Evo šta je potrebno da se virus pretvori u oružje

OVaj članak je prvobitno objavljen na VICE ID.

Melinda Gejts nedavno je izjavila da najveću opasnost po čovečanstvo predstavlja pandemija izazvana bioterorističkim napadom. Ovaj horor scenario predstavlja nam zlikovce u misterioznim laboratorijama koji rade na globalnom uništenju, ali pre nego što scene iz filma počnu da vam prolaze kroz glavu, zapitajmo se kako bi se ova vrsta zaraze manifestovala, i koliko ta mogućnost stvarno brine stručnjake.

Centar za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti (CDC) zavodi potencijalno biološko oružje po kategorijama. U kategoriji A nalaze se bakterijske pretnje (antraks, kuga, tularemija) i virusne pretnje (boginje, botulizam, i virusne hemoragijske groznice – od Ebole do Marburga).

Bilo koji se patogen širio, isti faktori utiču na to koliko će smrtonosna biti zaraza: kvantitet materijala, netaknuto stanje, veličina distributivnih čestica, količina doze potrebne da bi se pojedinac zarazio, i vektori širenja kroz populaciju.

Generalno gledano, pretnja bioterorizma podrazumeva da određena organizacija ili država optimizuje navedene karakteristike kod postojećih patogena iz kategorije A, kaže epidemiolog Mark Kortepeter sa Vojno medicinskog instituta države Nebraska. Danas je ova optimizacija sasvim izvodljiva – tehnologija vezana za genetsko istraživanje čini manipulaciju genoma lakšom i jeftinijom nego ikada ranije.

Ali daleko od toga da optimizacija patogena više ne predstavlja izazov. „Dobro finansirana grupa, naučno potkovana, sa infrastrukturom neophodnom da bi se ovi agenti odgajili, izmenili, i plasirali, kao i sa motivacijom potrebnom za tako nešto – to bi bio najgori mogući scenario“, kaže Kortepeter.

I drugi stručnjaci slažu se da biološko naoružanje predstavlja značajnu pretnju, ali da ništa manje značajne prepreke smanjuju verovatnoću da će se takav napad odigrati. „Svakako je moguće, ali nije nimalo jednostavno. Potrebno je mnogo novca i visok stepen naučne spreme“, kaže Stiven Mors, epidemiolog sa Univerziteta Kolumbija.

Iako stručnjaci nisu uznemireni koliko i Melinda Gejts, svi oni navode da su se već dešavali ozbiljni incidenti i da odgovore na biološke pretnje treba razvijati. Razmotrimo jedan hipotetički scenario bioterorističkog napada.

Bioterorista, bio organizacija ili individua, mora prvo da pribavi virus. Mogao bi nekako da pristupi državnim zalihama ranije razvijenog biološkog oružja. Virus velikih boginja, na primer, čuvaju i SAD i Rusija, iako stručnjaci odavno raspravljaju o tome da li ga treba uništiti. Terorista bi takođe mogao da nabavi virus od odgajivača koji snabdevaju naučna istraživanja, ili da ga sam otkrije u prirodi.

Virus bi se za napad velikih razmera plasirao vazdušnim putem kaže Vilijam Dauling iz OBRRTR. Boginje su, na primer, dovoljno stabilne za ovu vrstu distribucije. Terorista bi takođe mogao da izloži samog sebe zarazi, da ciljno izloži druge mete, ili da zarazu plasira preko hrane ili vode. Ipak, trovanje zaliha hrane odnosno vode nije lako – zaštite su pouzdane, smatra profesor farmacije Oliver Grundman sa Univerziteta Florida.

Posao od teroriste tu preuzima Majka Priroda. Virusi se šire prirodnim putem, upravo zato su tako opasni; grip, na primer, može munjevito da obuzme čitava naselja. „Izuzetno je efikasan“, objašnjava Kortepeter. „Kao kad zapalite šibicu, a taj majušni plamen preraste u ogroman požar.“

Brzina širenja zaraze zavisi i od broja inicijalno zaraženih. Ako bi se velike boginje javile kod 100 pacijenata, i sa svakog od njih prešle na još po troje, CDC simulacije kažu da bi za godinu dana bilo 4,200 obolelih. (Velike boginje su nekad imale stepen smrtnosti od 30-40%, ali u rezervama trenutno postoji dva miliona doza Arestvira, novog leka protiv ove zaraze.)

Virusi se šire sporije u slabo naseljenim a brže u urbanim okruženjima, posebno po školama ili radnim mestima. Što je svet bolje povezan, to smo ranjiviji na ovu vrstu zaraze. „Danas se leti širom sveta, javni prevoz se masovno koristi, snabdevanje hranom je centralizovano. Dakle, za one koji bi želeli da izazovu pandemiju, više je prilika nego ikad ranije“, kaže Mors.

Kad se javi zaraza, privatne zdravstvene službe obično kontaktiraju okružne ili gradske vlasti koje otpočinju istragu. U zavisnosti od obima i složenosti problema, on bi mogao otići do državnog ili federalnog nivoa. Ako je uzrok bioterorizam, umešaće se i FBI.

Važan korak kad je u pitanju reakcija društva jeste ispravna identifikacija uzroka zaraze – da li se javila prirodnim ili veštačkim putem? Ovo nije lako utvrditi jer simptomi kod pacijenta često podsećaju na druge bolesti. Potrebno je vreme da bi se prepoznale sličnosti kod brojnih slučajeva. „Većina tih zaraza počinje na isti način, sve liči na bilo koju od stotinak drugih bolesti“, kaže Dauling. Doktori će proceniti broj slučajeva, proveriti kako koji reaguje na terapiju, uporediti rezultate kod drugih obolelih, i ispitati da li se ta vrsta zaraze mogla javiti prirodnim putem u tom delu sveta. Sve zavisi od konteksta. „Koliko bi slučajeva bilo potrebno da se proglasi epidemija? Ako je grip, možda čak nekoliko hiljada. Ali ako je antraks, u SAD, dovoljan je i jedan slučaj“, kaže Kortepeter. Kontekst je indikativan, ali dokazi bi morali da budu materijalni – raspršivači, pisma sa sporama antraksa, odgajen organizam…

Zdravstveni radnici preko simptoma – osipa, groznice, paralize – razvijaju definiciju oboljenja. Zatim procene broj zaraženih pacijenata i postave dijagnozu, uz definisan faktor rizika od daljeg širenja. Oboleli se zatim leče, dok se zdravima dele vakcine ili drugi preventivni medikamenti. Nekad se takođe uspostavlja i karantin zaraženih pacijenata ili zahvaćenih područja.

U pomenutoj simulaciji zaraze velikih boginja koju je izveo CDC, zaključak je da bi se problem rešio vakcinacijom i izolacijom. Karantin četvrtine zaraženih i vakcinacija trećine zdravih okončali bi zarazu za godinu dana, i to po konzervativnim procenama. Verovatno bi zaraza i kraće potrajala, navodi Martin Melcer iz CDC. „Gadna je situacija ako se distribuira virus velikih boginja, ali uz postojeće metode – vakcinu, izolaciju, intervenciju – smatramo je da uz dobar plan moguće sprečiti širenje.“

Sektor javnog zdravlja nastavlja da ispituje i prilagođava svoje strategije. Na primer, krajem šezdesetih sprovedena je globalna kampanja za eliminaciju velikih boginja. Vakcine su se delile širom sveta, ali ih je ubrzo ponestalo pa je virus nastavio da se širi i u vakcinisanim područjima. Zato je u Nigeriji bio primenjen nov pristup: kad bi odredili koje je selo zaraženo, otišli bi tamo i vakcinisali svakoga, a zatim krenuli da vakcinišu dalje u koncentričnim krugovima kako bi suzbili širenje. Ova strategija je upalila, a danas je poznata kao prstenasta vakcinacija. „Tako su okončali širenje virusa, da bi ga na kraju potpuno eliminisali“, kaže Kortepeter.

Bioterorizam predstavlja ozbiljnu pretnju koju je neophodno izučiti i pripremiti se, ali možda su još opasnije zaraze koje se prirodno šire. Tim putem su se javile epidemije kao što je Sars, Zika, Ebola, i čuvena španska groznica, vrsta gripa od koje su stradali milioni pre skoro tačno sto godina. „Umrlo je najmanje pedeset miliona ljudi, a zarazila se skoro polovina populacije sveta. Ta zaraza iz 1918. je u neku ruku najveća prirodna katastrofa koja nam se ikad desila“, kaže Mors.

„Zdravstvene organizacije teško predviđaju razvoj zaraza; obično se pripreme za onu koja se prethodno javila, a onda ih iznenadi neka sasvim nova“, kaže Kortepeter. „Majka priroda je ipak najefikasniji bioterorista. Ne da nam da se uobrazimo.“

Jedan od efekata bioterorizma je širenje straha i nepoverenja. Na primer, slanje antraksa pismom je 2001. paralisalo poštanske službe. „Često bioterorizam ni nema za cilj veliki broj žrtava“, ističe Grundman. „Više teži širenju nesigurnosti i straha, stava po kom se nikad ne zna šta bi sledeće moglo da se desi, kome i gde. To ume da uzdrma i najstabilnije društvo.“

SAD su uspostavile brojne programe za borbu protiv ove pretnje - BioWatch, BioShield, LRN, i više federalnih naučnih agencija. Dauling koji radi u jednoj od njih ojašnjava da OBRRTR istražuje prevenciju, dijagnostiku, i terapiju. Na prvom planu, veliki korak unapred bila bi univerzalna vakcina protiv virusa grupa. „Ako bi postojala samo jedna koja deluje na sve brste gripa, ili bar na većinu“, to bi bio veliki pomak unapred.

Po njemu, pandemija jeste jedna od najvećih pretnji sa kojom se svet suočava. Kako se razvija biotehnoloigija, tako raste i pretnja od veštački proizvedenih virusa. Ipak, paralelno rastu i kapaciteti naših odbrambenih inicijativa. „Imamo sve bolje alate,“ kaže Dauling. „Možemo vrlo brzo da identifikujemo patogen, sekvenciramo ga, i osmislimo odgovarajuće kontramere.“