Maks Pejn je igra koja je razumela moju depresiju

Nisam mogao da spavam danima. Imao sam 17 godina, probleme sa devojkom i još hrpu raznoraznih sranja. Živeo sam sam, pa sam većinu noći provodio sa sopstvenim mislima, vrzmajući se po kući od ponoći do devet ujutru. Bilo je nekoliko filmova koje sam iznova gledao kako bih se primirio, Ulice zla, Oldboj i Kum, ali oni bi potrajali samo nekoliko sati, plus se smisao gledanja izgubio nakon desetog ponavljanja.

Isto se moglo reći i za moju kolekciju video igara. Od tri ujutru do zore sam blejao ispred plejstejšna. Tadašnji hitovi poput Stranglehold,Resistance: Fall of Man, Dead Rising – i nisu bili baš nešto, pa bi mi misli jednostavno odlutale. Dobio sam dijagnozu da sam depresivan i pio sam lekove. Ništa mi nije zadržavalo pažnju.

Osim Maksa Pejna. Sa ovom igrom iz 2001. godine uspeo sam da se poistovetim prevashodno jer je njen glavni lik Maks, prolazio kroz teška sranja. Scenario je klasičan kliše, Maksova žena i ćerka su ubijeni na početku i njegov cilj je da se osveti počiniocima. Glupo je baš da ovu igru nastalu po stripu uporedim sa životom tinejdžera koji se sprema za ispite, ali Maks i ja smo, ipak bili na istoj talasnoj dužini. On je patio.

U isto vreme, i ja sam patio. U svim ostalim igrama, glavni junaci su bili heroji bez ikakvih muka. Kao što su me uznemiravali tinejdžeri iz Skinsa koji se konstantno jebu i drogiraju, na isti način bih bio uznemiren i kada bih video glavnog protagonistu sa kockastom bradom iz Modern Warfare ili Uncharted.

Uprkos glupom i seksističkom scenariju, Maks Pejn je imao tu depresivnu nijansu. To nije bila igra u kojoj su svi super i strava - osim Maksa, bivšeg alkoholičara i udovca, mnogi likovi u igri su bili zavisnici od droge, prostitutke i ubice. Možda je to bila bolest ili jednostavno adolescencija, ali nekako sam se osećao prijatno u tom virtuelnom svetu. Moj život nije bio loš kao tih likova, ali svi smo poštovali jedni druge, pošto smo prilično patili.

Prijao mi je i taj vizuelni prostor u kojem se igra odvijala. Mnoge ostale igre koje sam tada posedovao, osim moždaThe Darkness, bile su nekako svetle i "zabavne". Čak i horor hit poput Gears of War je bio prilično blještav - boje su bile jarke, čudovišta velika i oružja su bila glasna, zbog čega nije mogao da priđe Maksu Pejnu kao spuštalica.

Maks Pejn se dešavao po klubovima, motelima, narkomanskim štekovima i podzemnim garažama. Bila je to prava, prljava igra. Kad danas razmislim, svako muvanje je bilo osmišljeno, natrpano i pomalo očajničko.

Ako ste nekada bili depresivni, onda znate da više od samog izlečenja želite da se valjate u svojoj prljavštini. To je mazohistički impuls, ta želja da upijete najbolje od sveta, ali sećam se da sam odlučio da ako je moj život loš, i život ostalih, onda nema poente ubeđivati sebe u suprotno - moja odgovornost je bila da se suprotstavim svetu i ostalim sranjima, a ne da se povučem.

Maks Pejn je u tom animiranom svetu uspeo da mi pomogne: da istražim svet u kojem su gresi, ruine i smrt dominantni, svet u kojem ništa nije kako treba. Dok sam igrao Maksa Pejna, imao sam osećaj da razumem život i odjednom su svi moji problemi i bolest izgledali bolje. Sve sam manje imao taj osećaj da sam izabran da patim. Shvatio sam da je svet generalno loše mesto. Nisam siguran koliko je to razmišljanje pametno, ali mi je pomoglo da se više ne osećam usamljeno. Kada pogledam unazad, vidim da Maks Pejn uopšte ne mari u kom se svetu nalazi, ali mi je kao tinejdžeru, bio odličan prijatelj dok sam patio.

Obožavao sam to što se radnja odvijala samo noću. Igrao sam dok sam imao nesanicu, pa mi je neprekidna tama, kao i to što Maks stalno govori kako ne može da spava, pomoglo da se poistovetim sa njim. Osećao sam se kao da je igra dizajnirana tako da moram da je igram u određeno vreme i u određenim uslovima.

Ne želim da Maksu Pejnu dam mnogo veći umetnički kredibilitet, ipak je to igra u kojoj ručnim bombama možeš da ubijaš narkomane, ili da upucaš čoveka dok su mu pantalone spuštene. Ipak, postoji citat Alana Beneta koji najbolje opisuje kako sam se osećao:

"Najbolji momenti dok čitate su oni kada naiđete na nešto - misao, osećanje ili pogled na svet - koji je iz nekog razloga za vas specifičan ili specijalan. I u tom trenutku, eto ga, neko je to već zapisao. Kao da ste vi to rekli."

Kada sam noćima igrao Maksa Pejna, bio sam na nekom mračnom mestu. Kada bih ga ugasio, bio bih okružen istim mrakom, i više se nisam osećao tako usamljeno. Neću ići toliko daleko da kažem da me je Maks Pejn izlečio ili da me je oslobodio depresije, jer su to učinili doktori, lekovi i podrška prijatelja i porodice. Ali tokom nekih dugih noći, kada sam igrajući igru shvatao da nisu svi srećni i dobri, kao i da nisam jedini kažnjen da mi bude loše jer sam loša osoba, Maks Pejn mi je pomogao da konačno zaspim.