Šta tačno radi humanitarna organizacija '28. jun'? Pitali smo njenog osnivača

U susret novogodišnjim praznicima, humanitarna organizacija “28. Jun” organizuje još jednu akciju prikupljanja paketića za decu širom Srbije.

Predsednik ove organizacije koja ima konsultativni status pri Ujedinjenim Nacijama, Filip Filipi Janković, danas živi na zapadu Kanade, i nakon deset godina rada ove organizacije i dalje je naizgled sa istim elanom uključen u mnoge projekte na kojima ova organizacija radi. 

Humanitarna organizacija 28. Jun, čiji je Filip predsednik i osnivač od 2012. godine, specijalni konsultativni status pri Ujedinjenim Nacijama dobila je 2018. godine, i nedavno su najavili da će, u saradnji sa nezavisnim ekspertima, javnosti i Ujedinjenim Nacijama predstaviti izveštaj o uticaju na životnu sredinu koji će poslovanje kompanije Rio Tinto imati u Srbiji. Pozvala sam ga kako bismo saznali šta su njihovi planovi za naredni period, ali i na koji način kao organizacija koja nas predstavlja u Ujedinjenim Nacijama posmatraju trenutno stanje u Srbiji.

VICE: Gde tačno živiš danas i gde sve žive tvoji saradnici iz organizacije 28. jun?

Filip Filipi Janković: Živim u Kanadi, prekoputa rezervata plemena Songhees. Posle deset godina rada organizacije, imamo članove širom sveta, u 120 gradova iz preko 30 zemalja. 

Nakon deset godina rada organizacije, da primećuješ da se promenilo od osnivanja?

Mi smo krenuli od spontane akcije, koju su proprilično mladi ljudi hteli da pokrenu da bi pomogli svom narodu. Uz težak rad i sreću smo došli do toga da smo sada prava, profesionalna, internacionalna humanitarna organizacija.

Međutim, u međuvremenu sam morao da izbrišem 27 hiljada tvitova. To je metafora za to koliko sam morao da sazrim kao predsednik ove organizacije. Postao sam svestan da moram da žrtvujem deo svog identiteta za više dobro našeg naroda. 

Da li misliš da su se i tvoje mogućnosti od osnivanja do danas promenile? Da li je vredelo?

Jeste. Danas imamo više donacija, članova, veći uticaj. Naš status u Ujedinjenim Nacijama daje nam šansu da probleme koji se dešavaju na zapadnom Balkanu možemo da iznesemo svetskoj javnosti. Tako da, kada vidim rezultate - bilo da je u pitanju neko dete u teškoj situaciji koje smo makar na kratko usrećili, ili baka kojoj popravimo krov - pomislim da se sve apsolutno isplatilo, i to svaki put. Isplatilo se obrisati tih 27 hiljada tvitova, iako su bili sjajni.

Da li više voliš da radiš sa ljudima iz dijaspore ili sa onima koji i dalje žive na Balkanu?

Temelj naše organizacije od prvog dana su bile Bosanke ili žene koje žive u Srbiji, a da su poreklom iz Bosne. One su uvek činile 65-70% naših članova, jer bi samo one mogle da tolerišu moje ponašanje. One su se pokazale kao najveće patriote, a da nemaju nikakvu korist od toga. Rado ulažu i novac i vreme kada je pomoć potrebna našem narodu, nezavisno od toga kome je tačno pomoć potrebna. 

Takođe, nezavisno od toga gde žive, ukoliko među onima koji čitaju ovaj tekst postoje ljudi koji imaju neke ideje, neka mi se slobodno jave. Otvoreni smo za saradnju i možemo pomoći da neke od tih ideja sprovedemo u delo.

Na koje rezultate rada organizacije si najviše ponosan?

Možda bi očekivani odgovor bio to što smo postigli da dobijemo konsultativni status pri UN. Međutim, ipak ću reći da je to bio trenutak kada smo odneli novogodišnje paketiće svakom detetu u Kuršumliji. Moja majka i tetke su odatle i to je najsiromašniji deo Srbije. To radimo već tri godine i planiramo akciju i ove godine. 

Zbog čega misliš da je došlo do nedostatka medijske vidljivosti kada govorimo o stvarima koje radiš sa svojom organizacijom?

Niko nas ne kontroliše, nismo ni u čijem džepu. Svi u Srbiji koji su na televiziji, koji dobijaju ordenje, nagrade - oni su svi zajedno. Primer je što je, u periodu kada sam ja živeo u Srbiji, gradonačelnik Kraljeva “otvorio” jedan semafor, i to je u medijima bila vest pet dana. Da li je moguće da nije bilo veće vesti? 

Ipak, SNS i vodeći ljudi u državi biraju za koga će ljudi da znaju. To nema nikakve veze sa time šta su oni stvarno učinili, ili šta taj rad zaista znači. U Srbiji, ukoliko nisi povezan sa vlasti, nećeš biti u centru pažnje medija. Meni je važno to što smo mi zaista učinili mnogo, možda i najviše od svih humanitarnih organizacija, ali zato što ne pripadamo nikome, naš rad nije prepoznat. Međutim, to mi nije važno. Važnije mi je to što smo uspeli da održimo samostalnost i slobodu.

Šta vidiš kao problem sa kojima se suočavate u humanitarnom radu i kako bi običan čovek mogao da pomogne da se oni prevaziđu?

Lako. Verujmo da su ljudi zaista dobri. Evo primera, postoji jedna razlika između kanadske i srpske kulture. Ovde svako, na primer, ima predrasude u pozitivnom smislu - ukoliko im deca pokucaju na vrata i prodaju kolačiće, ovde niko neće pomisliti da neko želi da ih prevari, da im ukrade novac. Ipak, ono što sam primetio kada sam krenuo da pokušavam da sarađujem sa ljudima iz Srbije, mnogi su imali predrasude da neko pokušava da ih pokrade. Zbog toga bih voleo da imamo više poverenja jedni u druge, jer će onda biti lakše da svi makar doniraju preko SMS-a, ako već nemaju vremena da volontiraju ili da se posvete više. 

Šta danas vidiš kao ciljeve organizacije?

Želimo da se proširimo. Već smo učvrstili našu reputaciju u humanitarnom radu i time što smo pomogli mnogim porodicama. Ipak, mislim da možemo da učinimo i mnogo više. Voleo bih da počnemo da se više bavimo brigom za životnu sredinu, pravima žena, da pomažemo životinjama. Srbiji treba pomoć, a mi imamo članove koji su sposobni da nas pokrenu i u drugim pravcima. 

Čime se bavite u poslednje vreme? Da li započinjete neke nove projekti?

Jedan od projekata je to što ćemo po Srbiji postaviti mašine - automate u koje će ljudi moći da za reciklažu izdvoje plastične flaše, a automat će zauzvrat izbacivati hranu za ulične pse. Na taj način se promoviše briga za životnu sredinu, ali se i pomaže napuštenim životinjama. 

Takođe, podržavamo borbu protiv kompanije Rio Tinto. Želimo da vidimo pravi izveštaj, od nekih stručnjaka koji nisu već potplaćeni da govore u nečiju korist. Želimo da znamo da li se tu išta isplati. Pronaći ćemo odgovarajuće ljude, koji će ovaj posao odraditi odgovorno i taj izveštaj o uticaju na životnu sredinu pripremićemo i za UN. 

Takođe, želimo i da poboljšamo stanje u porodilištima u Srbiji, da im doniramo nove stvari, ali i da nastavimo da pomažemo sigurnim kućama za žene u Srbiji. 

Još jedan manji projekat koji otpočinjemo odnosi se na pružanje podrške starosedelačkom stanovništvu ovde u Kanadi, Australiji i SAD. To pokazuje, po mom mišljenju, najbolju stranu našeg naroda. Ne tražimo samo pomoć od sveta, već želimo i da pomognemo. U ostalom, po tome smo i bili poznati u vreme Pokreta nesvrstanih. Želim da pomažem ljudima kojima je pomoć potrebna širom sveta, ali je svakako važno početi od naše zemlje.