FYI.

This story is over 5 years old.

Naučna stvarnost koja stoji iza serije Sense8

Istraživanja o empatiji pokazuju da je princip povezanosti kod nas daleko jači nego što se mislilo do sada ili nego što smo mi barem svesni.
27.7.15

Ovaj članak je prvobitno objavljen na Motherboard

U jednoj od najslađih scena u seriji Sense8, "sensati" (osam stranaca raštrkanih širom sveta koji su međusobno povezani umom zahvaljujući njihovom evolutivno uznapredovalom mozgu), zajedno pevaju What's Up, grupe 4 Non Blondes. Scena se provlači širom kontinenata u kojoj ovi likovi pevaju sinhrono pesmu od karaoke bara, preko tuševa i suza olakšanja, svi zajedno zaraženi crvom melodije u svojim glavama.

Originalna i nadasve sveža i optimistična premisa tandema Vačauskijevih i Majkla Stracinskog se fokusira upravo na ovih osam sensata, koji su međusobno povezani, zapalila je internet striming.

Ono što nalazim da je fascinantno u vezi sa serijom Sense8 je upravo to što je fokus na uzajamnoj mogućnosti njihove povezanosti, radije nego da je posredi neka kolektivna moć, kao superheroja, ili da je posredi neki urođeni talenat. Definitivno je u pitanju naučna fantastika, ali u stvarnosti postoji više naučnih ispitivanja na temu značaja ljudske povezanosti i empatije, o brzini misli i kako bi ovakva vrsta povezanosti zapravo mogla da ima svoje mesto u tehnologiji budućnosti. Kako se, poput sensata, naši umovi povezuju sa drugim ljudima?

Prvo, pogledajmo šta zapravo znači biti sensat? Jedan lik u seriji ih naziva nekom vrstom mutanata, sledeći korakom u evoluciji čoveka, zbog suptilne, ali definitivne promene u njihovim mozgovima koja im omogućava međusobnu povezanost sa drugima iz svoje grupe (klastera, kako ga oni nazivaju). Mogu da komuniciraju uprkos velikim udaljenostima bez mogućnosti da ih neko razotkrije ili prisluškuje. Likovi vode razgovore na dva mesta simultano dok naizmenično menjaju okruženje od kišnog dana u nekom nemačkom kafiću do sunčanog hrama u Indiji, dok lik u Koreji puši elektronsku cigaretu istovremeno sa drugim likom na Islandu. Za svakog od likova stvarnost deluje kao da je svako od njih fizički prisutan na istom mestu, zajedno sa drugima.

U stvarnom životu, jednaod studija koja je objavljena prošle godine je samo dokazala da je telepatija među nacijama moguća, ukoliko se postave pravi tehnički uslovi. Da bi se uspostavila svesna mozak-mozak relacija neophodno je da pošiljalac poruke ima EEG (elektroencefalografija) postavljen na skalp, dok primalac poruke treba da ima transkranijalni magnetni stimulus (TMS) set.

Jedan od autora studije, Dr. Alvaro Paskal-Leon, primetio je da razlika između ove studije i prethodnih studija izvedenih na ovu temu u tome što je ovo prva studija u kojoj su učesnici pokušavali svesno da komuniciraju među sobom. Referiše na sličan eksperiment koji je izveden nekoliko godina ranije u kojem su uspeli da, koristeći sličnu tehnologiju, nateraju jednu osobu da kontroliše ruku druge osobe za vreme igranja igrice .

Ovo je takođe moć sensata — oni mogu da preuzmu kontrolu nad telom druge osobe, terajući ih da rade bilo šta; od flertovanja do otključavanja lisica. Ali u ovoj konkretnoj studiji istraživači Dr. Rao i Sako su istakli da ovo ne znači da je tako nešto moguće ukoliko primalac ne želi da se to desi, niti bez njenog znanja.

Brzina kojom se naše misli kreću zavisi od debljine naših nerava.

Dr. Paskal-Leonova studija pokazuje da je bilo potrebno dobrih 70 minuta jednoj osobi da registruje misao druge osobe, daleko više vremena nego što je potrebno našim mailovima, porukama ili sensatima da međusobno komuniciraju u seriji — što je instant. To nam otvara pitanje: koliko brzo misao može da putuje od jedne osobe do druge, posebno kada nije posredovana tehnologijom i preskače kontinente da i se povezala sa drugom osobom? Da li je uopšte moguće da se uporedi sa neposrednom direktnom komunikacijom?

Brzina misli je zavisna od debljine nerava — najdeblji aksoni mogu da budu i do dvesta puta deblji od najtanjih — ali naš mozak već sadrži dovoljno kilometara mreže da može da popuni prostor od Zemlje do Meseca. Vreme reakcije je izmereno, barem do sada, da je između 400-500 milisekundi, što je 20-30 milisekundi po impulsu i putu koji pređe put između sinapsi. Prostor između neurona je 20 nanometara, tako da smo uradili matematiku i došli do zaključka da misao prelazi brzinu od .001 milimetara u sekundi. Poređenja radi, brzina zvuka je 343.2 metra u sekundi.

U terminima potencijalnog deljenja misli i metalne konekcije sa sedam drugih osoba u Sense8, prisetimo se Vice članka o multi klasterima koji istražuje da li su svi ljudi sa podeljenom ličnošću olupine sa mentalnim oboljenjem ili neurodiverzivni klasteri . Same reči "klaster" i " mi smo mi", ukoliko koristimo izraze iz serije Sense8, znače da sensati dele mentalne konekcije kroz osam tela, ali i da istovremeno jedno telo sadrži osam osoba.

Ali Sense8 je najjači kada prikazuje kako valjda i strukture moći mogu, i čine, da zatoče osobe koje poseduju neurološki drugačije sposobnosti. Naša zemlja je zapravo vršila lobotomiju ljudima i pre — najpoznatiji slučaj je upotreba lobotomije na ratnim veteranima iz Drugog svetskog rata, ne bi li navodno sprečili PTSD i druge mentalne poremećaje poput šizofrenije . Najuznemirujući deo same serije su upravo trenuci kada su likovi forsirani da se skinu, a potom i zatvarani da bi im se, bez ikakvog razloga do zbog toga što su sensati, izvršila lobotomija.

Jedan lik predlaže da sensati budu targetirani samo zato što obični ljudi — ne sensati — ne razumeju kako oni zahvaljujući svojoj jedinstvenoj neurološkoj shemi mogu da osete instinktivno i intuitivno empatiju prema svojima iz klastera. Učeći tragični život jednog od njih drugi izgovara kako može živo da oseti bol i patnju kroz koju je prošao. Umesto da samo slušaju kako se neko oseća ili da čitaju i uče o problemima drugih oni zapravo fizički osećaju taj bol. I da li je fer da ih uporedimo onda sa ljudima, kada je ovakva stvar u pitanju?

Odgovor je, zapravo, manje komplikovan nego što biste i pomislili. Studija o empatiji, koja je relativno nova, i koja je započeta 2004. godine pokazuje kako se oblasti u mozgu koje su zadužene za bol uključuju kada vidimo bol druge osobe. U intervjuu za Cognitive Neuroscience Socitey sa Dr. Tanjom Singer , jednom od naučnica iza revolucionarnog rada, dodala je da je pre ove priče verovala da će naći neku vrstu "empatskog mozga", to jest nedostatak neurološke reakcije osobe koja ne oseća bol.

Druge studije su pokazale veoma specifičnu regiju u kojoj naš mozak reaguje rSMG, koji je lociran blizu samog centra mozga — gde pokušavamo veoma aktivno da raspoznamo šta druga osoba oseća kada se njihovo iskustvo ne poklapa sa našim. Ista studija takođe pretpostavlja da je vreme koje nam je potrebno za refleksiju nas, zapravo, čini više osetljivim na osećanja drugih osoba. Tako da zapravo imamo sistem empatije samo što nismo još uvek sposobni da ga koristimo kao što to mogu sensati u seriji.

Ali zbog ove studije i podataka koji su prikupljeni širom sveta ono što se pretpostavlja jeste da je ljudska neurološka komponenta za razumevanje tuđih emocija funkcioniše po principu da uranjamo u sopstvena iskustva koja bi bila približna njihovim i da pokušavamo da ih uporedimo ne bismo li obuhvatili emotivno stanje druge osobe. Dalje studije su počele da identifikuju šta blokira i šta negativno utiče na naše neurološke empatične reakcije (van psihopatologije), kao što je na primer pripadnost drugoj grupi ljudi sa kojom nismo bliski. Kada je upitana šta to govori o prosečnoj osobi, Dr. Singer je rekla:

Istraživanja o empatiji pokazuju da je princip povezanosti kod nas daleko jači nego što se mislilo do sada ili nego što smo mi barem svesni. Predstavljamo osećanja i potrebe drugih kao svoje. U stalnom smo stanju odjekivanja sopstvenih potreba u drugima i obratno.

Drugim rečima, ljudski um je doslovno interzavisan od drugih bića.

Ali Dr. Singer je otišla i korak dalje rekavši da je fokus poslednjih studija u tome da li mogu naše empatijske mogućnosti da budu trenirane i da budu više kooperativne i prosocijalne. Prema njenim rečima, odgovor je da.

Možda nemamo svi značajnu mentalnu povezanost sa drugim ljudima širom sveta i možda nismo sposobni da telepatijom govorimo ili oponašamo osećanja, posebno tom brzinom, ili barem smo udaljeni od toga još mnogo dekada. Ali to ne znači da ne možemo da produbimo naše odnose sa drugima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu