Od verovanja u "urokljivo oko" još sam anksioznija

Kao dete, bila sam obasipana raznim vrstama upozorenja zasnovanim na sujeverju: kad bih sedela za ćoškom stola, moja majka bi vikala na mene da se smesta premestim, jer je to znak da se nikad neću udati. Kad je cipela stajala naopačke, to je bilo loše znamenje. Jednom sam bila strogo kažnjena zato što sam crnim markerom uokvirila svoju sliku u školskom godišnjaku, a moja majka je verovala da sam time osudila sebe na neku vrstuskore smrti.

Verovanja u ovakva sujeverja možda će većem delu Zapadnog sveta delovati smešno, ali u mom domaćinstvu, koje je vodila moja majka imigrantkinja iz Izraela, bio je to deo svakodnevice. Niko se ne rađa sujeveran — učimo da budemo sujeverni od svojih roditelja i upravo se to meni desilo. Tokom godina uspela sam da se izlečim od većine (u fazonu: Dobro, neću umreti zato što mi cipela stoji naopačke ), ali jednog sujeverja nikad nisam uspela da se rešim: urokljivog oka.

Verovanje u "urokljivo oko" je vekovna tradicija. Ideja je da putem običnog pogleda, sličnog onom kao kad ste namirisali nešto smrdljivo, neko može da vam nanese natprirodno zlo. Veća je verovatnoća da će se desiti kad su ljudi zavidni — vaša sreća može nekog da navede da vas pogleda urokljivo, ponekad čak nenamerno. Drugim rečima, ako ljudima budete pričali o svemu dobrom što vam se desilo, izazivate ih da bace urok na vas.

Urokljivo oko bilo je veoma zgodno obrazloženje za razne stvari, kao što su rasprostranjene bolesti, prirodne katastrofe i naglo oboljevanje, pre nego što su se pojavila naučna objašnjenja. Kako drugačije, u drevna vremena, objasniti zašto su se dobrim ljudima dešavale loše stvari? Ovih dana, naravno, imate gomilu razumnih objašnjenja. Ali to nikad nije sprečilo moju porodicu da me upozoravaju na to.

Članovi porodice redovno su mi poklanjali ogrlice sa ručno rađenim amajlijama (po imenu "hamsa") ili crveni konac da ga nosim oko zgloba, kao zaštitu od urokljivog oka. Moja baka bi stavljala dlan preko mog lica, izgovarala molitve na hebrejskom i stalno me podsećala da nikom ne prenosim dobre vesti iz svog života — pogotovo ne dobrim prijateljima — da oni ne bi bili zavidni i zbog toga bacali urok na mene.

Prema rečima Stjuarta Vajza, autora knjige Verovanje u magiju: Psihologija sujeverja, ljudi se ovih verovanja drže zato što ona "pružaju ono što psiholozi nazivaju 'iluzijom kontrole'". To je način da se izborite sa svim onim što ne umete da kontrolišete, bilo da je dobro ili loše. Da ironija bude veća, verovanje u urokljivo oko postalo je prokletstvo samo po sebi: doprinelo je mojoj hroničnoj anksioznosti, nateralo me da nemam poverenje u ljude i navelo da verujem, u ranom dobu, da svi oko mene u potaji žele da ne uspem ni u čemu.

"Ako ste anksiozni, veća je verovatno da ćete biti sujeverni", rekao mi je Vajz. Dakle, ljudi koji pate od anksioznosti žele osećaj kontrole, ali lažna stabilnost koju pruža sujeverje zapravo može da pogorša stanje anksioznosti."

Uzmite, na primer, studiju iz 2013. godine, u kojoj su istraživači sa Univerziteta u Čikagu tražili od studenata da "ureknu" sami sebe izgovarajući naglas da nikad neće doživeti saobraćajnu nesreću. "Baksuzirani" studenti su tako zapravo više verovali da će doživeti saobraćajnu nesreću od onih koji nisu sami sebe urekli.

Nisu sva sujeverja sama po sebi negativna, ali od onih koja jesu ljudi praktično postaju anksiozniji.

"Strah od crne mačke ili broja 13 sam od sebe stvara anksioznost", objasnio je Vajz. "Ne vidim nikakvu pozitivnu stranu takve vrste sujeverja. Svima bi nam bilo bolje da nas niko njima nije ni učio." Žene su sklonije tome da veruju u negativna sujeverja, a ta verovanja, prema rezultatima istraživanja, mogu da dovedu do pojave anksioznosti, depresije i opsesivno-kompulzivnog ponašanja.

Ali pozitivna sujeverja — poput verovanja da neke stvari donose sreću — mogu pomoći ljudima da se izbore sa anksioznošću. Dokazano je da ako prekrstite prste, kažete "slomi nogu" ili držite u ruci svoju srećnu amajliju to unapređuje vaš radni učinak , verovatno zato što ljudima pruža osećaj kontrole i samopouzdanja u svemu što rade. Anksioznost se svodi na osećaj nemanja kontrole, tako da pozitivna sujeverja mogu biti jedan od načina da se ona pobedi.

Čini se da čak i urokljivo oko ima potencijal da pokaže pozitivne rezultate. Studija iz 2010. godine koju su sproveli istraživači na Univerzitetu u Tilburgu, u Holandiji, pokazala je da strah od negativnih posledica tuđe zavisti podstiče osobe u zavidnijem položaju da se ponašaju društveno pro-aktivnije.

Pitala sam Nilsa van de Vena, glavnog istraživača u ovoj studiji, kako to strah od toga da će naši prijatelji baciti urok na nas može da nas pretvori u dobronamerne osobe. On je to sveo na društvenu strategiju: "Zamislite samo da vam trenutno ide bolje u životu nego drugima. Ako budete delili vaše dobiti sa drugima, veća je verovatnoća da će u budućnosti i oni to raditi kad im krene. To znači da će vam, ako vas snađu teška vremena, drugi priteći u pomoć. Urokljivo oko praktično institucionalizuje takvu normu u društvu."

Za mene, međutim, urokljivo oko oduvek je bilo samo izvor anksioznosti. Shvatila sam da sam ga koristila kao izgovor da se ne zbližavam sa drugima, iako se zapravo najviše plašim da ću biti povređena, a ne da će neko baciti čini na mene. Ali radim na tome da se stalno podsećam kako ne mogu da kontrolišem ono što mi se dešava, a da urokljivo oko ne bi smelo da upravlja mojom anksiznošću. Danas nosim nakit koji sam na poklon dobila od porodice više iz estetskih razloga nego zato što navodno imaju magične moći. Mada, isto tako, ništa ne prepuštam slučaju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu