Zašto smo i dalje opsednuti sudbinom nesrećne kneginje Anastasije Romanove
Anastasija 1915. godine; fotografija: Laski Diffusion/Getty Images.

FYI.

This story is over 5 years old.

istorija

Zašto smo i dalje opsednuti sudbinom nesrećne kneginje Anastasije Romanove

U julu 2018. godine navršava se sto godina od ubistva najmlađe ruske velike kneginje, čija je smrt inspirisala niz legendi, tužbi i tvrdnji žena da su upravo one “Anastasija”.

Prvobitno objavljeno na Broadly.

U julu 2018. godine navršava se sto godina od ubistva Anastasije Romanove. Bila je najmlađa ruska velika kneginja, ali je — odgovarajuće za nekoga čije ime znači “vaskrsnuće” — njen život postao zanimljiviji posle njene smrti, inspirišući niz legendi, tužbi i tvrdnji žena da su upravo one “Anastasija”.

Pošto su Anastasija Romanova i njena porodica nestali u periodu posle Oktobarske revolucije 1917. godine, njenu priču su ispričali na Brodveju i u Holivudu Kraljevski balet i Dizni, i u knjigama od akademskih spisa do šund ljubića. Ali ko je bila Anastasija? I zašto nas njena misterija i dalje uzbuđuje, čak i nakon što je razrešena?

Reklame

Romanovi su vladali Rusijom više od 300 godina: bio je Petar Veliki, pa Aleksandar Veliki, pa Katarina Velika — a onda je Nikolaj II, koji se pokazao prilično nesposobnim vladarem, preuzeo tron 1894. godine. Umesto autokrata neograničenih ambicija, Nikolaj je bio tek stidljivi seoski gospodin, dok je njegova carica rođena u Nemačkoj, Aleksandra Fjodorovna, bila agorafobična i naširoko nepopularna u ruskom narodu. Najveća briga Romanovih bila je da izrode muškog naslednika, ali rođenje njihovog četvrtog deteta dočekano je u Njujork Tajmsu naslovom: “Car dobio još jednu ćerku: Još jednom izneverene nade ruskog naroda da će se roditi prestolonaslednik.” Razočaranje je dobilo ime Anastasija.

Prema istorijskoj knjizi Vaskrsnuće Romanovih Grega Kinga i Peni Vilson, jedan dvorjanin izjavio je da Anastasija “uopšte nije ličila ni na jednu od svojih sestara, već je više bila priča za sebe.” Odrastajući, kraljevske sestre bi lebdele kroz mermerne balske dvorane Zimskog dvorca Romanovih u istim svetloplavim satenskim haljinama i trčkarale preko uglačanih paluba jahti u identičnom prozirnom belom muslinu, ali jedna od devojka se nikad do kraja nije uklapala u tu sliku. Olga je bila snena ljubiteljka knjiga; Tatjana je bila uzdržana lepotica; Marija je bila ljupka ćerka mekog srca, ali Anastasija je bila vragolanka — Bart Simpson među sestrama Bronte. Jedan drugi član domaćinstva za Anastasiju je rekao da je “duhovita, živahna, beznadežno tvrdoglava, očaravajuće drska i uopšteno savršeni enfant terrible… u bezobrazluku, ona je bila pravi genije”, prema pisanju knjige Sudbina Romanovih. Pričala je masne viceve, odgovarala guvernantama, sakrivala se i nije izlazila, pentrala se po drveću i odbijala da siđe. A opet je bila i pametna, vešta na rečima i talentovana za imitacije. Jedan učitelj ju je opisao kao “veoma samosvojnu mladu damu”, uvek sa “nekom novinom u govoru ili ponašanju”, kako je navedeno u knjizi Sestre Romanove.

Reklame

Dugo očekivani sin Romanovih stigao je tri godine posle Anastasije — bolešljiv i razmažen, ali ipak prestolonaslednik. U tom trenutku, Anastasija i njene sestre bile su još više gurnute u zapećak, nerazaznatljivo stado ženskinja koje je vredelo uzeti u obzir samo kad je u pitanju izbor kraljevske porodice u koju će se udati — ako ih njihova suviše zaštitnički nastrojena majka uopšte pusti od sebe. Prezir njihovih roditelja prema društvu značio je da devojke nisu imale prijatelja spolja i da su živele “životom lišenim spoljne zabave”, prema jednom od njihovih učitelja, zbog čega su bile usamljene i bilo im je dosadno. U međuvremenu, Anastasija je bila dvorska luda Romanovih, veseljak među strogima. Kako je rasla, njene igre rečima i imitacije pretvarale su se u pozorišne komade koje je pisala i izvodila za domaćinstvo, često gurajući na scenu i svoje rezervisane sestre.

Stara razglednica, objavljena oko 1910. godine, sa petoro dece cara Nikolaja II i carice Aleksandre, s leva na desno, velike kneginjice Olga, Tatjana, Marija i Anastasija sa mladim cesarevićem Aleksejem ispred. Foto: Popperfoto/Getty Images.

Te 1917. godine, međutim, usred finansijskog kraha i političkih previranja Oktobarske revolucije, Nikolaj II abdicirao je sa trona. I kako su Boljševici, predvođeni Vladimirom Lenjinom, sve više sticali vlast, Romanovi su držani kao zatvorenici u nizu sve udaljenijih i turobnijih prebivališta. U tom trenutku, Anastasijin nepokolebljivi duh postao je još važniji za njihov opstanak, njene izvođačke tačke, neslane šale i brbljanja nastavljali su se uprkos tome što je ostatak porodice pao u očajanje. Prema pisanju knjige Porodica Romanov, čačkala je nos pred čuvarima svega nekoliko sati pre smrti.

Reklame

Anastasija, ostatak Romanovih i četvoro njihovih slugu pogubljeni su 16. jula 1918. godine. Zemlju je zahvatio krvavi građanski rat između Crvenih (Boljševici) i Belih (kontrarevolucionari), a kad je postalo očigledno da će Jekaterinburg — gde su Romanovi bili držani — pasti u ruke Belih, boljševički streljački vod dobio je naređenje da puca u Romanove kako bi sprečio njihovo oslobađanje. Žene Romanovih su ušile dragoceni nakit u svoju odeću kako bi ih iskoristile u slučaju da uspeju da pobegnu, a dijamantske ogrlice i narukvice od rubina pretvorile su njihove korsete u oklop od kojih su se odbijali meci sve dok vojnici nisu prišli da ih dokrajče bajonetima i kundacima. Nakon toga, tela kraljevske porodice su obnažena, spaljena i sahranjena u obližnjoj šumi.

Novi komunistički režim bio je neodređen po pitanju sudbine Romanovih, mada su na kraju priznali da je car mrtav. Ali odsustvo zvaničnih dokumenata o sudbini porodice raspirilo je glasine da su neki članovi ipak uspeli da pobegnu. U međuvremenu, ostatak ruske aristokratije raspršio se po Evropi — kneževi koji su nekad komandovali pukovima vojske postali su vozači taksija, grofice koje su nekad upravljale palatama postale su sluškinje. Svi su se oni nadali da će se jednog dana vratiti starom načinu života, a mnogi od njih su ta nadanja zasnovali na ideji da je makar neki član kraljevske porodice uspeo da preživi.

Tokom godina, pojavilo se mnogo pretendenata — “knez Aleksej” u kutku severne Poljske, “Tatjana” u ruralnoj Engleskoj; ali najslavnija bila je “velika kneginja Anastasija” izvučena iz jednog kanala u Berlinu nakon pokušaja samoubistva 1920. godine. Pošto je spašena, provela je nekoliko meseci u ludnici kao “Fraulein Unbekannt” (Gospođica Nepoznata), uplašena žena prekrivena ožiljcima koja je samo ležala u krevetu sa ćebetom navučenim preko glave. Njeni ožiljci, akcenat i “romanovski plave” oči potpirili su glasine da je Gospođica Nepoznata zapravo preživela velika kneginja — glasine koje ona nije opovrgavala.

Reklame

Gospođica Nepoznata postala je predmet znatiželje drugih pacijenata, potom posetilaca, potom novinara, i, na kraju, čitave parade ruskih aristokrata, od kojih su je neki proglasili autentičnom, a drugi prevarantom. “Ana Anderson”, kako je postala poznata, ispredala je priče o tome kako je izbegla smrt, bila prokrijumčarena iz Rusije i izvlačila dovoljno malo poznatih činjenica o kraljevskoj porodici da zaintrigira neke, ali nedovoljno da ubedi druge. Kad je izašla iz ludnice, Ana je živela sa mnoštvom ljudi koji su želeli dašak plemstva u svojim životima, motivisani sentimentalnošću ili željom za zaradom. Pisane su knjige u njenu korist i protiv nje, i podizane tužbe, ali ništa od toga nije predstavljalo definitivan dokaz, a Ana je nekako postala neizostavan deo Anastasijine priče.

Ana je inspirisala hit predstavu Gaja Boltona o ženi koja pati od amnezije i mogla bi da bude velika kneginja, ali možda i nije. Filmska verzija iz 1956. godine imala je u glavnoj ulozi Ingrid Bergman, čiji je to bio veliki povratak nakon što je stavljena na crnu listu u filmskoj industriji zato što je rodila vanbračno dete, vrativši tako proteranog člana holivudske kraljevske porodice na njeno pravo mesto, sa Oskarom čvrsto u ruci. Uloga Anastasije varira od skitnice do velike kneginje sa scenama ludila, ljubavnim scenama i gomilom sočnih monologa. Natali Vud je pripremala debitantsko pojavljivanje na pozorišnoj sceni za tu ulogu kad je i sama misteriozno stradala 1981. godine, a njeni sopstveni novinski naslovi i tužbe nastavljali su se decenijama.

Konačno, mit s početka dvadesetog veka suočio se sa naukom s kraja 20. veka. Kad je pao Sovjetski Savez, 1990. godine obelodanjeno je da je otkrivena masovna grobnica kraljevske porodice, a njihovi posmrtni ostaci poslati su u laboratoriju. Na kraju je potvrđeno da devet skeleta pripada Romanovima i njihovim slugama, ostavivši dve žrtve napadno neidentifikovane sve do otkrića ostataka Alekseja i Marije nedaleko od prvobitne lokacije 2007. godine. (Ruska pravoslavna crkva, međutim, uporno negira da ostaci pripadaju članovima kraljevske porodice.) A Ana Anderson? Testirana je i njena DNK; utvrđeno je da nije imala nikakvih rodbinskih veza sa Romanovima.

Naravno, potrebno je mnogo više od nekoliko činjenica da bi se ubila dobra priča. Mjuzikl Anastasija nedavno je doživeo premijeru na Brodveju, Metju Viner, tvorac serije Mad Men, najavio je da radi na televizijskoj seriji antologijskog formata Romanovi o ljudima širom sveta koji veruju da su potomci ruske kraljevske porodice. Ta premisa verovatno zadire u samu srž pitanja zašto se tokom godina toliko ljudi čvrsto držalo nade da je Anastasija još živa: romantično je misliti da negde među nama žive članovi kraljevske porodice ili da smo čak nekako mi jedni od njih.