Pet pitanja za...par koji je išamaran zbog seksa u parku

Članak je prvobitno objavljen na VICE UK.

Leto je: Mazanje kremom za sunčanje po čelu i ramenima. Leto je: skoro nečujan zvuk tvojih butina koje se taru o nogavice tvog šortsa dok šetaš. Leto: znoj koji ti kaplje sa kolena, niz nogu, do članka.

Ili: leto je kada divljački mašeš svim udovima svog tela i sa sebe skidaš pokrivač. Leto je kada ne spavaš ni tren, i leto je onda kada je legitimno da te baš briga da večeraš. Leto, veoma krucijano, je toliko divljačko karanje, da je nelegalno.

Sa Metroa :

I:

I:

Da, imam neka pitanja:

Ja razmišljam o tome šta bi me naterelo da prestanem da se tucam (jednom kada sam počeo da se tucam), i da, to bi mi bilo dovoljno. Razmišljam ovako: mislim da bi me to nateralo da prestanem da se karam. Ako želim da budem iskren, moram da priznam da sam nervozan jebač, i znam da bih kada bih čuo cvrčka na 500 metara od mesta mog karanja, prestao da se karam, i verovatno se više nikada ne bih karao, tako da mi je baš teško da se stavim u kožu dvoje pijanih karača u Lidsu, koji su se karali dok ih šamaraju, i karali tokom napada svetine.

Međutim: ako bi neko prišao i udario me toliko jako da odustanem od karanja u kome sam učestvovao – kada bi me udario toliko jako da se isključim – mislim da bih u tom trenutku stekao perspektivu o svom karanju, razmislio o tome da li bi uopšte trebalo da se karam ovde, na dohvat ruku koje mogu da me išamaraju, možda bih razmislio o tome da odemo kući, ili da se barem sklonim iza nekog žbuna ili drveća, negde gde je malo (pa čak iako je nesavršeno) skrovitije.

Karači iz parka u Lidsu nisu to učinili. Šta bi još mogli da istrpe karajući se? Pucnjavu? Roj osa? Šta bi bilo da su ih pregazila lakša ili srednje teška kola? Razmišljajte o njima sledeći put kada se budete karali. „Koliko sam rešen da se baš sada tucam?“, morate da se zapitate. Ako ne biste pristali na napad gomile u javnosti da biste doživeli orgazam, onda nisam siguran da ga uopšte i zaslužujete.

Ako ustanovimo da su karači iz parka u Lidsu junaci – da su Legende i da je svako ko ih je otkucao prokletnik, - onda stvarno zaslužuju priznanje, ne zbog toga što su se karali u parku po žaropeku, već zbog toga što su se uopšte karali u ovim nepodnošljivim letnjim mesecima. Žao mi je, ali kreveti trenutno služe za to da se besano vrtimo i povremeno istopimo kockicu leda na svojim grudima, a ne za karanje. To važi i za ostale površine. Jeste li u poslednje vreme seli na sofu? Zalepiš se za nju. Jeste li bili u kuhinji? To je samo mesto gde se nalaze sve muve. Trenutno ne postoji način da nam bude udobno, i nije nam udobno već mesecima. A ipak se od vas nekako očekuje da se karate u ovim uslovima? Do kraja? Bez barice znoja između dva pulsirajuća tela? Bez toga da ti se donji veš pretvori u uvrnuti mokri čvor dok ga skidaš? Bez ijedne graške znoja nastale usled seksa, koja lagano curi dole, sa tvog čela, zaliva već mokre obrve – zadržavajući se – samo na trenutak, na vrhu nosa pre nego što u savršenom luku padne na facu tvoje ljubavnice? Ne, hvala, apsolutno ne. Ja stavljam kitu u friz najranije do oktobra, a i vi bi trebalo to da uradite. Karače iz Lidsa bi Kraljica trebalo da proglasi za vitezove, samo zbog toga što izdržali sve to da bi svršilI.

Kao ekstenzija ćaskanja o „velikoj energiji kite“ koji smo svi vodili proteklog meseca, i na raskrsnici škotskog Tvitera, postalo je jasno da će ovog meseca svet biti podeljen na dve specifične kategorije – karače, koji se karaju, i seka-perse, koji to ne čine – a ako vam je ikada bio potreban jasniji primer od toga, pogledajte ponovo ovaj video. Karače ovde predstavlja par koji je se kara usred parka, i usred bela dana; seksa-perse, iako tehnički poštuju slovo zakona, su oni koji su ih neprekidno tužakali policiji u pozadini.

Na primer: razumem da karanje u blizini dece koja igraju kriket jeste seksualni prestup, i ja se nikako ne zalažem za njega. Ali takođe, izgleda kao da tamo nema nikakve dece. Izgleda kao da su prisutni roditelji, i koji od para stoje dovoljno daleko da moraju da do maksimuma zumiraju kamere na telefonima samo da bi uhvatili mutne figura koje se karaju, i da su sklonili decu. Da, deca apsolutno ne treba da budu izložena razvratu u javnosti. Ali takođe… ko želi da upropasti divan sunčani dan mereći koliko je tačno minuta proteklo od kada je poslednji put pozvao policiju? Seka-perse, eto ko.

Uzmi sladoled, i smiri se, dilejo. Kresni nešto! Kresni se i smiri.

Po jednom videu, karači iz parka u Lidzu su već jednom kresnuli, a onda se u pozadini začulo, „Evo ih, ponovo to rade“. Opet, ovo je prilično smelo ponašanje: krešući se tako žestoko da primoraš gomlu udaljenih besnih roditelja da zovu policiju je krupna stvar, ali i da završe? Da malo u međuvremenu iskuliraju na suncu? Vratiti se po repete za večerom? Izuzetno. Gigantski. Ogromno.

Ovo je sezonska stvar, i zbog toga sam ja zabrinut. Niko se u novembru ne kara uspred parka, ili na grobu ili bilo čemu drugom, zbog kiše, vetra, i tri do četiri dana sumornog dnevnog svetla. Niko to ne radi ni u decembru, niti u januaru, zbog mraza i leda. Karanje u parkovima je britanska letnja tradicija, i ja se plašim šta će biti sa nama ako ovaj talas vrućine nikada ne prestane: žuto-bela svetlost koja nas prži do sredine oktobra, trava koja se suši do korena, zabranjeno zalivanje, drveće koje umire, svi sladoledi pojedeni, sva burad piva popijena, produktivnost na istorijskom minimumu: a usred svega toga, nasred svakog travnjaka i parka u Britaniji, stotine hiljada nas, svi mi, u konfiguracijama od po dvoje, i troje, i četvoro, i petoro i sami, svi mi koji se do smrti karamo pod suncem koje prži. Je li to budućnost koju želimo? Jer, ona nam ne gine. Pogledajte karače iz parka u Lidsu: pogledajte ih, zaista ih pogledajte. Oni su vi, jesu. Oni su ti i ja. Oni su svi mi, za samo par meseci. Jedina stvar koja nas deli od toga su tri krigle sajdera i dva velika vina. Eto, sada sigurno kažete, zureći u karače iz parka u Lidsu, polako zoveći policiju, eto – ali za boga miloga, i posle branča sa prosekom u potocima, na kome sam zaboravio da pojedem išta čvrsto – mene.