FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Proveo sam ceo dan u autobusu 23

Od svitanja do sumraka u jednoj od najdužih beogradskih linija.
7.4.15

Neke stvari u životu činimo, iako ne postoji intelektualni, duhovni ili materijalni motiv iza toga. Tako se najlakše može obrazložiti odluka da provedem dan u tarantinovskom maniru - od svitanja do sumraka u popularnoj dvaestrojci. Jednostavno ne postoji racionalno objašnjenje.

Ipak, nakon 13 sati vožnje autobusom na jednoj od najdužih beogradskih dvocifrenih linija (Google maps kaže 18,6 kilometara), odmah sam apdejtovao profil na kaučsurfingu, odnosno prvi put sam imao potrebu da popunim boks One Amazing Thing I've Done. "Dobrovoljno sam proveo dan u beogradskom autobusu". Ko još može da se pohvali time?

Reklame

Inicijalna ideja, a samim tim i naslov ovog teksta trebalo je da bude "23 sata u dvaestrojci". Međutim, jedan od razloga zašto nisam bio totalno hardkor jeste i činjenica da se dnevna karta u GSP-u sa razlogom zove dnevna. Ne važi za noćni prevoz. Igra reči dostojna spletki i kontroverzi koje konstantno prate sistem Busplus. U prevodu, karta koju navodno plaćaš za 24 sata, važi tehnički 20 sati. Pa nek' vozač objasni nekom pijanom turisti "zašto ga je bacio u prljavu reku Misisipi iako je platio kartu". Neću realno da se pravim da mi nije laknulo.

Pripreme za jutarnji polazak su se svele uglavnom na unošenje solidne količine laktoze na koju sam manje-više intolerantan, kako ne bih morao da razmišljam o velikoj nuždi i cheatovanju u toku dana. Kada smo taj deo prevazišli, spakovao sam laptop, telefon, prenosnu bateriju, sendvič, litru i po vode, gomilu čokoladica i Lomovo izdanje Apsurdnih priča Danila Harmsa. Jer ceo taj dan je jedan veliki apsurd, zar ne?

Na pijacu sa torbom ili knjigom, zavisi

Nakon što sam na kiosku uzeo dnevnu kartu, oko osam sati sam kod Pančevca uhvatio prvu 23-ku tog dana, sa registracionim oznakama BG-049-ŽU. Mislio sam da je to i jedini autobus u kojem ću provesti dan, ali situacija je bila takva da sam na okretnici uvek morao da izađem iz autobusa, a da ne bih ukrao između pet i deset minuta za koliko obično krene isti taj bus, samo sam kao mali leming izlazio iz jednog i ulazio u autobus koji bi odmah polazio.

Na moje iznenađenje, a verovatno radost onih čije radno vreme počinje malo kasnije od standardnih 7 ili 8, gužve uopšte nije bilo u tom periodu. Već u prvoj turi na Vidikovcu, gde se prolazi pored dve crkve, bakuta koja je sela pored mene se, naravno, prekrstila. Nekako mi je to bilo očekivano, ali zapravo sem nje, gotovo da sam na prste jedne ruke izbrojao takve situacije tog dana. Jedna od religioznih putnica bila je i devojka čiji mi je profil delovao kao da je aplicirala za "Parove", koja verovatno i najbolje oslikava ironičnu spregu religije i vernika u Srbiji.

Reklame

Preko puta mene sela je žena, baka, kako god, od 60 godina. Stavila je slušalice u uši. Iznenadio sam se. Razmišljao sam o tome šta sluša. Da li su je unuci naučili da uključi radio? Ili ima svoju mp3 listu? Znajući koliko stariji ljudi imaju problem, ali i uopšteno animozitet prema tehnologiji, to mi je nekako bilo izuzetno simpatično. Prva kompletna trasa je odvožena za otprilike 55 minuta. Još 'samo' 12-13 puta toliko i gotov sam.

Kese kao ukras pred vidikovačku okretnicu

U 10 je prvi put, a ispostaviće se i jedini, ušla kontrola u autobus. Da mi je neko rekao da mogu 23kom da se vozim ceo dan, a da će mi samo jednom ući kontrola, iz istih stopa bih uplatio loto i očekivao barem šesticu. Izvadio sam knjigu, počeo da čitam i zaspao. Probudio me je vozač na okretnici, kaže, poslednja stanica.

Nekako mi je vreme do jedan brzo proletelo, konstatovao sam to i dok sam se dopisivao sa devojkom. "Ne znam da li da napišem da je 'već 1 sat' ili 'tek'". U tom trenutku, autobus se sve brže i sve više punio, tako da se moja unutrašnja opservacija izmestila na spoljašnju jer nisam mogao da vidim ništa dalje od desetak ljudi koji su me okruživali. Bombardovanu zgradu Generalštaba sam već deseti put prolazio i svaki put sam gledao odlomljene komadine betona kako vise i održavaju se verovatno i isključivo dobrom voljom, čim nijednom do sada nisu ugrozili živote Beograđana.

"Izvini, je li ovo 16ica?", prvi put da mi se neko obratio od jutros. Sredovečni gospodin je ušao na ćošku Cvijićeve i 29. novembra, nos mu je bio crven kao babura i bazdio je na alkohol. Rekao sam mu da je ovo 23ka, a on je promrmljao "Da, da, 23ka". Kao u onom vicu - daćete mi plazmu, čuj mene jafu, plazmu.

Saobraćajna nesreća kod Ade je napravila kolaps na putu

Takovska i Kneza Miloša su postajale sve više neprolazne. Saobraćajni špic je krenuo. Ljudi oko mene su konstantno bili ozračeni displejima smartfonova, nisam se ni ja previše razlikovao od njih, a oni koji nisu gledali u telefone, puhtali su nervozno. Da sam negde zapravo išao kapiram da bi mi se tenzija i anksioznost podigli paralelno sa pritiskom na 300 sa 200, naročito kada je saobraćajna nesreća kod Ade dodatno usporila put, ali ovako jednostavno nisam mario ni za šta. Ustao sam prvi put jednoj bakici koja uopšte nije bila nametljiva. Pričala je sa drugaricom i konstatovala da bi bilo bolje da su išle taksijem. Mislio sam da se penzioneri ne voze taksijem. Ili ih zamišljam u autobusu ili u redovima ispred svih mogućih ustanova ili kako idu ulicama i stavljaju kese u džep. Ne postoji četvrta opcija.

Koliko god da je dosada rasla prolaskom vremena, evidentno otuđenje među ljudima me je sve više nerviralo zbog čega nisam iz principa želeo da izvadim laptop. Tuđih razgovora je bilo malo, a i kada su se odvijali, nisu bili dovoljno zanimljivi da mi drže pažnju. Nije bilo nikakvih društveno-političkih konstatacija, nikakvih revolta protiv vlasti, psovki ili aktuelnih tema o kojima se može kontemplirati. Imao sam tu sreću da su studentkinje DIF-a nezaobilazni inventar 23ke, pa sam još uvek uspevao na neki način da ugodim vizuelnim receptorima svog mozga. Jednom prilikom sam konstatovao da oni koji govore da su Srbi najlepši narod, sigurno se nisu vozili 95icom u špicu, ali za promenu, ovde je situacija značajno drugačija.

Oko pola 4 sam ponovo izvadio knjigu, došao na 10 stranica od kraja i ponovo zaspao. Probudio sam se jer sam kljucao glavom, snimio sam neke klince kako me gledaju i smejulje se pa sam isforsirao da ostanem budan. Na okretnici na Vidikovcu izvalio sam da barem nisam jedini koji je zaspao, pošto je jedan gospodin isto kunjao kao car.

Svaki početak nove ture, bivao mi je sve teži i teži. "Jebote, dokle više?". "Jesam li morao da se vozim baš danas kada Zvezda igra?". "Hoće li kontrola više da uđe i polupa nekom glavu?". Milion pitanja, milion želja da se nešto jebeno desi. Da mi se neko obrati. Razmišljao sam u koje bih evropske gradove za ovih 8-9 sati stigao da sam jutros krenuo kolima, umesto što sam se vozio 23kom. Prag i Milano su mi prvi pali napamet. Preko puta mene su se dvoje tinejdžera ljubili, sa sve rančevima na leđima. Vraćali su se iz škole. Njoj je nekako bilo neprijatno što je on tako napadan u autobusu, a onda sam razmišljao o tome da li imaju seks. Da li mu je dala ili je stigao samo do prve baze. Očekivao sam da ću videti neke ljude koji su jutros kretali na posao kako se vraćaju kući, ali iako odlično pamtim lica, to nije bio slučaj.

Reklame

Već sam bio u deluziji i halucinirao sam sam sa sobom kada je oko pola 7 štene staforda leglo ispod mojih nogu. Lik je u Blagoja Parovića ušao sa kučetom, seo pored mene na jednom od ona četiri "komjuniti" sedišta". Uklapao se u stereotipni profil ljudi koji šetaju staforde pa nisam imao neku želju da ga pitam da li mogu da mu slikam psa, barem da potvrdim istinitost ove pisanije. Bakuta jedna je želela da sedne pored nas, ali se prenerazila kada je videla kuče. Vlasnik staforda i ja smo se pogledali, razmenili osmehe prouzrokovane bakutinom reakcijom, pa sam to shvatio i kao znak odobrenja da pomazim kera. Napustili su me u Požeškoj.

Mrak je već pao, ako ništa, barem je grad izgledao mnogo lepše iako je za mene sve predstavljalo "Dan mrmota" u kojem ja iznova i iznova izlazim i ulazim u autobuse registarskih oznaka BG-049-ŽU, BG-040-FL, BG-019-WB, BG013-WA u kojima, ako imam sreće, neću dobiti neurodisfunkciju od govornog automata - molimo vas očitajte vašu kartu, molimo vas očitajte vašu kartu, molimo vas očitajte vašu kartu…

Karaburma cela, plava i bela

Autobus je bivao sve prazniji i prazniji, ali su polako u njega počinjale da ulaze ekipice koje se spremaju za zagrevanje za grad. Četvorica studenata iz unutrašnjosti (prepoznao po naglasku) su ušli na Karaburmi i išli su skroz na brdo, sve vreme pričajući o ribama, a u jednom trenutku na moje zadovoljstvo i o pokeru. Jedan od njih je zakačio neku lovu, pa su svi u glas razmatrali da li je to igra sreće ili skilla. S obzirom na to da sam laptop, knjigu i ostatke čokoladica držao u pokerstars torbici, želeo sam da se uključim u diskusiju, ali sam bio previše mrzovoljan, izmučen i napaćen.

Nekih 45 minuta kasnije, oko 21:15 sam konačno izašao iz autobusa. Možda je pogrešno bilo što sam od početka očekivao životinjsku farmu u autobusu, svađe, psovke i rijaliti program uživo. Ali iako sam znao da ću imati određene psihičke krize količinom besmisla toga što radim, nisam očigledno bio dovoljno spreman. Bio sam mentalno iscrpljen i nisam imao snage ni da se radujem izlasku iz autobusa. Otpešačio sam do kola, odvezao se gajbi i obradovao se svom smrdljivom dodžeru koji me je dočekao na ulici jer je ponovo pokidao žičanu ogradu.