Sve što bih volela da sam znala pre početka terapije
Ilustracije: Calum Heath
Mentalno zdravlje

Sve što bih volela da sam znala pre početka terapije

Savet za sve one kojima se po prvi put nađu na govornoj terapiji.
Hannah Ewens
London, GB

Sa 25 godina obeležavam ravno deceniju od kako sam krenula sa terapijom. Počelo je od dečijeg psihologa, preko raznih državnih kognitivno-bihejvioralnih terapeuta, do privatnih psihoterapeuta. Da smo udati, bila bi nam ovo kalajno-aluminijumska godišnjica: ti metali navodno simbolizuju kako jedna čvrsta veza može da se savije pod pritiskom ali da ne pukne. Ima smisla, često sam pomišljala da batalim sve to ubeđena da efekta nema, a onda se ipak podvijenog repa vraćala terapiji.

Reklame

Lečili su mi anksioznost, depresiju, predmenstrualni disforični poremećaj, psihozu, disocijaciju, maniju, poremećaje ishrane, i razne druge probleme koji se teže klasifikuju. Ni u kom slučaju ne pokušavam da kažem da znam koliko je terapija efikasna kod određenih bolesti – svaka individua na svoj način reaguje pred terapeutom. Pa ipak, neke stvari sam shvatila na iskustvo, a volela bih da mi je neko to unapred objasnio.

Nije lako naći terapeuta

Jedna ograda za početak. Država na zdravstvo ne odvaja dovoljno novca, pa je situacija u sektoru duševnog zdravlja praktično beznadežna. Ne znaš šta je kriza dok se ne nađeš na CBT listi čekanja na kojoj depresivci mesecima tavore da bi na kraju saznali da će ih terapeut primati na po pola sata nedeljno sledećih deset nedelja, i da će im terapija biti ukinuta ako se desi da propuste ili otkažu seansu dva puta. Bog neka je na pomoći hroničnim duševnim bolesnicima koji moraju da se oslone na državne psihoterapeute.

S tim u vezi, izbegavaj osećaj krivice ako ti dobiješ terapiju a mnogi drugi je ne dobiju. Ne umišljaj da nisi „dovoljno bolesna" da bi ti se pružala pomoć, tako ćeš samo sebe ubediti da ne treba da potražiš pomoć kad ti je najpotrebnija. Takođe, izbegavaj osećaj krivice zbog toga što možeš da priuštiš privatnog terapeuta.

Potraži nekog ko ti odgovara

Terapeuti su samo ljudi, a ljudi često nerviraju. Možda nije suštinski važno da se baš zbližiš sa terapeutom – samo u vrlo neprofesionalnim terapijama ćete se pozivati na rođendane – ali morate biti uzajamno podnošljivi. Što je još važnije, neophodno je da ti odgovara njihov pristup.

Neki terapeuti otvoreno iskazuju empatiju. Imala sam jednog tako saosećajnog da bismo često ostali i duže od sat vremena, nekad po dva-tri. Preporučivao mi je knjige i TV serije, imala sam osećaj da idem kod deke u posetu uz malo egzistencijalnog ćaskanja. Mahao mi je sa praga kad bih odlazila, a ja bih se iza ugla rasplakala jer je bio tako dobar čovek, što me je podsećalo na to koliko ja nisam dobra prema samoj sebi.

Reklame

Neki drugi su klinički hladni, puste te da projektuješ šta god poželiš na njihove neutralne primedbe. Sediš tu na kauču sva slinava i izduvana, jecaš i prisećaš se traume, a njihovo lice kao da je ogledalo. Dođe ti da pitaš „Izvinite, da li vi uopšte slušate svo ovo jadikovanje?" Ni jedan ni drugi pristup nisu sami po sebi pogrešni, nekom odgovara jedno a nekom drugo. Ja sam se iz čiste perverzije navikla na to drugo.

Kad mi terapeut kaže da ide na tronedeljno putovanje, ja pomislim „Kako je sebičan, šta sad ja treba da radim, neću valjda sama o sebi da se brinem?"

Kod privatnika možete komotno da ih otpustite, ili da ih varate pa im iza leđa probate kakve su kolege. Ne nasedaj na onu britansku glupost po kojoj sve treba izgurati do kraja. Ovo je još važnije kod državnog terapeuta. Ako se desi da ti zapadne neko na obuci ko samo čita sa papira i sleže ramenima (meni se desilo dva puta), reci svom lekaru opšte prakse da hoćeš nekog drugog. Tih deset nedelja terapije ne traje večno, bolje se potrudi da ih optimalno iskoristiš.

Potreba za promenom može da naiđe bilo kad. Terapeut koji ti pomogne kod jednog problema možda i nije prava osoba da ti pomogne kod drugog. Posle jednog raskida ozbiljne veze, htela sam da raspetljam neke stvari o seksu i seksualnosti pa sam ubrzo shvatila da mi strejt muškarac kod kog sam išla na terapiju već duže vreme tu neće pomoći. Nije razumeo probleme jedne mlade žene i njenih interakcija sa muškarcima. Otkačila sam ga, bilo mi je neprijatno da se opraštam pa sam prosto prestala da dolazim. Jeste bilo detinjasto, ali nisam pogrešila; sledeći terapeut bila je žena koja je mogla da se pronađe u tome o čemu pričam.

Reklame

Želećeš da im se svidiš – prevaziđi to što pre

U prirodi nam je želja da ostavimo dobar utisak. Ako si jedna od nas koje nepodnošljivo dobro reagujemo na bilo kakav pozitivan komentar, čuvaj se ove greške.

Mom trenutnom terapeutu ja nekad pričam priču i uhvatim sebe kako pravim dramske pauze ili mašem rukama da bih nešto ilustrovala – samo da bi njoj bilo zabavno. Ako se nasmeje, poen za mene. A kad se relativno dobro osećam, na putu do nje često razmišljam kako ne bih želela da joj bude dosadno, pa pokušavam da se setim nekog problema ili bar smešne situacije da bismo imale o čemu da pričamo.

Ali kao što nije neophodno da se oni tebi svide, nije ni da se ti njima svidiš. Bori se protiv tog impulsa da ne bi uticao na odnos koji sa terapeutom gradiš. Terapeut je tu da bi ti pomogao, ne da bi ga ti zabavljala. Samo umišljaš da si tu ti u podređenom položaju.

Ne krij ništa

S tim u vezi, brutalna iskrenost je pravi put. Godinama sam ponešto krila od svojih terapeuta, obično dok su još novi: „Da ne pomisle da sam drolja, da sam idiot, da sam loša osoba". Delom je ovo zbog godina – oni su obično stariji – a delom zbog toga što je izuzetno neprijatno neke stvari podeliti sa bilo kim.

Ali zašto se uzdržavati? Terapeut je sigurno čuo mnogo gore stvari, a ti mu samo otežavaš posao prikrivanjem istine. Mene kod terapije najviše nervira što nemaš sagovornika koji će sve sam da ti kaže i reši. Obično sama moraš da otkrivaš ključne stvari, pričaš o najcrnjim tajnama da bi pred sobom iskreno sagledala probleme. Šta god da je konkretno u pitanju, moraš da posmatraš terapeuta kao da je deo tebe.

Reklame

Objasni u startu šta želiš da postigneš

Najbrže sam stigla do rešenja problema onda kad sam prešla na ženskog terapeuta sa idejom da porazgovaram o seksu. Sasvim precizno sam znala u čemu je stvar, imala sam i neku predstavu šta mi smeta, htela sam da raspetljam problem da bih jednog dana ponovo mogla da stupim u normalnu vezu. Ušla sam kod nje kao jedan od onih dosadnih likova iz uprave, pun ideja o ciljevima i spiskovima. Sve sam joj lepo predstavila i izložila, a ona je samo podigla obrvu i rekla: „Auh." Što im više olakšaš posao, to će oni pre moći da ti pomognu da rešiš problem. Ako si stegnuta bar upola koliko i ja, smiriće te sam koncept uređenih planova i ciljeva terapije. Meni je nekad pomagalo da sama za sebe ponavljam šta želim da postignem, kao mantru.

Što se komunikacije tiče, ako ti istekne vreme kod državnog psihijatra i nisi ništa rešila, moraš jasno i glasno da kažeš da ti treba još terapije, možda intenzivnije. Ako te puste kao izlečenu, moraćeš opet da ideš preko lekara opšte prakse i višemesečnog čekanja.

Nećeš se sećati tačno šta su ti rekli da bi ti pomogli

Dok ti se još ne upali sijalica u glavi, ti ponudiš neku sitnicu, onda terapeut neku svoju, i sve tako dok ne dođete do nekog genijalnog rešenja koje te udari kao pesnicom u stomak – sve ti se pomeri. Sve odjednom ima smisla! Mozak, život, sve je nekako bolje! Onda odeš kući i pokušaš da se setiš o čemu je bila reč. Ne može. Izvetrio je taj genijalni uvid. Neopisivo me nervira ta pojava, i uopšte je ne shvatam.

Desilo mi se to početkom godine kad sam pokušala da rastumačim kako me anksioznost tera da sabotiram sve svoje veze. Pričali smo o tome kako su moji roditelji dugo ostali da žive u istoj kući sa nama pošto su se rastali – dosadni kliše – zbog novca. Svi smo hodali kao po jajima, dok sam ja išla kod dečijeg psihologa zbog PMDD i suicidnih misli.

Reklame

Terapeut je pitao standardne stvari tipa, „Šta bi rekla mami da si imala neki problem, gde se ona nalazila u kući, kako bi reagovala?" Onda je neobično precizno zaključila da se ja osećam najsigurnije kad živim sama, posebno kad imam psihičkih problema, jer su sve veze privremene, depresivne, i opasne. Ovako na papiru deluje kao sasvim banalno sranje, ali ona je to tako nekako sročila da me je potpuno razbila.

Posle terapije ja stalno pišem beleške da bih sačuvala to neuhvatljivo prosvetljenje, ali obično moram da prihvatim da je jučerašnji biser mudrosti danas zaglibljen negde u podsvesti. Možda bolje zvuči kad prvi put čuješ, ali sad si otišla dalje makar toga ne bila ni svesna?

Shvati da terapeut ne može da ti kaže šta da radiš, on samo savetuje

Jedan terapeut mi je uporno sugerisao da napravim jednu veliku životnu odluku. Na kraju sam pristala, ali i dan danas sam svesna da sam to uradila sam zato što mi je on rekao. Ništa me drugo nije primoravalo. Terapeuti su savetnici, samo predlažu i usmeravaju nas – ne daj im da te vuku u pravcu kojim ne želiš da kreneš. Svaka tvoja odluka uticaće ovako ili onako na tvoje duševno zdravlje, i zato treba sama da je doneseš.

Menjaće ti se odnosi sa drugim ljudima

Posle deset godina terapije, nemam pojma da li sam ranije imala današnji običaj da sve delim sa sagovornicima, ili su me istrenirali da mi bude sve što na umu to na drumu. Potpuno sam bez kočnica u privatnom životu, ničeg se ne ustručavam, valjda zato što znam da ne može da mi se desi ništa gore od onoga što mi se dešava svake nedelje na terapiji. Posle terapije sam neuporedivo bolja sa međuljudskim odnosima. Mogu da popričam o bilo čemu sa potpunim strancem. Prijateljstva su mi fenomenalno iskrena, obe strane uvek znaju da mogu da kažu bilo šta, mada osim ako mi je jako teško ja i ne osećam potrebu da sagovornika opterećujem svojim glupostima jer znam da me za par dana čeka terapeut. Muškarcima ja obično izigravam amatera terapeuta kad im je neprijatno da popričaju sa svojim prijateljima. Kad sam u vezi sa nekim, svaki problem koji se pojavi ja izanaliziram na terapiji – kao da imamo terapiju za parove, samo što druga strana ne mora ni da plaća ni da priča.

Ja uvek umislim me terapeut gugla iz radoznalosti. Ljudi su kao i svi drugi. Ja bih to radila da sam na njihovom mestu, sto posto.

Reklame

Potrudi se, ma koliko uzaludno delovalo

Generalno govoreći, u psihoterapiji se postavlja pitanje zašto čovek misli loše misli, dok se u kognitivno-bihejvioralnoj (CBT) postavlja pitanje kako da se nosiš sa lošom mišlju ili kako da je odagnaš. Ja ne volim CBT. Mnogi smatraju da to ne treba tako reći, ali meni se ne sviđa ideja da se tako rešava svaki problem anksioznosti do depresije. Igrom slučaja, meni nije mnogo pomogla prvi put kad sam je probala.

Tretman se često sastoji od domaćih zadataka, pa sam se osećala blago do umereno blentavo dok sam čekirala polja i ispunjavala formulare na laptopu, pritom drhteći. Delovalo mi je nadobudno to svođenje procesa koji misli pretvara u osećanja, kao da uzaludno vređaju moju fenomenalnu inteligenciju i genijalni emotivni sklop. Kasnije sam prestala da se ponašam kao arogantna budala i iz čistog očaja pristala da izguram sa CBT, pa mi je na kraju nešto malo i pomoglo.

Slično važi i za stvari o kojima se priča na psihoterapiji. Kad ti terapeut zada da se izviniš svima koje si zajebala u maničnoj fazi, ili da počneš da ideš u krevet pre jedanaest, onda se potrudi da to ispoštuješ proces i odradiš makar i najbeznačajnije sitnice.

Mislićeš da te terapeut špijunira

Ako još niste ubeđeni koliko sam opsednuta samom sobom, evo vam i ovo: ja uvek umislim me terapeut gugla iz radoznalosti. Ljudi su kao i svi drugi. Ja bih to radila da sam na njihovom mestu, sto posto. Jednom je jedan od njih pomenuo neki detalj koji mu ja nisam rekla. To je objasnio sasvim nehajno pomenuvši da je čitao šta pišem na Tviteru. Pročešljao je sve moje tvitove o Tinderu, terapiji, jebanju, i mamurlucima između dve seanse. Svi moji terapeuti su znali čime se bavim. Sad kad sednem da napišem nešto o seksu ili duševnom zdravlju, zapitam se da li će oni to pročitati, da li će uporediti ženu koju znaju lično sa ženom sa interneta, možda napišu rad na temu onlajn pozera. Možda moj terapeut upravo sad ovo čita. Ako čitate, slobodna sam sledeće srede u isto vreme.

Nećeš moći da zamisliš život bez terapije

Odavno se pitam da li je terapija samo jedna skupa cucla. Kad mi terapeut kaže da ide na tronedeljno putovanje, ja pomislim „Kako je sebičan, šta sad ja treba da radim, neću valjda sama o sebi da se brinem?" Neki me pitaju kako mi ne ponestane stvari o kojima bih pričala (Nema šanse. Hroničnim bolestima nema kraja, pa tako ni mojoj sposobnosti da serem na sva usta.) Dešavalo se da kažem sebi „Šta će ti sve ovo, terapija u osam da te iznervira pa onda pravac posao iako ništa nisi rešila. Što to sebi radiš?"

Ali zašto da ne idem na terapiju? Nikad nisam duže bila mentalno stabilna. Neki doživotno piju lekove, ja ih malo pijem a malo ne. Šta se bilo koga drugog tiče na šta trošim novac i kako se lečim? Samo sam par puta prestajala u prethodnih deset godina – što zbog ukidanja državnog terapeuta, što zbog lične odluke da mi više ne treba. Svaki put su mi se javljali novi problemi. Dok se odvučem kod novog terapeuta ili ponovo stupim u kontakt sa starim, bude mi mnogo gore i treba mi više vremena da se ponovo dovedem u red.

Reklame

Najviše me plaši mogućnost da pravo ludilo vreba iza ugla, ona teška bolest posle koje nema povratka. Znam da je moguće da izgubim kontakt sa realnošću, da zamislim stvari koje ne postoje. To se ne zaboravlja. Znači ako ni zbog čega drugog, dajem pare da bi me profesionalno akreditovana osoba umirila tvrdnjom da sam normalno ljudsko biće jednom nedeljno.

Nije isključeno da ću jednog dana probati nešto umesto terapije. Ali ako taj dan nikad ne dođe, neće mi teško pasti da još 20, 30, ili 40 godina nastavim da pričam o sebi.

Još na VICE.com:

Šta je tačno psihoza?

Moj život bez depresije

Nisam nekontrolisana kao što se osećam