​Moj otac, bigamista u Srbiji

Svi koji pišu za VICE imaju jebeno kul odnos prema sopstvenim mračnim tajnama, jezivim prošlostima, ludim roditeljima. Svi su, pa čak i oni koji su u ranim dvadesetim, odrasli. Ja nisam. Osećam stid zbog nečega što na neki vrlo neuhvatljiv način ima veze sa mnom. Moj otac je bigamista.

To bi bila zvanična rečenica kojom bi nekom strancu počela ovu priču, odmereno i smireno do samog kraja. Terapeutu sam, kad sam saznala, rekla da imam polubrata, da je moj otac napravio treće dete kad je moj sedam godina mlađi rođeni brat imao tri-četiri meseca. Prijateljima sam, kad sam saznala, poslala cirkularni SMS u kom izlažem zaplet dostojan španske serije, duhovito kako samo ja znam. Mužu sam, kad sam saznala, rekla "Jebote, imam još jednog burazera, ima isto godina k'o i burazer. Svi su znali, osim mene."

Bilo je to pre tri godine. Te godine se broj muškaraca u mojoj užoj porodici povećao za tri: dobila sam muža, sina i brata u tih 12 meseci. Sebi nisam ništa rekla, od kad sam saznala. Sramota me je. I sramota me je što me je sramota.

Aali da se vratim na priču: Moj otac je bigamista, u Srbiji. Pravi, kao iz američkih filmova, samo daleko zanimljivije, jer se u našem slučaju radi o porodicama koje žive u istom gradu, blizu jedna drugoj, a ne u Arizoni i u Zapadnoj Virdžiniji.

Kako sam saznala? Rekoh već, rodila sam bebu i živela sa mojom malom neiskusnom porodicom. Moj brat, moja omiljena osoba, svratio je jednog dana na kafu. Rekao je da ima nešto da mi kaže. Već su te reči bile značajne, nas dvoje ne koristimo takve uvode. Rekao mi je da mu se par godina ranije javio, preko Fejsbuka (jer mene nije uspeo da nađe na Fejsbuku) momak koji se zove tako i tako. I da je to ćaletov sin. Ja sam se smejala, nisam se valjala od smeha, ali sam izbacila nešto kao "daaaaj, ne seri?!", poluoduševljeno i zabavljeno.

Onda sam videla da je moj brat užasno potresen i rekla sam mu da ga volim i da je on zauvek moj brat, moje dete-brat i da ne bih bila ono što jesam da nije bilo njega. A ne bih, jer onoliko mentalnog zdravlja koliko imam sam dobila zahvaljujući tome što sam imala nekog sa kim sam mogla da razvijam uzajamnu ljubav i brižnost. I danas, i zauvek će biti ta figura u mom životu. Osim toga je retko čestito ljudsko biće.

On nije mogao da se suoči sa novonastalim bratom. Nije znao ništa više o tome, a proverio je priču neznanca sa Fejsbuka tako što je pogledao ćaletov telefon. Čiji je broj, kad smo već kod telefona, sastavljen od cifara godina mog rođenja i rođenja mog brata, i nekih slučajnih brojeva na kraju. Teško pamtim brojeve telefona od kad postoje mobilni, ali se još uvek sećam tačnog broja iz stana iz kog smo se iselili pre 30 godina. Brojeve se trudim da osmislim, pa sam tako u jednom pokušaju, pre mnogo godina, pitala ćaleta koji su to brojevi na kraju njegovog. Nešto je promuljao, meni su misli odskočile na nešto podjednako nebitno.

Danas znam da su poslednje cifre godina rođenja mog polubrata. Jedne godine, cela moja porodica je pročitala knjigu Split, Slavoljuba Stankovića , ćale preporučio kevi, keva meni, burazer usput, letnje štivo, bez problema. Drugom prilikom sam čula da je prijatelj sa fakulteta saznao za mlađu polusestru za svoj osamnaesti rođendan, do tada su je roditelji uredno krili. Komentarisala sam to sa kevom kao jednu od bizarnijih stvari za koje sam ikada čula. Složila se.

Veliki rasplet

Elem, saznam ja tako za živog polubrata, odmah ubacim ime u pretraživač i iskopam adresu, vidim sliku, nađem ga na Fejsbuku. Smislim plan suočavanja. Prvom prilikom kada svi budemo na okupu (ćale, keva, burazer i ja) obznaniću novinu. U slučaju naše srednjeklasne patologije, na to sam morala da čekam par nedelja, pošto je dinamika takva da se svi izbegavamo, i, poučeni iskustvom odvratnih i ponižavajućih scena "porodičnih ručkova", bežimo od interakcije svake vrste, osim trivijalno-prinudne.

Burazer i ja smo bili obilno zapostavljena deca, zanemarena, veštačka i ono što bi se danas fensi nazivalo "redovno verbalno zlostavljana". Uglavnom zbog kevine depresije i ćaletovog alkoholizma, a ukrštanje ove dve osobine je dovelo i do ogromnih dugova. Da ne davim detaljima, uhvatim doslovno jedan minut u kom smo svo četvoro (i moja beba) u istoj prostoriji, i u sekundi kad se ćale hvata za kvaku da izađe, upitam ledenim glasom ko zna ko je Ime_Prezime. Jasno, svi su znali, uključujući i kevu. Pitam koliko dugo znaju. Njih dvoje, manje-više, oduvek. Mrzi me da ovo pišem, jer sam sve to kompulsivno ponavljala tih dana. Dok nisam prestala, zauvek. U svakom slučaju, u dnevnoj sobi sam se dobro držala dvadesetak minuta, a onda sam dobila veliku porciju uvreda, poniženja i optuživanja, uglavnom od keve. Tata je stajao sa strane i branio mamu.

Prava žrtva

Posle te scene, odmah uveče, kontaktiram polubrata preko neta, rečima: "Hoćemo li se upoznavati?" Prvo je bio iznenađen, onda me je malo oduvao, pa je rekao da ne želi da ima ništa sa svim govnima iz moje porodice.

Onda smo se videli, pošto je shvatio da zaista nisam znala za njega. Ispričao mi je da je jedno vreme bio u kampanji da svima osramoti mog-svog ćaleta i da svima ispriča istinu. Ti svi su često bili ljudi koje ja poznajem, koje svi poznajemo, koji su dolazili na neke proslave u naš stan, koji su bili deo našeg svakodnevnog života. Saznala sam da poznaje mog strica, da je kum na njegovom krštenju (kroz koje burazer i ja nismo prošli, pošto smo živeli u ateističkoj porodici) bio naš kućni prijatelj, čije je pak, love child krstio moj ćale.

Pitala sam kad je on saznao i kako mu je mama objasnila situaciju da ima oca koji ne živi sa njima. "Ali, u tome je fora, oni jesu bili zajedno. Moja mama je htela dete i on jeste živeo sa nama". Usput su mu rekli da postojimo moj brat i ja, i usput mu je rečeno da brat i ja znamo za njega, ali da ne želimo da imamo išta sa njim. U finansiranju njegovog života, ćale je učestvovao isto koliko u finansiranju našeg, slabo i nepouzdano, uglavnom je keva to pokrivala, uz pomoć rodbine, dok se burazer i ja nismo, vrlo rano, umešali. Bio je tada užasno ljut na mog ćaleta, opravdano, a ja sam samo sedela i slušala te jezive stvari i osećala se kao na sopstvenom suđenju. Bila sam kriva. Osećala sam se krivom.

Zavera ćutanja

Moja keva i danas misli da za to znaju njene tri bliske prijateljice i možda par ljudi sa nekog zimovanja, nebitno je kako. Njena sposobnost da pravda ćaletov, pa onda i svoj izbor, jeste velika. U jedinom polurazgovoru, rekla je da joj je prva reakcija bila da deca treba da se upoznaju i da se druže. Ne znam razlog konačnog ćutanja. Jednom prilikom se ćale lečio od alkoholizma, u toj terapiji kevina uloga je bila da bude partner i podrška pacijentu. Rekla je, pred grupom, da živi lažni život i onda su psihoterapeutkinji oboje rekli na šta je mislila. Ova je naredila da se to više nikad ne pominje, jer… Ne znam.

Znam da je to pogrešna odluka i zloupotreba. Ta zavera ćutanja je bizarna i bizarno velikih razmera. U onoj sceni u dnevnoj sobi, ja izgovaram da mi nije ni strašno, ni čudno, što se to desilo, dešava se, samo mi nije jasno što su ćutali o tome. Njušim da ima veze sa nekom sumanutom slikom koju svi imaju o mom ćaletu, da je veliki car, nekada je bio stvarno jako uspešan i drag. I da to nema toliko veze sa njim kao njim. Imam osećaj da je svima, svim tim odraslim ljudima, ćaletu, kevi, poluburazerovoj kevi, kumovima, stricu, verovatno ćaletovim roditeljima, gomili porodičnih prijatelja, psihoterapeutkinji… bilo važnije da se održava veliki narativ njihovih životnih izbora od toga da se održava život jednog deteta, bolje je bilo odbaciti ga. Od života nas dvoje. Od sopstvenih života.

Ne mislim da je iko od njih bio dužan da se meša i da nam išta govori, ali oni se jesu mešali, samo ne na zdrav način. Ne mislim da su optuženi svesno to osmislili, samo da su prećutno, a kako drugačije, stvorili takvu kulturu. Na kraju krajeva, sve troje smo bili zbrinuti. I danas smo sve troje okej.

Kraj

U čemu je, onda, problem? Kultura ćutanja bila je dalekosežna. Brat i ja smo rano naučili da budemo neprimetni. Da ne skrećemo pažnju na sebe. Da ne mislimo, ne osećamo, ne želimo. Da bismo bili bezbedniji, to je puka veština preživljavanja. Samonikli smo, to je jedna od dobrih strana cele priče. Svako naše osećanje je bilo smetnja . Svaki naš problem je bio poligon za užasne patološke drame naših roditelja.

A onda sam odrasla i shvatila da ipak nije bilo do nas, da su oni, depresivna žena i zavisni muškarac, kao i mnogi drugi roditelji i ljudi njihove generacije, prosto sjebani, da im ponekad okolnosti nisu išle na ruku, ponekad oni sami nisu bili dobri i da je to prosto život. Počela sam da se bavim sopstvenim životom i rekla im da neću više da se bavim njihovim govnjivim izborima i životima i rešavanjem njihovih problema. Nisam imala predstavu o čemu govorim. Potom sam saznala za svog polubrata i još jednom su me sjebali.

Čudno je i meni što me to pogađa. Svakako nikad nisam mislila da smo zdrava porodica, a ionako je malo takvih. Ali i nije, ima normalnih ljudi. Svest da je sve, ali baš sve, lažno i da tolika količina ljudi učestvuje u tome mi je snažno demonstrirala kako lako društvo funkcioniše na lažnim osnovama i kako je to pogubno, čak i za cinike, a ljudi misle da sam bila cinična još kao fetus. Kao odgovor na onaj cirkularni SMS koji sam poslala prijateljima pošto sam saznala, najčešći odgovor je bio da svako, ali baš svako, zna za neku takvu priču, lično ili iz okoline. Živela sam na zrnu graška, očigledno, možda i svi vi znate za te stvari, možda vam nije čudno.

Na koncu, polubratu ne smem da se javim. Jedno vreme sam mislila da ne želim da me neko pljuje za nešto što nema veze sa mnom. I ne želim, ali me realno za to jako zabole. Zapravo, odrađujem dug svojih roditelja, ponavljam i potvrđujem njihove greške, time ih pravdam. Ne umem da budem u partnerskim odnosima, klackam se između teorijskih prava i poniznosti praćene potpunom deifikacijom sopstvenog muškarca. Ne znam šta želim. Ne znam šta osećam. Ne znam šta treba da radim. U odnosima uvek budem zahvalna za zrno pažnje i verujem, iako znam da je to glupost, da muškarci ne žele da budu u vezi. Prava sam ćerka svojih roditelja, dika i ponos. Moja sposobnost da živim u laži je ogromna.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu