FYI.

This story is over 5 years old.

Internet

Kako Srbija stoji sa internetom

Koliko nas ima, koliko smo brzi i šta fotkamo.
Fotografija: Flickr/ Julian Burgess

Kada sam u martu intervjuisao Džareta Kobeka, autora knjige "Ja mrzim internet", on nije mogao da nađe jednu dobru misao o svemu tome. Da, čovek nije znao šta lepo da mi kaže o internetu, osim što zahvaljujući njemu zarađuje novac. Ništa više od toga.

I koliko god cenio Kobekove spisateljske sposobnosti, moj stav ne može biti dalji i suprotniji od njegovog. Šta je dobro na internetu? Pa, ništa, osim možda klipova Ruskih saobraćajnih nezgoda koje obavezno rezultiraju tučom, mimova sa Ivicom Dačićem, Cyianide and Happiness stripova, kvizova na Fejsbuku koji određuju na koji kuhinjski element najviše ličimo, ASDF movie-a, Netfliksa, Airbnb-a, Book Depository-a, Mišlen mapa i Honest trailera. Mogu da kažem samo i "tona besplatne pornografijeeeee" i već bi mi polovina svetske populacije uzviknula "Tako jeeeee" i pokrenula ljudske talase kao na utakmicama meksičkog nacionalnog prvenstva u fudbalu.

Reklame

Bog blagoslovio Roberta Tejlora, jednog od ključnih tvoraca interneta. I neka počiva u miru.

Dobro, iskreno postoji i tona sranja na internetu. Tu su ljudi koji postuju isključivo dokumentarce o političkim prevratima, sekcije komentara na njuz portalima i reklame za povećanje penisa. Ali, gledano u globalu, internet ipak nudi previše dobrih stvari da bi se smatrao sranjem i nekakvim apokaliptičnim alatom koji če uništiti ljudsku civilizaciju i naterati nas da završimo kao ljudi u filmu Transcendence kada se Džoni Dep iz tipa u puloveru pretvori u džinovski kompjuter.

Srbija je, kao država, nažalost kasnila za mnogim tehnološkim (pa i svim ostalim) dostignućima, pa je tako bilo i sa internetom. Prvi put smo bili onlajn 27. februara 1996. oko 11:50, kada je Računarski centar Univerziteta u Beogradu povezao Akademsku mrežu na internet u saradnji sa provajderom Telefonija (sada BeotelNet). Znam da su devedesete bile posebno bedno vreme, ali da sam tog 27. februara znao šta se dogodilo, ispalio bih vatromet.

Flickr/  Julian Burgess

A kako sada stojimo? Mislim da ne poznajem osobu mojih godina koja nije non-stop onlajn, dok su i ostale generacije u istom stanju. Državna sekretarka u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Tatjana Matić je prošle godine istakla da je "Srbija po upotrebi informacionih tehnologija i interneta, bilo da su u pitanju telefoni ili neki drugi načini korišćenja, među najrazvijenijim zemljama po stepenu iskorišćenja".

Reklame

I to zvuči strava, ali hajde da se uozbiljimo i pogledamo brojke. A to znači da se konsulutujemo sa Republičkim zavodom za statistiku. Znam, zvuči ultra dosadno i sada se već spremate da proskrolujete do prve fotografije, ali imajte poverenje u ovog mladića kada vam kaže da nije strašno.

Po podacima iz 2016. godine, 64,7 posto srpskih domaćinsatva poseduje internet priključak. Da li je to očekivan ili pak iznenađujući skok u odnosu na 2006. kada je brojka iznosila 18,5 procenata, nemam pojma, ali trostruko uvećanje u roku od deset godina deluje sasvim okej. Ako razbijemo na sitnije regije, videćemo da, očekivano, beogradska domaćinstva mogu da se pohvale sa pokrivenošću od 73,1 odsto. Sledi Vojvodina sa 68,7 i centralna Srbija sa deset odsto manje domaćinstava. Mislim, teško da možemo da očekujemo stoprocentnu pokrivenost. Ovo nije budženje stamine na igrici, već je reč o implementaciji tehnologije.

Prevario sam se. Ipak je moguće dostići taj zen nivo internet konekcije, jer ako pogledamo preduzeća koja koriste internet u svom poslovanju, vidimo brojku od 99,8 odsto. Lokalizujte taj podatak i videćete da sva preduzeća u Vojvodini koja imaju više od deset stalno zaposlenih koriste internet, što u 21. veku ne treba da nas oduševljava, ali je opet lepo znati.

Ali ovde se radi o firmama, domaćinstvima, porodičnim ognjištima, mestima gde se porodica okupi oko zajedničkog kompjutera pa klinci napnu ćaleta "Hajde tata, pusti nam Directors cut Pepa Prase. Pusti pusti pusti pustiiiiiiiiiiiiiiii". Šta je sa pojedincima, sa malim čovekom koji želi da u tišini i potpunoj privatnosti pogleda…. pa…. članak na Vikipediji o izgradnji katedrale u Kelnu?

Reklame

Tako 2006. godine, 68,4 odsto stanovništva nikada nije koristilo internet. Da se podsetimo ko je tada upravljao državom, možda je ključ u tome. Predsednik Vlade – Vojislav Koštunica. Hm, to objašnjava dosta toga. Potpredsednik – Miroljub Labus. Ne, ne mogu ja ovo kopanje po prošlosti, previše je deprimirajuće. Prebacimo se odmah u 2016. godinu i videćemo da je brojka spala na 29,2 odsto, što je obećavajuće. Svu nadu polažem u milenijalse, očekujući od njih da do 2030. dođu do nule.

Kad smo već kod niskih cifara, hajde da govorimo o dobrim malim brojevima. Uglavnom stvari nisu dobre kada su male, ali postoje izuzeci, poput malog računa za struju ili male razdaljine od kuće do posla. Tako je i sa ljudima koji su tokom 2016. prema ispitivanju poslednji put koristili internet pre više od godinu dana – svega 2,2 odsto! Uskoro će nestati.


Pogledajte VICE film: Još jedna utakmica, majke mi


Kao i svi ostali narodi u svetu, kao ludi visimo na društvenim mrežama. Prema podacima iz 2016. godine do kojih je došla marketinška agencija We Are Social, koja se bavi istraživanjem digitalnih tehnologija i trendova, 41 odsto srpskog stanovništva koristi društvene mreže.

A gde visimo? Ne brinite, istraživač društvenih mreža Vićenco Kosenca ima odgovor na to, a morate da priznate da ime zvuči dovoljno ubedljivo. Prema njegovoj mapi društvenih mreža iz januara 2017 Srbi najviše vremena i dalje provode na Fejsbuku. Drugo mesto po popularnosti zauzima Instagram. Da, oni storiji sa štencima su prosto neodoljivi.

Reklame

Svestan sve veće popularizacije Instagrama, nailazim na podatke sajta Ellecta digital koji pokazuju da ova društvena mreža u Srbiji danas broji oko milion i dvesta hiljada korisnika, (650 hiljada žena i oko 560 hiljada muškaraca). A ako bi nas interesovalo ko opaljuje najveći broj fotki, vidimo da 40% korisnika Instagrama živi u Beogradu. Sledi Novi Sad sa 95 hiljada korisnika, a zatim Niš sa 65 hiljada.

Prosečna brzina kojom se krećemo world wide webom je prilično mala i iznosi 12,6 mb/s.

Naravno, da bi smo kačili toliki broj fotografija Hrama Svetog Save, onog sata na Petrovaradinu i zgrade Banovine, logično je da na Instagram najčešće ulazimo preko telefona. Kvartalni pregled RATEL-a pokazuje u Srbiji postoji devet miliona aktivnih mobilnih uređaja, što znači da neko od sedam miliona stanovnika sigurno ima dva telefona. Kao da jedan nije dovoljan. Bespotrebno zračenje. Ono što je dobro jeste da više od polovine, tačnije 5,3 miliona ima pristup internetu i uspeli su da u prvom kvartalu ove godine preko mreže prebace oko 16 miliona gigabajta. To znači da je svako u proseku trošio jedan gigabajt interneta mesečno, što je prilično velika količina podataka po korisniku.

Ako biste pitali Džeremija Klarksona, nije toliko bitno kako i koliko često upražnjavate nešto (osim ako se ne radi o seksu), već kojom brzinom to radite. E tu već malo kuburimo.

Prosečna brzina kojom se krećemo world wide webom je prilično mala i iznosi 12,6 mb/s. U tome smo daleko iza Rumuna sa njihovih 71,6 mb/s. Sva sreća pa je ovo poređenje sa najboljima, jer je internet u Rumuniji jedan od najbržih u svetu, pa i nije neki hendikep. Sad, sećam se da sam 2007. godine imao internet sa 5 mb/s i bio žešće frustriran zbog toga i dalje mi nije jasno kako 7 posto ljudi u Srbiji deset goina kasnije ima internet slabiji od 10 mb/s. Utehu pronalazim u tome da čak 33 posto ima internet brži od 30 mb/s dok se 60 odsto nalazi negde između 10 i 30 mb/s.

Reklame

Kada se ovako grubo sagleda, sve ovo deluje dosta pozitivno i optimistično, kao da pratimo svetske trendove. Srbija je onlajn i vi tu ništa ne možete.

Lupetam, naravno da možete. Možete da nas sjebete na hiljadu načina. Ali nemojte. Molim vas.

Još na VICE.com:

Kako deset godina nisam plaćao internet u Srbiji

Sa piscem Džaretom Kobekom: Internet je pogodba sa đavolom

Besplatan wi-fi je prvo pravo za koje moramo da se izborimo