Seks

Kako sam drogu i alkohol pokušala da zamenim seksom

Zaronila sam u seks naglavačke, opsesivno, i užasno opasno.
04 Oktobar 2017, 10:03am
Fotografija: Wendy Hall Photography

Već dvadeset godina počinjem i prekidam programe za odvikavanje od nečega. Put ka trajnoj trezvenosti dug je i trnovit, najblaže rečeno: šest puta sam završila na kliničkom lečenju, četiri puta na psihijatrijskom, bezbroj puta u trauma centru, četiri pokušaja samoubistva, beskrajna terapija, čitav niz sponzora.

Kao stendap komičar, koristila sam ove avanture da bih zabavljala ljude – kako izreka kaže, tragedija plus vreme jednako komedija. Ipak, od kako sam udarila na samo dno 2011., počela sam da beležim sve svoje neuspehe radeći kao reporter za The Fix. Kad pogledam unazad, primećujem da mi se ista stvar redovno dešava: kako ostavim drogu i alkohol, postanem opsednuta seksom i ljubavlju.

Prve dve godine aktuelnog perioda trezvenosti, počevši od 2013., krenule su po istom principu. Zaronila sam u seks naglavačke, opsesivno, i užasno opasno. Prethodno sam bila uhapšena zbog nasilja u porodici pa su me čekali i suđenje i mučan razvod (hvala oksikodonu!)

Dok sam prolazila kroz sve to (i treći po redu nervni slom), osećanja i želje koje sam nekad gasila metom i energetskim pićem sad je bio red da utalim seksom sa nepoznatim dvadesetogodišnjacima na zadnjem sedištu moga Pasata. Tešila sam se da je to normalno posle razvoda, da je to potraga za ljubavlju na steroidima, ali znala sam negde duboko da to džanki pokušava da „izađe" iz mene.

Samo zato što nisam bila pijana ili drogirana nije značilo da moj operativni sistem više ne oseća potrebu da se isključi i priguši ono što oseća. Bez uobičajenih „lekova", tražila sam alternativne načine da pobegnem od sebe, da ućutkam glasove koji su mi govorili da sam luzer koji uvek sve sjebe i da me niko ne voli. Osobama koje su navikle na velike uspone i još veće padove, trezvenost često deluje dosadno, isprazno, nadasve neudobno. Osećanja koja sam deceniju unazad uspešno gušila odjednom su se vratila jača nego ikada. Seks mi je bio glavni ventil, ali nisam se ustručavala ni kofeina, nikotina, šopinga, hrane. Ovo opisujem u My Fair Junkie: „Svaka zavisnost išla je po istom ključu: unesem nešto u sebe i onda se osećam drugačije. Bila to krofna, tableta, ili penis."

Toliko sam htela is kože da iskočim, toliko su me plašile ruševine mog prethodnog života, da sam utočište tražila u rukama stranaca na Tinderu kao i glumaca B, C, i D kategorije. Kad to nisam mogla, okrenula bih se ostalim napaljenim bivšim zavisnicima spremnim da kresnu onu novu ludu. Većina njih osećala je istu prazninu od kako su ostavili iglu ili flašu. Nedostajalo mi je uzbuđenje koje ide uz lukavstvo, intrigu, laganje, sakrivanje konzumacije droge ili pića. Bilo mi je bezveze treznoj, ništa mi nije odvraćalo pažnju.

Povodom nenormalno visokog promiskuiteta, rekla sam sebi „bolje nego da se drogiraš". Ali tako sam ubrzo završila na sastancima za odvikavanje od seksa (Ništa bolje nego sastančiti sa dvanaest napaljenih likova u podrumu crkve!) Tu sam shvatila zašto nekad kažu da su drugi ljudi „droga na dve noge".

Ono kratkotrajno uzbuđenje kad razmenjuješ poruke sa potencijalnim novim dečkom, kad sedneš u kola i kreneš da ga vidiš, sve me je to podsećalo na osećanje koje bih iskusila kad bih krenula kod svog dilera. Naravno, baš kao što je reč i sa drogom i sa alkoholom, par dana kasnije uzbuđenje nestane, zameni ga sramota i žalost i zbunjenost.

Nisam jedina koja je pokušala da provaliju zavisnosti ispuni seksom i ljubavlju – romanse sa klinike za odvikavanje su dobro poznate. Pitala sam Hauarda Vetsmana iz Taunzend terapijskog centra za bolesti zavisnosti u Luizijani da li u tom modelu ponašanja postoji i biološka komponenta.

„Još je tridesetih godina Dr Silkvort konstatovao ovaj fenomen, od tada se zna da zavisnike u oporavku karakteriše, citiram, nemir, nervoza, i nezadovoljstvo", kaže Vetsman i dodaje da je naknadno otkriveno da su svi ovi simptomi vezani za centre u mozgu koje reaguju na emisije dopamina.

„Šta god diže dopamin – droga, alkohol, hrana, seks, kockanje, uspešno završen posao – može da kompenzuje prazninu koju iza sebe ostavlja bolest zavisnosti", kaže Vetsman. „Kasnije u oporavku, kad se više ne osećamo izolovanim i bezvrednim, receptori dopamina se oporave dovoljno da nas više ne vode u istu zamku. Ali pre toga, svima nam preti opasnost da drogu koju smo upravo ostavili zamenimo nečim novim. Kad se radi o zavisnosti, bezbedne droge ne postoje."

I za ono prijatno osećanje vožnje do dilera postoji biološko objašnjenje. „Kad nas nešto podseti na nagradu, amigdala – deo mozga koji reguliše emocije – šalje signal centru koji oslobađa dopamin. To se obično zove euforično prisećanje, ali u pitanju je prava euforija koju takođe prati i pravi pad, pa glad nastavlja da raste. To oseća svaki zavisnik dok mu se bliži trenutak u kom će svoju potrebu zadovoljiti."

Ohrabrilo me je kad sam čula da supstitutivno ponašanje postoji biološko objašnjenje, da nisam samo po prirodi loša u pokušaju trezvenosti (ili još gore, da vučem nešto iz detinjstva). Sad sam čista već četiri i po godine, pa se usmeravam ka zdravijim navikama: radim, smejem se, pišem, vežbam. A kad nemam snage ni zato i želim da pobegnem, samo legnem da spavam. Opet, možda preterujem sa patologijom: možda mi se sad više spava jer sam zašla u četrdesete.

Iako postoji bezbroj programa za odvikavanje, svi problemi potiču od iste stvari: od navike. Dok sam radila na sebi i držala se trezvenosti, većina kompulzivnih navika koje sam razvijala postepeno su odumrle. Osim opsesivnog gledanja „Služavkine priče" ili „Ozarka", to mi je još uvek problem.

Još na VICE.com

Četiri zavisnika od seksa pričaju šta ih je navelo da pođu na odvikavanje

Mesec dana sam pokušavao da prestanem da pušim pomoću alternativnih terapija

Šta sve ne možeš kada prestaneš da pušiš u Srbiji