Najstariji blokčejn na svetu krije se u Njujork Tajmsu još od 1995.

Prvobitno objavljeno na Motherboard.

Prvi put sam za blokčejn čuo na žurci na kojoj je jedan moj prijatelj veče proveo puneći mi glavu nečim što se zove Bitkoin i objašnjavajući mi zašto moram da ga kupim. Verujem da su mnogi imali slično iskustvo. Iako Bitkoin može da se smatra zaslužnim za uvođenje blokčejnova — neke vrste distribuiranog digitalnog knjigovodstva — u javni diskurs, on nije praotac ključnih svojstava ove opskurne tehnologije.

Štaviše, najstariji blokčejn na svetu stariji je i od Bitkoina za čitavih 13 godina i krio se godinama svima pred nosom, štampan svake ndelje u rubrici s oglasima jednog od najtiražnijeg dnevnog lista na svetu: Njujork Tajmsa.

U svojoj srži, blokčejn je samo baza podataka koju održava mreža korisnika i koja je osigurana uz pomoć kriptografije. Kad se nova informacija doda u bazu podataka ona se parceliše u “blokove”, koji se mogu smatrati držačima tih podataka. Svako malo nastane novi blok i uveže se u “lanac” prethodno nastalih blokova. Svaki blok ima jedinstveni ID koji se zove heš i koji nastane pokretanjem ID-a prethodnog bloka i pohranjivanjem podataka u aktuelni blok preko kriptografskog algoritma. To obezbeđuje integritet svih podataka pohranjenih u blokčejn, zato što bi promena podataka u bilo kom bloku proizvela potpuno drugačiji heš.

Danas se “blokčejn” smatra skraćenicom za tehnologiju koja se krije iza većine kriptovaluta i digitalnih sistema tokena, kao što su Bitkoin ili Etereum. Iako blokčejnovi mogu da se koriste kao nepromenljiva evidencija finansijskih transakcija, to je daleko od njihove jedine svrhe. Štaviše, u blokčejn može da se doda bilo koji tip informacija, a u prošlosti se u distribuirane knjigovodstvene knjige pohranjivalo sve, od sorti vutre i virtuelnih mačića do sušija i retkih umetničkih dela.

Blokčejnove su, ako ih smatramo hronološkim lancem hešovanih podataka, prvi izmislili kriptografi Stjuart Haber i Skot Stroneta 1991. godine i njihova zamišljena namena bila je mnogo manje ambiciozna. Oni su zamišljali ovu tehnologiju kao način da se udari vremenski žig na digitalne dokumente kako bi se verifikovala njihova autentičnost. Kao što su detaljno izložili u studiji objavljenoj u Časopisu za kriptologiju, sposobnost da se potvrdi kad je neki dokument nastao ili poslednji put izmenjen ključna je za rešavanje pitanja kao što su prava na intelektualnu svojinu.

U svetu od krvi i mesa, postoji čitav dijapazon banalnih načina da se udari vremenski žig na dokument, kao što je slanje dokumenta samom sebi u zapečaćenoj koverti ili pravljenje hronoloških unosa u svesci. U tim slučajevima, bilo kakav dokaz petljanja — kao što je otvaranje koverte ili pokušaj da se ubaci nova stranica u svesku — biće očigledni. Ali kad je u pitanju verifikacija autentičnosti digitalnog dokumenta, mnogo je teže odrediti da li je taj dokument menjan.

Kao što su shvatili Haber i Storneta, udaranje vremenskog žiga na digitalni dokument zahtevalo bi rešavanje dva problema. Prvo, sami podaci morali bi da dobiju vremenski žig “kako bi bilo nemoguće izmeniti čak i najmanji delić dokumenta a da ta promena ne bude očigledna”. Drugo, moralo bi da bude nemoguće izmeniti sam vremenski žig.

Očigledno rešenje za ovaj problem jeste poslati digitalni dokument službi za udaranje vremenskih žigova koja bi pohranila dokument u “digitalni bankarski sef”, što ispunjava oba pomenuta kriterijuma. Loša strana ovog pristupa je da će to narušiti privatnost osobe koja šalje dokument i omogućiti da se dokument ošteti prilikom slanja ili pohranjivanja.

Rešenje koje su umesto toga smislili Haber i Storneta bilo je da provuku dokument kroz kriptografski algoritam za hešovanje, što proizvodi jedinstveni ID za taj dokument. Ako se u dokumentu izmeni makar i najmanji njegov delić, i on se ponovo provuče kroz algoritam za hešovanje, njegov ID biće potpuno drugačiji. Ovoj ideji pridružena je srodna ideja digitalnih potpisa, koji mogu da se upotrebe da bi se jedinstveno identifikovao potpisnik. Stoga, umesto da se pošalje čitav dokument službi za udaranje vremenskog žiga, korisnici mogu da pošalju samo kriptografsku vrednost heša, koju služba može da potpiše da bi se osiguralo da je stigla u dato vreme i da nije kompromitovana — pomalo kao kad odnesete dokument kod notara u stvarnom životu.

Ali gde se tu uklapa Njujork Tajms? U kriptovalutama, heševi se postavljaju u javne knjigovodstvene knjige poznate kao blokčejn, gde svako može za sebe da vidi da je integritet podataka očuvan. Haber i Storneta su shvatili da jedna nacionalna novina koja svakodnevno ostavlja papirni trag može da posluži sličnoj svrsi.

Ono što su Haber i Storneta opisali u svojoj studiji iz 1991. godine prototipska je verzija blokčejnova koji pokreću većinu današnjih kriptovaluta. Štaviše, kad je Satoši Nakamoto prvi put opisao Bitkoin u beloj knjizi iz 2008. godine, tri od osam navedenih studija napisali su Haber i Storneta. Upitan kako se oseća povodom toga da je poslužio kao inspiracija za Bitkoin, Storneta je za Vol Strit Žurnal rekao da se oseća “prilično kul”.

Ali 14 godina pre nego što je izmišljen Bitkoin, Haber i Storneta su izmislili sopstvenu službu za udaranje vremenskih žigova po imenu Surety da bi svoju zamisao sproveli u delo.

Glavni proizvod Suretyja zove se “AbsoluteProof” i služi kao kriptografski bezbedan žig na digitalnim dokumentima. Njegov osnovni mehanizam isti je kao što je opisano u originalnoj studiji Habera i Stornete. Klijenti koriste Suretyjev AbsoluteProof softver da stvore heš digitalnog dokumenta, koji se potom šalje Suretyjevim serverima, gde im se udara vremenski žig. Ovaj žig je kriptografski bezbedan jedinstveni identifikator koji se potom vraća softverskom programu da bi se pohranio za mušteriju.

Istovremeno, kopija tog žiga i svakog drugog žiga koji naprave Suretyjeve mušterije šalje se AbsoluteProof “bazi podataka univerzalne evidencije”, što je heš-čejn sastavljen isključivo od žigova Suretyjevih mušterija. To stvara nepromenljivu evidenciju svih ikad napravljenih Suretyjevih žigova, tako da je nemoguće za kompaniju ili bilo kog zlonamernog aktera da izmeni žig. Ali to izostavlja važan deo jednačine blokčejnova poverenje. Kako bilo ko može da veruje da je Suretyjeva interna evidencija legitimna?

Umesto da postavi hešove mušterija u javni digitalne knjigovodstvene knjige, Surety stvara jedinstvenu heš vrednost svih novih žigova dodatih u bazu podataka svake nedelje i objavljuje ih u Njujork Tajmsu. Heš se objavljuje u sićušnom oglasu u Tajmsu pod rubrikom “Objave i izgubljeno i nađeno” i pojavljuje se jednom nedeljno od 1995. godine.

Prema kompaniji, “ovo čini nemogućim za bilo koga — uključujući i Surety — da antedatira vremenske žigove ili validira elektronsku evidenciju koja nije identična kopija originala.” Ili skoro nemogućim, u svakom slučaju.

Kao što se suosnivač Etereuma Vitalik Buterin našalio na Tviteru, kad bi neko poželeo da ugrozi Suretyjev blokčejn, dovoljno bi bilo da “napravi lažne novine sa drugim lancem hešova i samo ih objavi u većem tiražu.” Imajući u vidu da Njujork Tajms ima prosečan dnevni tiraž od oko 570.000 primeraka, bila bi to verovatno operacija veka.

I Haver i Storneta su napustili Surety pre više od decenije da bi se vratili istraživačkom radu, ali danas obojica rade kao kriptografi na drugim blokčejn projektima. Iako se nikad nisu obogatili u vrlom novom svetu kriptovaluta čiji su nastanak potpomogli, Haber i Storneta su jedini ljudi u svetu kriptovaluta koji mogu da tvrde da su dali potpuno novo značenje izrazu “novine of poverenja”.