Sport

Gojko Andrijašević za VICE: Pustite ljude da gledaju fudbal

"Nije sve u podacima. Ti moraš da razumeš igru, da znaš zašto se neke stvari dešavaju na terenu i da to preneseš TV gledaocima."
13.2.19
Finale sp 2006

Finale SP u Francuskoj 1998. godine ću pamtiti po očajnoj igri Ronalda i odličnoj partiji Zidana. Pamtiću ga i po komentatoru. Napokon nisam morao da slušam budalaštine tipa: Fudbal, to je lopta u mreži. Pocepao je vazduh na vodonik i kiseonik. Izašao je da promeni cipelu. Počinje pokretni praznik fudbalskih slika. Zidan zida zidove na sredini terena… Za tadašnje komentatore bio je čista avangarda. Klincima danas, on je tipičan old school. Crossover. Od prenosa engleza na TV Palma do prenosa engleza na Sport klubu 20 godina kasnije. Od papira i olovke, do miša i internet. Od malera do talije. Od grobara do ciganina. Od Milojka Pantića do Ace Stojanovića. Od uhapšenog kriminalca do dobrog roditelja. O svemu ovome, i ko je zaista on u ovoj crossover igrici, razgovarao sam sa Gojkom Andrijaševićem. Kako si postao sportski novinar?
Dok sam studirao Istoriju umetnosti pisao sam za razne studentske časopise. Ali to nije imalo veze sa sportom. Prvi kontakt sa sportskim novinarstvom sam imao 1990. godine, kada sam počeo da volontiram u listu “Sport”. Tu sam ostao oko godinu, dve dana. Na RTS prelazim 1992. godine. Oni su tada tražili mlade ljude kao ispomoć tokom OI u Barseloni. Došao sam kao ispomoć, a ostao punih 18 godina. Mora da si se nečim izdvojio, čim su te zadržali u redakciji?
Tada se sve snimalo u magnetoskopu, a potom se radio skraćeni snimak. Moj posao je bio da pišem tajm-kodove kada se šta bitno dogodilo, da pravim takozvane shot liste. Kako sam već bio verziran, pored vremena ja sam stavljao i zvezdice kao fusnote; svetski rekord, olimpijski, nacionalni… Drugi dan na RTS-u dolazi Duško Korać da uzme shot listu, gleda namršteno u one zvezdice i pita: Šta je, bre, ovo? Objasnim mu, a on nabaci blagi osmeh i prokomentariše: Mali, svašta ti znaš. Sledeći dan je bio neki boks. Dolazi Nikitović sav namrgođen, gleda listu, jasno mu je o čemu se radi, ne traži objašnjenje. Samo je baci na sto i kaže: Mali, ovo je odlično. Tako da sam ja na RTS-u ostao zahvaljući znanju i simpatijama koje sam zadobio od starijih kolega. Ipak, široj javnosti postaješ poznat zahvaljujući TV Palmi, a ne RTS-u?
TV Palma je u tom periodu uzela preko UFA media prava na Premijer ligu. Tačnije, to je bila polu krađa, jer nisu direktno preuzimali trase, već su skidali sa SKY-a. Kako su to bile devedesete, sankcije i ostala ludila, Palma je prenosila sve što je mogla da skine, naravno bez prava. Nagomilali su se prenosi i javila se potreba za još ljudi u sportskoj redakciji. Komentatori su bili Vladanko Stojaković i Milorad Đurković. Ja sam radio sportske preglede i preglede liga. Ubrzo se dogodi da Đurković ne može da poleti iz Podgorice, zbog magle, a da je Vladanko bolestan i ne može da ustane iz kreveta. Tako da sam morao da uletim. Sećam se kao juče da je bilo, igrali su Samdorija i Juventus, rezultat 3-3. To je bio moj prvi prenos uživo. Ispostavilo se da sam dobro odradio posao. Nahvale me i Đurković i Vladanko. Tako je počela moja komentatorska karijera.

gojko i duško korać

Ali u svojoj matičnoj kući nikako da dobiješ šansu. Zbog čega?
Tek negde 1997. sam počeo da radim prenose na RTS-u. Prvo veliko takmičenje koje sam radio bilo je SP u Francuskoj 1998, a tada sam već imao oko 500 prenosa iza sebe. Postojao je veliki otpor starijih kolega, na prvom mestu Milojka Pantića i Zvonka Mihajlovskog. Nisu mogli nikako da prihvate Šarenca i mene. Mi smo bili predvodnici novog talasa komentatora. Verujem da nisu mogli da se pomire sa tim, da njihovo vreme prolazi. I kasnije sam imao sukoba sa Milojkom Pantićem. Postoje stvari na koje mi lično dostojanstvo ne dozvoljava da ne odreagujem. Naime, posle 5. oktobra na RTS uleti Coka Lazović, i za urednika postavi Milojka Pantića. A, isto to leto, 2000. godine, Milojko odlazi na OI u Sidneju, kao član JUL-a u svojstvu portparola Dragutina Topića, a sve parama, isto julovca, Milovana Bojića. Pa, protiv čeka smo se mi onda borili sve te godine? Tih godinu dana, to je bilo strašno. Sve dok nije došla Bojana Lekić i postavila stvari na svoje mesto.

Na RTS-u ostaješ do 2010. godine, kada izneneda dobijaš otkaz?
Ne želim da se bavim teorijama zavere. Otkaz sam dobio jer se nisam pojavio na prenosu. 'Ajde na stranu što po rasporedu nije bio moj prenos, već što sam bio na bolovanju. Ispada da sam dobio otkaz jer se nisam pojavio da radim prenos za koji nisam planiran i to dok sam na bolovanju. Smešno. Tužio sam RTS, sudimo se već 9 godina. Na prvostepenom sudu sam dobio, sada čekamo odluku apelacionog.

Reklame

Deluje kao da postoji neka pozadina u tvom otkazu?
Pozadina svega leži u dve stvari. Prvo, zamerio sam se nekim ljudima, jer nisam želeo da žmurim i ćutim, da poslušno klimam glavom na sve. I zbog toga su želeli da me se reše. Druga stvar jeste da je morao da se progura Aca Stojanović. Ne znam iz kog razloga I po čijoj želji, niti me to zanima. Znam samo da se te godine igralo SP u Južnoj Africi, i da je doneta odluka da po svaku cenu on mora da prenosi utakmice naše reprezentacije, polufinale i finale SP.

Zar nisi upravo ti doveo Acu Stojanovića na RTS?
Jesam. Acu Stojanovića sam doveo na RTS 2002. godine da radi kao gost komentator, za vreme SP u Japanu i Južnoj Koreji. Sve je to bilo u dogovoru sa Bojanom Lekić, kako bi skinuli stariju ekipu. Ali, suština kada je on u pitanju, jeste što on želi da bude veći od događaja koji prenosi. Pompezni uvodi, beznačajni podaci i bespotrebne statistike su, po meni, suvišne u prenosu. U početku je bilo zanimljivo jer je nešto novo. Vremenom se to istrošilo. Odmah posle otkaza ti počinješ da radiš na Sport klubu?
Na Sport klubu sam već skoro punih 9 godina. Moram da kažem da ponovo uživam u prenosima. Prija mi atmosfera, kolege su odlične. Redakciju Sport kluba čine sjajni ljudi i odlični komentatori i novinari. Osećam poštovanje mlađih kolega. Ne ljute se kad im uputim neku zamerku. Žele da uče, da se nadograđuju.

gojko

Kada već pominješ mlade kolege, koliko se posao komentatora danas razlikuje u odnosu na vreme kada si ti počinjao?
Puno se razlikuje. Ponekad imam utisak kao da su dva različita posla u pitanju. Ne toliko kada je samo komentarisanje u pitanju, već u pripremi za prenos. Ovaj posao može da se podeli na vreme pre i posle interneta. Sada ne morate mnogo da se trudite i mučite. Sve vam je servirano na dva, tri klika mišem od vas.

Kako si se ti pripremao za prenos u vremenu pre interneta?
Tako što sam ulagao u sebe. Pred svaku sezonu sam kupovao almanahe najjačih liga. U njima sam nalazio osnovne podatke. Imao sam svesku u koju sam tokom prvenstva upisivao sve rezultate, strelce, sastave timova. Onda pred prenos sedneš, uzmeš almanahe i svesku, i izvlačiš podatke i statistiku za klubove koje prenosiš. Ali, koliko god da se pripremiš uvek te nešto iznenadi. Prvo dok pohvataš sve igrače, jer nije bilo persolizovanih brojeva, već od 1 do 11. Pa, mi se dešavalo da radim bez grafike.

Čak mi se dogodilo da jedan prenos radim sa kamiona. U Kragujevcu smo radili prenos sa jednom kamerom, ja sedim na šleperu, u jednoj ruci držim mikrofon, u drugoj cigaru, a nogama pridržavam papir sa sastavom timova da ne odleti.

Ali tada su i gledaoci znali manje?
Vidi šta je čudno, publika je nekada sa mnogo manje podataka bila potkovanija znanjem nego danas. Danas je sve dostupno na jedan klik, međutim akcenat se baca na nepotrebne stvari. Gledaoci znaju sve o nekom fudbaleru; ko mu je bila baba, šta je doručkovao, a ne znaju kako on igra fudbal ili da preformulišem kakve su njegove fudbalske karakteristike. Nije sve u podacima. Ti moraš da razumeš igru, da znaš zašto se neke stvari dešavaju na terenu i da to preneseš gledaocima.

Kako ti izgleda današnja komentatorska scena?
Već neko vreme se pravi atmosfera da svako može da bude sportski komentator. Pristupnost podacima utiče na to. I to dovodi do degradacije profesije. Ono što me, takođe, nervira jeste što primećujem elementarnu nepismenost kod kolega koji se bave sportskim novinarstvom, što u pisanoj, što u verbalnoj formi. A, to se sve dešava zato što se izgubila institucija urednika u redakcijama. Nema više kvalitetnih urednika. Na prste možeš da ih nabrojiš. I kada se pojavi klinac koji može da postane odličan novinar, džaba mu, jer nema ko da ga izbrusi. Ostaćeš upamćen i po prenosima derbija između Zvezde I Partizana? Kako si uspevao da ostaneš objektivan?
Mislim da sam uradio najviše prenosa derbija. I to u vreme kada većina mojih kolega nije smela da radi derbi. Dosta je bilo pritiska. Pred utakmicu me zovu menadžeri da hvalim nekog igrača. Posle utakmice zovu da prete što sam kritikovao njihovog igrača. Dobijao sam mejlove i poruke da sam "pička grobarska". Da sam "smrad grobarski". Sve do trenutka kada moja bivša supruga, koja je takođe novinarka i ćerka nekadašnjeg igrača Partizana Ilije Katića, nije u jednom intervjuu rekla kako ona zbog oca navija za Partizan a da njen muž ne navija za isti klub. Tek tada je šira javnost saznala da sam zvezdaš. Ja ću da se derem i urlam kada igra reprezentacija, ili kad naš klub igra protiv nekog stranog. Kad je derbi u pitanju uvek sam se trudio da budem sto posto profesionalan. Pored fudbala, prenosiš i atletiku?
Ako izuzmemo fudbal, atletika je jedini sport koji želim da radim. Iako je atletika veoma nezgodna za prenošenje. Pogotovu ako je radite sami. U istom trenutku imate trčanje, skokove, bacanja. U sekundi se prebaujete sa minuta na metre, sa visine na daljinu.

Atletiku sam počeo da prenosim uz Duška Koraća. On je jedan od razloga što sam zavoleo da radim prenose atletike. Količina znanja koju je on imao je neverovatna. Nisu to samo bili samo podaci. Znao je da vam objasni zašto neko trči na način na koji trči. Zašto neko ima određen položaj tela. Duško Korać je bio esencijalni poznavalac sporta. Uživao sam, kako u radu, tako i u drženju sa njim.

Nisi samo od pojedinaca dobijao prozivke. Našao si se i na tapetu zvezdinog severa?
Radio sam derbi na JNA i stručni konsultant mi je bio Dragan Okuka. Taj derbi su bojkotovali Grobari, a Delije su najavile izlazak sa stadiona na početku drugog poluvremena. Počinje drugo poluvreme i oni stvarno krenu da izlaze. U kadru je severna tribina i navijači kako napuštaju stadion. Prokomentarišem kako su Zvezdini navijači ispunili obećanje. Na to se ubacuje Okuka i kaže kako su sada ostali pravi navijači, misleći na istok i zapad. Sledeće nedelje igraju Zvezda – OFK Beograd i na severu se razvija okroman transparent Gojko Andrijašević i Dragan Okuka sluge fudbalske mafije. To sada zvuči smešno, ali u tom trenutku mi uopšte nije bilo svejedno.

Skoro si bio na udaru crnogorskih medija zbog vređanja himne i navijače Crne Gore? Šta se zaista dogodilo?
U pitanju je meč između Crne Gore i Srbije u Ligi nacija. Nekih sat vremena pred početak uključujemo se direktno iz studija koji je bio na stadionu. Koleginica me pita kako mi se čini atmosfera. Ja se okrenem vidim malo navijača, od toga nekoliko njih se bije među sobom. A, sve vreme sa razglasa ide neka preglasna muzika koja me užasno iritira. Ja joj odgovorim da za sada atmosfera i nije neka i da mi smeta preglasna muzika. Da bi posle meča portal Antena pustio priču kako sam ja omalovažavao navijače Crne Gore i vređao himnu. Što mi nije bilo ni na kraj pameti. Čak sam tokom meča u nekoliko navrata i pohvalio navijače Crne Gore za odličnu atmosferu.

I pre sedam godina si bio na naslovnim stranama? Ni manje ni više nego kao kriminalac?
To je objavio list Press na naslovnoj strani. Sve po nalogu Tijanića koji je želeo da mi napakosti jer sam tužio RTS. Od administrativnog propusta koji se završio informativnim razgovorom, se napravilo da sam kriminalac. Još u tom trenutku je bila izborna tišina, nema o čemu da se piše. Idealan trenutak da me provuku kroz blato i da popune prostor u novinama.

Za kraj, kako vidiš komentarisanje u budućnosti?
Klinci danas neće da rade po šablonu. Po svaku cenu žele da budu drugačiji. Komentator bi trebalo da bude nešto između trenera i običnog gledaoca. Tu smo da budemo servis, da pomognemo ljudima u lakšem praćenju. Smeta mi kad se kolege postave iznad događaja. Ta tendencija je jako opasna i to će pre ili kasnije da dovede do loših posledica. Neka poruka za mlađe kolege?
Pustite ljude da gledaju fudbal.