FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Boban Marjanović za VICE: Igrao sam se sa decom kad sam saznao da sam trejdovan

Centar Los Anđeles Klipersa nam priča o svojoj turbulentnoj prethodnoj sezoni, u kojoj ga je Detroit poslao u Kaliforniju kao deo "paketa" za Blejka Grifina.
screen shot

Boban Marjanović je već tri godine u Americi – i u te tri godine, igrao je za tri različite ekipe. Svoju NBA karijeru počeo je jednogodišnjim ugovorom u San Antoniu, zatim se preselio u Detroit, a Pistonsi su nakon sezonu i po poslali u Los Anđeles Kliperse.

Iako Boban svaku šansu izuzetno vredno koristi, još uvek nije došao u sredinu gde mu trener u potpunosti veruje i daje mu kvalitetne minute. U Detroitu se činili da ga Sten van Gandi smisleno ignoriše sve vreme, iako ga je upravo on doveo kao slobodnog agenta. Nešto više poverenja stekao je kod Doka Riversa, ali opet, čini se da on može sigurno mnogo više.

Reklame

Svejedno, njegove brojke su krajnje solidne – u devetnaest mečeva u dresu Klipersa, Bobi ima neloših 5.5 poena i 4.1 skoka u tek nešto više od osam minuta na parketu u proseku. Dok god bude održavao visoke procente realizacije, kao i prikazivao zavidno zalaganje, Boban će imati mesto u nekoj NBA rotaciji. Popričali smo sa njime tokom našeg boravka u Kaliforniji, i čuli od njega utiske o tome kako je to kada ti se ime nađe u „trejd“ sekciji vesti, i kako se navikao na sve te velike promene koje ga u poslednje vreme ne mimoilaze.

VICE Srbija : Bobi, reci nam, kako to izleda biti trejdovan? Kako ti jave tako nešto?

Boban Marjanović : Pa znaš, čuješ ljude koji pričaju kao, ma nije to ništa, nije strašno…ali ipak najteži teret pada na tebe.

Kada se to desilo, ja sam sedeo kući, igrao se sa decom, izgledalo je kao svaki drugi dan. Odjednom, zove me trener, naravno, on me nikad ne zove u popodnevne sate a naročito tamo negde oko pet-šest…znaš kao kad prekinu TV dnevnik zbog važnih vesti (smeh). U svakom slučaju, on meni objasni šta i kako, ja sam ga sve čuo, sve mi je jasno, ali i dalje sam kao – ma ne verujem, ma daaaj…ali, mi kao profesionalci to moramo da prihvatimo. Te stvari se dešavaju i svako može biti trejdovan. Evo pogledaj Blejka Grifina, on čovek produžio ove godine ugovor. Niko nije siguran.

Malo mi je doduše bilo lakše zato što su sa mnom krenula dva dobra prijatelja, pre svega Tobi Heris koji je moj možda i najbolji prijatelj, kao i Ejveri Bredli. Mi smo se odmah čuli i bili u fazonu, braaate, ne verujem, idemo zajedno. Nisu mogli da izaberu bolje ljude sa kojime da me pošalju (smeh). A i tu mi je Teo ovde u Los Anđelesu, pa mi je nekako bilo lako da dođem. Teže stvari su već ono – selidba stvari, automobila, traženje novog stana…ali dobro.

Reklame

Šta po tebi nije pošlo kako treba u Detroitu? Kako se to nisi uklopio u trenerovu viziju, pogotovo ako uzmemo u obzir tvoj impresivni per-minute učinak na parketu. Nisam jedini koji smatra da je to moralo rezultovati nekim jačim minutima.

Moje mišljenje je ono – budi profesionalan u svemu. Tako nas uče naši treneri, tako nas uče u našoj zemlji, i tako sam ja radio. Čekao sam svoju priliku. Naravno, uvek mislim da treba da se interesuješ za sebe, da pitaš trenera šta je problem, jel’ mogu nešto da uradim…

Na kraju, ja sam ipak imao jedno dobro iskustvo u Detroitu. Sa trenerima, sa igračima, sa ljudima iz kluba, navijačima…postao sam u kratkom roku miljenik navijača. Bila je priča da u drugoj sezoni ja budem drugi centar, i ne znam šta se tu desilo, ali eto, i ja smatram kao i ti da bi ja odigrao dobro kad god bih izašao na parket. A ja sam inače dosta samokritičan, tako da, ako je meni bilo dobro, onda je to baš bilo kako treba.

A da li si, što bi se reklo, „motao film“ i pitao se da li je trebalo da ostaneš u San Antoniju? Da li misliš da bi tamo dobio više prilika nego što si na kraju imao u Detroitu?

To ti se uvek desi u glavi, hteo ili ne hteo. Razmišljaš o tome gde je bilo bolje, gde si bolje igrao…generalno mislim da sam imao istu minutažu i tamo i vamo, ali u San Antoniu sam nekako bio bolje primećen, što mi je dosta značilo. Par puta sam bio i starter npr.

Ti si imao priliku da radiš sa Gregom Popovičem. On, priznaćeš, izgleda dosta zajebano kad ga gledaš ovako sa TV-a, ali još mi je Žarko Paspalj pričao da je on u stvari lafčina. Kako ga ti pamtiš?

Reklame

Oh, on je stvarno ljudina, ima sjajan smisao za humor. Ali, što ti kažeš, kad ga vidiš – ne znaš kako da se postaviš prema njemu. A on je kao, ma hajde, opusti se čoveče…a svi znamo kakav je trener, o tome nema svrhe pričati. On je trener koji bukvalno zna šta da ti kaže u pravom momentu, on zna kako da postupi sa svakime, zna prave reči kako bi taj neko pružio najbolje od sebe.

Kada sam ja bio klinac, NBA je bila liga centara. Rasli smo gledajući Patrika Juinga, Hakima Olajdžuvona, Šekila O’Nila, Dejvida Robinsona…sada, čini se da se težište u napadu pomerilo van reketa, sad su u modi „lažne petice“ i tako te stvari. Kako se ti, kao jedan izrazito visok centar, nosiš sa time, sa tim novim trendovima?

Dobro mi ide. Naravno, ne mogu da kažem da je lako, jer svi forsiraju bekove, plejmejkere…znaš, nema više kao „centar je bio dobar“, nego je centar dobar jer je plejmejker bio dobar. Imam sreće što mi je bog podario velike ruke, veliko telo, dobru koordinaciju pokreta, a ja se trudim da kvalitetnim radom sve to održim.

Ti si živeo u San Antoniju, Detroitu i sad si, evo, u Los Anđelesu – tri ludo različite sredine. Kakvi su tvoji utisci, pogotovo kad uporediš sa evropskim gradovima u kojima si živeo?

Hah, vidi, kad sam došao u San Antonio…ja sam se brzo osetio kao da pripadam tamo. Znaš, brzo su me prihvatili. To je bilo sjajno, kad god bih se osetio nešto loše, kako mi nešto ne ide, ja bih otišao u supermarket – i tamo me ljudi sretnu i krenu, „de si Bobane legendo“, ovo ono…idem u kupovinu i usput dignem samopouzdanje (smeh). Baš sam se dobro osećao tamo.

Reklame

Detroit…e vidi ovako. Iz toplog Teksasa ja u Detroit, i tamo sam doživeo dva sunčana dana (smeh). Prvu godinu, ja dođem na kamp i ono divno, lepo vreme, sunce, uuu ja u fazonu, ma ovo je sjajno. Kad, dođe mi jedan saigrač i kaže „vidi, za pet dana, ti ne da nećeš da nosiš šorc, nego ćeš da nosiš jaknu“. Ja mu kao, ma daaaj ne loži me…kad ono za tri dana, ledeno bokte. Mada navikli smo se, mislim, bude i to lepo, pada sneg, deca uživaju…

I sad, Los Anđeles, ma, svi znaju kakav je El Ej. Ako sam se navikao u San Antoniu i Detroitu, sigurno mi ovde neće biti problem. Moram da istaknem da mi je i Miloš Teodosić mnogo pomogao, on je duže od mene ovde, i uputio mi je u sve što treba – od akcija u timu, pa do dobrih restorana i tome slično.

Hvala na razgovoru Bobi, i puno sreće u daljoj NBA karijeri!

POGLEDAJTE JOŠ: