Kraj detinjstva za devojčice: fotografije malih nevesta u Indiji

U Šravastiju, pokrajini indijske družave Utar Pradeš, obeležavanje čela male devojčice vermilionom (crvenim pigmentom), ili iscrtavanje tela turmerikom, obeležava i kraj njenog kratkotrajnog detinjstva i početka bračnog života. Primorana na brak pre nego što je ušla i u pubertet, dane provodi u teškim kućnim poslovima i roditeljstvu.

Broj dečijih brakova u Indiji je zapravo opao tokom protekle decenije, ali Indija i dalje ima više od 15 miliona maloletnih nevesta. Ova praksa datira još od srednjevekovnog perioda i od tada se održala kao kulturna tradicija, uprkos činjenici što je faktički nelegalno za devojčice mlađe od 18 godina i za dečake mlađe od 21 godine da stupaju u brak. Razlog za to što dečiji brakovi u Indiji opstaju su različiti i složeni, sa različitim ekonomskim, političkim i društveno-kulturološkim faktorima zbog kojih se ljudi odlučuju da žene i udaju svoju decu. U ruralnim područjima, gde su dečiji brakovi češći, siromaštvo, nepismenost žena i nedostatak pristupa obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti održavaju ovu praksu.

Foto-reporterka iz Nju Delhija, Saumja Khandelval, počela je da dokumentuje praksu dečijih brakova u Šaravastiju, gde se j edna od četiri devojčice uda pre svoje 18. godine.

Razgovarali smo sa Kandelval o njenom radu, i o životu dečijih nevesta u Šravastiju.

VICE: Zašto ste odlučili da dokumentujete dečije brakove u Šravastiju?

Saumja Kandelval: Nabasala sam na jedno književno delo koje se bavi visokom stopom dečijih brakova i smrtnosti dece u Šravastiju. Šravasti se nalazi na oko 100 kilometara od mog rodnog grada, Laknaua, pa sam bila iznenađena time što se to događa toliko blizu mojih ljudi kod kuće, a ipak niko zaista ne govori o tome. Kada govorimo o dečijim brakovima u Indiji, poznata je činjenica da ih ima pregršt u državama kao što su Radžastan i Zapadni Bengal, a zna se da ih ima i Utar Pradešu, ali o tome nema mnogo dokumentacije.

Iz kojih razloga ljudi u Šravastiju udaju i žene svoju decu?

Tokom svojih putovanja, razgovarala sam sa jednom majkom koja je udala svoju petogodišnju ćerku. I sama majka je bila dečija nevesta i iskusila je mnogo problema tokom svog braka, uključujući i porođaj. S toga sam je pitala zašto je dozvolila da se njena ćerka uda tako rano. Ona je rekla, „Šta ako sledeće godine budemo imali poplave u selu, i moj muž pogine? Ko bi se starao o deci? Moramo da se postaramo za to da tu decu neko makar hrani“. I stoga, iako nedostatak obrazovanja i društveni pritisci pospešuju prakse kao što su dečiji brakovi, ljudi imaju i svoje praktične razloge.

Jesu li ljudi u Šravastiju svesni da je ta praksa nelegalna?

Kao koncept, oni to znaju, ali svi to praktikuju. Vlasti nisu bile u stanju da kontrolišu dečije brakove, a policija zapravo ništa ne preduzima po tom pitanju. Čak i kada se prave pokušaji da se spreči dečiji brak, na kraju samo obred bude odložen, a onda se obavi u tajnosti.

Dakle, ljudi se ne plaše da će biti uhvaćeni?

Činjenica da znaju da je to nelegalno, a i dalje to čine i u redu im je da ja to zabeležim, pokazuje koliko su sigurni da neće biti kažnjeni. Šta više, svaki put kada sada posetim sela, pozivaju me na dečija venčanja, što je suludo.

Kako devojčice saznaju da će da ih udaju?

Upoznala sam devojčice koje su saznale da će da ih udaju na sam dan venčanja. Postoji obred kada se na telo neveste nanosi turmerik, i postoji jedna devojčica koja je, kada se to dogodilo, shvatila da je proslava koja se odigravala u njenoj kući bila organizovana u čast njenog venčanja. Takođe sam upoznavala devojčice koje su na neki način to znale par meseci pre braka, ali nije bilo slučajeva da ih je neko pitao da li žele da se udaju.

Kakav stav devojčice iz Šravastija imaju o svojoj budućnosti?

Kada god sam pitala devojčice šta bi želele da učine sa svojim životom, one nisu imale pravi odgovor. Neka bi rekla, možda ću se udati i roditi decu. Jedna devojčica koju sam upoznala je rekla da želi da postane policajac. Ove devojčice ne misle da je pred njima svetla budućnost. Nisu svesne da postoje devojčice njihovog uzrasta koje rade drugačije stvari u životu.

Šta devojčice misle o tome što ih udaju?

Postoji jedna devojčica koju sam fotografisala, koja se zove Muskan. Na dan njenog venčanja sam je pitala kako se oseća povodom svog braka, a ona je rekla, „Šta tu ima da se oseća? To se dogodilo. To se događa svima, i ja nisam ništa drugačija, pa će se dogoditi i meni“. Deluje kao da se pomire sa sudbinom koja im je unapred određena.

Da li te devojčice razumeju šta brak u tako ranom uzrastu predstavlja?

Njihovo shvatanje braka uglavnom je takvo da moraju da se staraju o kući, da hrane stoku, pripremaju obroke, i peru sudove i odeću, zato što su to gledale dok su odrastale.

Koji su neki od rituala ili tradicija dečijeg braka?

U Hindu brakovima, devojčice obično ne počnu da žive sa svojim muževima odmah posle venčanja, već tek posle obreda koji se zove „gauna“, koji se odigrava nekoliko meseci, ili nekoliko godina nakon venčanja. Gauna je trenutak kada misle da je devojčica dovoljno zrela da počne da živi sa svojim mužem. Mislim da negde tamo postoji shvatanje da je četrnaesta godina isuviše rano za udaju devojčice.

Kako odlučuju da li je devojčica dovoljno zrela?

Misle da je devojčica dovoljno zrela kada dobije prvu menstruaciju.

Šta se događa tokom obreda gauna?

Gauna je u suštini mala ceremonija ispraćaja, koja uključuje porodicu i porodične prijatelje devojčice, koji se okupe u njenoj kući. Od devojčice se očekuje da plače, kao i od rođaka. Meni je to bilo fascinantno, jer iako bi to trebalo da bude teatralno, zapravo okida iskrene izlive emocija. Na primer, tokom Muskanine gaune, ona je prvo to radila dramskog efekta radi, ali negde je ujedno počela i da shvata da odlazi. Nakon toga se oprostila sa svima i odvezla se do kuće svog novog muža, odnevši svoje stvari.

Kakav je život male neveste nakon braka?

Reći ću to najprostije: u suštini, rade kao besplatne sluškinje u kući svog novog muža. Nije im dozvoljeno da izlaze iz kuće, i rade ono što od njih zahteva njihov muž, ili njegovi roditelji i rođaci.

Da li se vaš stav o dečijim brakovima promenio otkako ste počeli da dokumentujete ove devojčice u Šravastiju?

Jedna stvar koja sam uvek bila svesna je bilo to što, iako se ne slažem sa praksom dečijih brakova, nisam želela da polazim od stava, „Hej, ja dolazim iz grada i ne mislim da su dečiji brakovi ispravni“. Mislim da to ne bi bilo fer, jer na kraju krajeva, čak iako se ne slažemo s tim, to je način na koji je društvo tokom godina evoluiralo. U njihovim životima postoji normalnost, i ja sam želela da tu normalnost zabeležim na fotografijama.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE ASIA.