pijančenje, zato što se zapadni svet više ne plaši rata kao što je to slučaj bio sedamdesetih i osamdesetih. Ovih dana oni ni ne postižu svoj puni uticaj zato što je sve podređeno zabavi. To ne reflektuje svet u kome mnogi od nas trenutno žive, što nikako nije dobro.

Pratite Noela Rensoma na Tviteru.