Psiholog objašnjava zašto ljude zabole za klimatske promene

Nacionalna okeanska i atmosferska uprava Sjedinjenih Država objavila je prošlog meseca da je koncentracija ugljen dioksida (CO2) u atmosferi po prvi put u znanoj istoriji prekoračila 400ppm . Ova agencija dodala je da je prosečna stopa emisije u porastu i da možemo da očekujemo da ćemo, ukoliko se emisije drastično ne smanje, dostići "tačku bez povratka" od 450ppm brže nego sve prethodne prekretnice.

Molim? Već vam se prispavalo? Ne osećate potrebu da započnete život sa smanjenom potrošnjom ugljenika? Zar ne shvatate šta znači "tačka bez povratka"?

Niste usamljeni, naročito ako živite u nekoj zapadnoj zemlji, a Per Espen Stouknes nije iznenađen što se tako osećate. Stouknes je autor knjige O čemu razmišljamo kad pokušavamo da ne mislimo na globalno zagrevanje , koja počinje istraživanjem "klimatskog paradoksa" — depresivnog fenomena zabeleženog u bogatim zemljama kao što su Sjedinjene Države, Kanada i Australija, gde je zabrinutost javnosti za klimatske promene u stalnom opadanju, uprkos širokom konsenzusu među klimatskim naučnicima i strašnijim napisima u medijima o klimatskim promenama nego ikad pre. Psiholog i ekonomista, Stouknes se oslanja na nalaze socijalne, evolutivne i kognitivno-bihevioralne psihologije kako bi objasnio zašto ljude na engleskom govornom području ne zanimaju klimatske promene. Na sreću, on nudi i strategije kako govoriti o zaštiti životne sredine ako stvarno želite nekog da ubedite u nešto. Pričali smo o tim preporukama, koje imaju ozbiljne implikacije, naročito za novinare i aktiviste.

VICE: Šta mislite zbog čega novinarstvo o klimatskim promenama nije dalo rezultata kad je trebalo uveriti javnost u ozbiljnost ovog problema?

Per Espen Stouknes: Studije su pokazale da je preko 80 odsto novinskih članaka o izveštajima IPCC-a o klimatskim promenama stavljano u kontekst katastrofe. Takođe, mnogi novinari su naširoko citirali aktivne negatore kako bi pružili priliku "obema" stranama da se izjasne, što je praksa koja stvara "lažnu ravnotežu".

I stoga je danas globalno zagrevanje najveća priča koju niko još nije ispričao. Nedavno smo bili svedoci promene u pristupu obradi ovog materija, na primer u Gardijanu. Glavna promena se odslikava u pričanju priče o ljudima koji rade na promeni; naglasak je na mogućnostima, rešenjima i istinskom uzgoju zelenila. Iz psihologije znamo da je najbolja mešavina kojom se postiže angažovanost i kreativnost odnos jedna negativna naprema tri pozitivne priče. U svojim sopstvenim istraživanjima zaključio sam da postoje četiri glavne grupe priča koje moraju da se prenesu: a) o prilici za uzgoj zelenila, b) o boljem kvalitetu života, tj. kako izgleda društvo koje stvara manje ugljenika, c) priče o moralnom rukovođenju i konačno, d) priče o očuvanju divljine i otpornosti prirode. Što više ljudi budu počeli da veruju da možemo da izgradimo bolje društvo sa manjom emisijom, oni će pre početi da delaju.

Kako psihološki da objasnimo disonancu i kako da organizujemo aktivnosti povodom klimatskih promena kako bismo je prevazišli?

Recimo da su vas vršnjaci naterali da maltretirate nekog, verbalno ili fizički. Nakon toga — kako biste zadržali pozitivnu sliku o sebi — bićete skloni tome da smanjite disonancu ("Maltretiram nekog, ali ja sam dobar čovek") izmišljajući opravdanja za sebe kao što su "on je loš/lud/glup" ili "zaista je to zaslužio". Ili u suprotnom slučaju: zamislimo da ste dobri prema nekome, poklanjate novac beskućnicima ili dajete krv. Ako mislite da su ti ciljevi besmisleni, tad nastupa disonanca: "Ja sam brižna osoba, ali bacam resurse bezveze." Stoga smo skloni tome da osnažimo uverenje da su ciljevi za koje se borimo sjajni. "Radim to, znači da su ti ciljevi sigurno važni."

I tako, što više vozimo, jedemo govedinu, letimo ili živimo u zgradama koje troše mnogo energije, više ćemo disonance iskusiti kad slušamo o groznim efektima globalnog zagrevanja koji nastaju kao rezultat naših radnji. Suprotno: što više budemo vozili električna vozila, e-bicikle, jeli hranu dobijenu bez oranja zemlje i stavljali solarne panele na naše krovove, više ćemo verovati u značaj klimatskih promena. Stoga, primenjujući "gurkanje" — čineći da je borba protiv klimatskih promena jednostavna ili jedina opcija — više ćemo moći da gradimo dosledne stavove koji podržavaju politiku očuvanja klime.

Kad smo već kod govedine, više studija je zaključilo da svojim emisijama stočarstvo najviše doprinosi klimatskim promenama — više od energetike i saobraćaja. Verujete li da je masovno istovremeno prebacivanje na biljnu hranu moguće i koje nam socio-psihološke barijere stoje na putu za to?

Ako ljudima kažete: " Ne smete jesti meso! ", uglavnom ćete samo povećati njihov otpor. Možda ćete ekološki biti "u pravu", ali će biti postavljene snažne psihološke barijere. Potrebno je da se izgradi podrška javnosti za strukturalna rešenja; smanjiti bacanje hrane i krčenje šuma, povećati zemljoradnju bez oranja , smanjiti potrošnju mesa, uvesti organsku poljoprivredu, itd. Suštinski, poljopriveda treba da postane negativna u pogledu ugljenika; da pohranjuje više ugljenika u zemlju nego što ga emituje. A što se tiče potrošača, treba da im bude zabavno, lako i da inspiriše ljude da prave i uživaju u ukusnoj biljnoj hrani . Mislim da tek prisustvujemo početku kulinarskih istraživanja koja pomeraju granice. U Oslu smo uradili studiju u kojoj su se vegetarijanske opcije proglašavale "specijalitetom kuće" ili jelom dana. To je značajno doprinelo smanjenju potrošnje mesa.

U svojoj knjizi kažete da zato što pojedinci žele da zaštite svoje identitete i običaje kad ih upozoravate na klimatske promene, problem je postao politički polarizovan. Mogu li klimatske promene kao političko pitanje ikada postati dovoljno nepolarizovano da ljudi samo delaju, a ne osećaju da su napadnuti?

Moramo da primenimo mešavinu strategija koje imaju potencijal da uklone polarizovanost: koristiti društvene mreže, okvire podrške, jednostavne akcije, priče i signale. Počnimo tako što ćemo dosadašnje glasnike zameniti ljudima unutar nepolarizovanih društvenih mreža kao što su sportski timovi, crkve, građanske zajednice, mesta i gradovi. Drugo, izbegavajmo priču o propasti, troškovima i žrtvovanju, a pričajmo o problemima u kontekstu mogućnosti, osiguranja, smanjenja rizika, zdravlja i otpornosti. Treće, preduzmimo radnje kao što su kupovina solarnih panela, štedljivih kućnih aparata, domova i krećimo se po gradovima prostije i lakše. Četvrto, i najvažnije, pričajmo nove priče o snu, a ne o košmarima. Moramo da opišemo šta želimo da postignemo, kao što je pametno uzgajanje zelenila, srećniji životi i bolji gradovi, upravljanje pre nego vladanje i očuvanje divljine tako što ćemo dopustiti da se ponovo razvije njena otpornost.

_________________________________________________________________________

Prošle godine polarni medved je napao jednog hajkera na Arktiku. Vratili smo se sa njim na mesto događaja i saznali zašto zbog klimatskih promena beli medvedi sve češće napadaju ljude.

_________________________________________________________________________

I opet neki moćni pojedinci, kao što je rukovodilac Ekson mobila, i dalje vide prilagođavanje klimatskim promenama kao čist gubitak novca. Mislite li da društvena organizacija ustrojena odozdo-na-gore zaista može da stekne dovoljno podrške kako bi uticala na ponašanje ekonomskih giganata koji žele da zadrža status kvo?

Ne. Takve društvene organizacije same ne mogu da dobiju direktnu bitku sa naftnim dinosaurima. Ali drugi giganti mogu, i to će i uraditi. Od četiri najveće kompanije na svetu, samo je jedna naftna. Druge tri su Epl, Gugl i Majkrosoft. Zašto bi te kompanije dopustile Ekson mobilu da uništi rast tržišta njihovih potrošača, kao što će to učiniti globalno zagrevanje? Globalne korporacije razumeju i prepoznaju budući uticaj bezazlene klime na stabilno poslovno tržište. Ekstremna klima, sa poplavama u Aziji i sušama u Silicijumskoj dolini, utiču i na lance snabdevanja i narušavaju kvalitet života njihovih najboljih radnika. Biće malo posla na oštećenoj planeti. Nadalje, drugi fosilni igrači se menjaju: Big koul odumire — za samo nekoliko godina vrednost im je opala za 70 odsto — a sad su rukovodioci drugih globalnih naftnih i gasnih giganata nagovestili da su spremni za cenu ugljenika . Pametni investitori će uvideti vrlo rano šta su novi trendovi i shvatiti da je profit u fosilnom sektoru u opadanju u poređenju sa drugim sektorima, koji su u ubrzanom porastu. Dakle, šta god dinosauri iz Ekson mobila govorili, druge kompanije su se pokrenule, a usput redovno povećavaju broj svojih mušterija. Sad se radi o konkurenciji između dva biznisa, nisu više idealisti protiv biznisa. Pravac je neminovan. Jedino vremenski okvir ostaje neizvestan.

Zvučite kao optimista kad je u pitanju sposobnost tehnologije da omogući održive načine života, ali veći deo tehnološkog optimizma kako je prikazan u medijima i dalje se zasniva na tehnologiji koja obećava da ćemo se ekološkim ograničenjima odupreti sredstvima kao što je međuplanetarna kolonizacija. Da li ta vrsta ideje utiče na volju ljudi da urade nešto povodom klimatskih promena, ako veruju da će se naš ekosistem neizbežno proširiti dalje od granica planete Zemlje?

Tehnologija nam neće pomoći. Imate mnogo zabluda o spasenju u sklopu naše hrišćanske kulture. Sama po sebi tehnologija nam neće pomoći, ako računate na beg na druge planete u fazonu Zvezdanih staza, jednako kao što nam neće pomoći ni čekanje da se vrati Isus. Zajedno sa snom ekonomista o jedinstvenoj ceni ugljenika širom planete, te fikcije pripadaju onom što psiholozi nazivaju "pustim snovima". Na razumevanje tehnologije utiče društveni sistem čiji je deo ona postala, a za uzvrat ona vrši uticaj na društvo. Svaki tip preobražaja uslediće kao rezultat haotične duge interakcije između javnosti, vlasti i komercijalnih tehnologija. Ne postoji srebrni metak. Ali postoji utemeljena nada da naše angažovanje, putem javnih, vladinih i poslovnih reformi, može na vreme da izvrši zaokret.

Postoji previše valjanih razloga zašto mi ljudi pružamo otpor mnogim tužnim činjenicama o narušenoj klimi, tzv. "globalnom oneobičavanju". Sve se na kraju svodi na pitanje, A što bismo se uopšte trudili? To jedno pitanje otkriva prostu činjenicu: suštinske prepreke zaustavljanju opasne klime nisu uglavnom fizičke, tehnološke pa čak ni institucionalne — više imaju veze s tim kako usklađujemo naša razmišljanja i šta radimo sa svojim postojanjem. Ovo odsustvo usklađenosti mišljenja jasno se očitava u trenutnom nedostatku hrabrosti, rešenosti i mašte da se sprovedu neophodne radnje kako bismo se izborili sa narušenom klimom. Ali ti ljudski kapaciteti su, na sreću, obnovljivi baš kao vetar i sunčeva energija. Ljudi će početi da delaju na duže staze kad se za to steknu pravi uslovi. Stoga svi aktivisti borbe za očuvanje klime moraju da pomognu u izgradnji neophodnih društvenih normi, okvira podrške, prostih radnji, novih priča i boljih signala.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu