Prins je o ženama pisao na način na koji većina savremenih umetnika nije u stanju da piše
In Memoriam

Prins je o ženama pisao na način na koji većina savremenih umetnika nije u stanju da piše

Žene u pesmama muškaraca obično su pasivni objekti, kao da ni ne postoje. Prins o njima piše s divljenjem i empatijom.
Emma Garland
London, GB

Ovaj tekst je objavljen na Noisey

Kada sam čula da je Prins preminuo, to je bio prvi put da me smrt neke slavne ličnosti zaista neposredno pogodi. Bilo je neverice, posle koje su usledili užas i mučnina, a onda sam toliko intenzivno plakala, da sam imala grčeve u stomaku. Mama me je u poruci pitala da li sam okej, a poslala ju je brže nego kada nam umre neki član porodice. Moj tata, kome je baterija na telefonu gotovo uvek prazna, mi je poslao svoju omiljenu Prinsovu pesmu „ Sometimes it Snows in April“, i istakao kako je lepo što može da se čuje kako barska stolica na kojoj je Prins sedeo škripi dok je izvodi. Proklinjala sam sebe zbog toga što ga nikada nisam gledala uživo, bila zahvalna na tome što sam uopšte postojala u tom malom treptaju univerzalnog toka vremena kada i on, i počela da žalim za gubitkom čoveka koga je toliko teško opisati da je jezik iznenada izgledao kao tup i nepodesan instrument za odavanje počasti njemu. Onda sam počela da razmišljam o seksu.

Reklame

Prins je toliki sinonim za seks, da bi čitava njegova diskografija mogla da bude deo nastavnog programa u školama, što bi spasilo profesora seksualnog obrazovanja od toga da nespretno izbegava pitanja o fistingu. Njegova univerzalna seksualnost prekoračuje binarne režime. I, dok ostatak života budemo žalili za njim – u klubu, skockani tako da nam dupe izgleda najbolje što može, ili plačući nad tanjirom špageta dok slušamo Dirty Mind – činićemo to dok nas Prinsov glas ne toliko nežno mazi, pričajući nam koliko ćemo ovlažiti zbog njega, bez obzira na to kog smo pola ili seksualnog opredeljenja.

On je prekršio sva pravila o tome šta bi jedan crni Amerikanac trebalo da bude po pitanju seksualnosti – „On je bio strejt crnac koji je na svom prvom televizijskom nastupu bio obučen u gaćice kupaćeg kostima i u čizmama sa visokom štiklom“, kao što je to rekao Frenk Oušn – i političke moći, bilo tako što je promenio svoje ime u simbol, govoreći Vorner Bradersu gde može da se tera, ili pišući „ROB“ na obrazu. Ovi postupci su bili u srcu Prinsove umetnosti. Oni su od integralnog značaja za njegov status, njegov uticaj i sećanje na njega – ali će takođe i svako imati svoju specifičnu ličnu vezu s njim.

Za mene, belu kvir devojku koja živi u UK, najbitnija stvar oko Prinsa je to kako je u svakom pogledu bio pobornik žena. Od svog načina na koji je pisao o ženama, pa do toga kako ih je angažovao kao muzičare (naročito u domenima u kojima dominiraju muškarci, kao što su udaraljke), u doba kada većina njih to nije činila, ili kada se pojavio skroz go na omotu ploče Lovesexy, pozirajući u cveću, sa rukom preko jedne od svojih bradavica, kao Botičelijeva Venera – Prins je koristio svaku priliku da naglasi činjenicu da su žene i moćne i lepe, i da se ti kvaliteti međusobno ne isključuju.

Reklame

Što sam više odrastajući slušala njegove albume i bolje shvatala njihovo značenje, više sam počela da primećujem koliko je on voleo žene – ne samo u šekspirovskom smislu te reći, već u načinu na koji je gledao na njih i pisao o njima. Žene u pesmama muškaraca obično su pasivni objekti, kao da ni ne postoje. Prins o njima piše s divljenjem i empatijom. Pisao je o ženama kao o stvarnim, moćnim, komplikovanim, osetljivim i seksualnim bićima od kojih je mogao da uči, i koje su mu obogatile život. A ovi stavovi nisu bili sakriveni na B stranama, niti stišnjeni između hit singlova, bili su u prvom planu u njegovim hitovima.

„Alphabet Street“, prvi singl sa albuma Lovesexy, nedvosmisleno govori o oralnom seksu. Postoje čitavi naučni radovi o slikama ženske požude u „When Doves Cry“. U „Do Me, Baby“ Prins preuzima ulogu tradicionalne dame i moli predmet svoje požude da ga „Spusti na zemlju“. Na „Scandalous“ peva svojim oštrim falsetom, „Večeras ću biti tvoja fantazija“, namerno od sebe praveći objekat, i crpeći zadovoljstvo iz zadovoljstva žene. I konačno, „Darling Nikki“ – koja u soničnom smislu štrči sa Purple Rain i toliko je seksi da je bukvalno razlog zašto je albumu prilepljena etiketa da su tekstovi na njemu eksplicitni – agresivno govori o ženskim seksualnim apetitima. Šta više, ta pesma je jedan od najflagrantnijih primera seksualnog spektra koji je Prins prelazio.

Ova pesma priča priču o seksualnom demonu koga autor upoznaje u foajeu hotela dok „masturbira uz časopis“ (ovde je nejasno ko masturbira, Niki ili Prins). Odlaze u njen zamak zbog sramotnih aktivnosti – zamak je toliko dobro opremljen, da tako kažemo, da svako ko uđe u njega mora da potpiše saglasnost pre nego što se raspusti – a posle toga, Prins kaže da njegovo „telo više nikada neće biti isto“. Da, možda je u pitanju hvalisanje oko toga koliko ludog seksa je verovatno imao tokom osamdesetih, ali je takođe i ljubavno pismo moći ženske seksualnosti, slobodi seksualnog izražavanja, i najiskrenije, zadovoljstvima grubosti. Umesto tipično prikazanog pasivnog „seksi“ kvaliteta, koji postoji samo kada to muški pogled nalaže, ovde se radi o ženskoj seksualnosti kao oružju.

Reklame

Vendi i Liza u ’Purple Rain’

A ne radi se o tome da njega kod žena lože samo perverzije. U „The Ballad of Dorothy Parker“, on demonstratvno odlazi posle svađe sa svojom devojkom, i nalazi skrovito mesto na šetalištu, gde može da se duri u samoći. Kada naruči voćni koktel, konobarica ga podiže i pita ga da li želi da se kupa s njom. Provode veče zajedno, ali umesto da imaju seks, on samo sedi u kadi u gaćama, i slušaju Džoni Mičel na radiju. Njegova devojka ga zove, i on odlazi kući. Prestanu da se svađaju, zato što on sada zna šta da radi. Družeći se sa Doroti, naučio je kako da bude prijatelj svojoj devojci, i da neseksualna veza može da bude ispunjujuća koliko i seksualna. „Nijedan muški autor svoje ili bilo koje generacije nije pisao takve pesme o ženama“, napisao je Rob Šefild za Roling Stoun.

A nije se zalagao za žene samo u pesmama, već i u čitavom svom pristupu umetnosti. Iako je ponekad preuzimao ulogu velikog maga – koji vodi karijeru ženske grupe Vanity 6, i neprekidno je okružen ženama, i na sceni i van nje – prepoznavao je talenat kada ga vidi. U bendu The Revolution su mu stranu držale muzičke partnerke Lisa Kolman i Vendi Melvoin, basistkinja Ronda Smit, koja je čitavu deceniju išla na turneje s njim, bubnjarka i perkusionistkinja Šila I, klavijaturistkinja Gejl Čepmen, saksofonistkinja Kendi Dalfer, i još mnogo njih. Kao što Trejsi King piše za The New Statesman, „Prins je okružio sebe i sarađivao sa najlepšim ženama koje je mogao da nađe, da, ali koje su takođe bile i najtalentovanije. Moć, platforma i privliegije su mu omogućili pristup lepoti, ali uzdigao je samo one čije muzičke veštine je poštovao“.

Reklame

Naravno, dosije mu nije besprekoran. Ničiji nikada nije – svi smo mi samo ljudi. „Little Red Corvette“ sam uvek shvatala kao priču o čoveku koji je komično bespomoćan u svojim pokušajima da „ukroti“ ženu koja ima više seksualnog iskustva od njega, ali čitava poruka pesme „Baby you’re much too fast“ bi mogla da se čita i kao etiketiranje žene kao kurve. U pesmi „Dinner with Delores“, on apeluje na ženu da „tepih koristi i za nešto drugo osim da na njemu kleči na kolenima“, a u pesmi „Bambi“ iz 1979, pokušava da ubedi biseksualnu ženu da ostavi svoju ljubavnicu, zato što je „Bolje sa muškarcem“, i pesmu završava sa: „Bambi, ja znam šta ti treba / Bambi, možda ti je potrebno da krvariš“. A tu je i klasična scena iz Purple Rain, kada Moris Dej i Džerom bukvalno bace ženu u kantu za đubre, što vremenom nije dobilo na dostojanstvu. Tako da da, naslađujte se Prinsovim prekršajima ako ste tome skloni, ali na kraju dana, to je sitnica, u poređenju sa načinama na koji je pomerao granice među polovima eksplozijama znoja i šljokica – i vizuelno, u trikou bez dupeta, i suptilno, u svojim intuitivnim tekstovima.

U „If I Was Your Girlfriend“ sa Sign O’ the Times, Prinsov ženski alter ego Kamil peva ženi iz muške perspektive. U pesmi se pita da li bi muški lik imao intimniji odnos sa svojom ljubavnicom da joj je drugarica, a ne dečko („Da sam tvoja drugarica / Da li bi se setila da mi ispričaš sve što si zaboravila / Kada sam bio tvoj čovek“). Rečeno je da ova pesma govori o Prinsovoj ljubomori zbog bliskosti njegove devojke sa sestrom, ali takođe sadrži i otvoreni vapaj za nivo bliskosti i iskrenosti za koje vidi da ne postoje u njegovim heteroseksualnim vezama. „Hoćeš li da mi dozvoliš da ti perem kosu / Mogu li ponekad da ti spremim doručak / Ili da barem samo provodimo vreme zajedno / Možemo li da odemo u bioskop i plačemo zajedno / Jer dušo, meni bi to baš bilo lepo“, peva on, što meni ne deluje nimalo ogorčeno – već čežinjvo i tužno. Pranje kose, spremanje hrane i plakanje su platonski činovi ljubavi i podrške koje on prepoznaje kao bitne. Žudeći za njima, on završava objavom divljenja prema snazi ženskog prijateljstva, bez obzira da li mu je to bila namera ili ne. To je savršen primer za to kako se izdvojio u odnosu na druge umetnike, time što je bio u stanju da istraži stavove koji su mnogo drugačiji od njegovih.

Reklame

Rod za njega definitivno nije bio pitanje. On je predstavljao alternativu za hiper-muževnost, oteotvorujući muškarca koji uživa u tome da je potčinjen ženi, koji je otvoren za lekcije iz seksa i udvaranje žena, i ko je ranjiv, bez negativnih konotacija. S druge strane, prikazivao je žena sa istim seksualnim porivima i željama koje osećaju muškarci. U pesmi pod nazivom „Vibrator“, koju je napisao za Veniti 6, čak tvdi da mušarci zapravo ne moraju ni da postoje, kada je u pitanju seksualno zadovoljstvo – „Vibrator, njegovo strpljenje je neprevaziđeno / Vibrator, pretpostavljam da si zastareo“. Šta više, Prins sve ovo prenosi bez motiva. Nije preterano reći da je pisao pesme na ovaj način zato što je verovao da su ljudi samo ljudi, sa sličnim željama, htenjima i potrebama. A nije li to tačno onako kako bi i trebalo da bude?

Nenamerno me je naučio mnoštvo lekcija – uključujući i onu da me boli dupe šta bilo ko drugi misli o meni, i onu o umetnosti masturbiranja. Ali jedna od najvažnijih je ta da ne postoji samo jedan pravi način da budeš muškarac, niti samo jedan pravi način da budeš žena. Naučio mi je da do osnaženja može da se dođe ovladavanjem sopstvenim seksualnim identitetom, bez stida, čak i ako to uključuje i odustajanje od njega. Naučio me je da su žene bitne, kao prijateljice, kao partnerke, kao ljudi. A za belu kvir devojku koja ima drugačije probleme i privilegije, Prins je bio i ostao svetionik fluidnosti i pobune, koji nepoklebljivo stoji u jakni sa nitnama i u tangama, usred sveta koji se žestoko trudi da kategorizuje ženska iskustva i glasove. Koliko god da je svet tmuran i odvratan, uvek mogu da pobegnem u brojne Prinsove svetove i osetim se jednakom.

Još na VICE.com:

Da li je film Purpurna kiša zapravo sranje?

Spisateljice iz Srbije o omiljenim romanima koje su čitale tokom odrastanja

Žene kroz objektiv fotografkinja iz Srbije