​Čitala sam svoj tinejdžerski dnevnik sa psihijatrije i saznala da nikad nisam trpela kučke

Pre nekoliko godina našla sam dnevnik koji sam uredno vodila tokom svog 13-dnevnog boravka na psihijatrijskom odeljenju za adolescente. U to vreme imala sam 13 godina, bila sam na mešavini lekova (SSRI i razni drugi stabilizatori raspoloženja) i imala negativnu reakciju na jedan ili više njih. Posle sastanka sa mojom majkom, moja lekarka mi je saopštila da su odlučili da me hospitalizuju kako bi brzo i bezbedno uskladili koktel mojih lekova u kontrolisanom okruženju. Naravno da nisam bila oduševljenja vešću da ću završiti u bolnici, ali nisam bila posebno iznenađena njihovom odlukom. O tome smo već svi razgovarali ranije, a negde duboko u sebi osećala sam da samo kupujem sebi vreme dok ne iscrpimo sve opcije.

Bolnica se nalazila na pola sata severno od mesta u kom sam odrasla u Vestčesteru, u državi Njujork. Sećam se da je procedura prijema trajala večno i da sam osetila olakšanje kad je došlo vreme da pođem do svog odeljenja.

Ne sećam se mnogo čitavog tog iskustva i neko vreme sam odlagala čitanje dnevnika. Plašila sam se da će na površinu izvući emocije sa kojima nisam želela da se nosim ili da ću se setiti nečega što sam potiskivala poslednjih deset godina.

Nedavno sam ga pročitala po prvi put i, srećom, moji strahovi bili su neosnovani. Delovi deluju potpuno lišeni emocija, kao da ih je pisao autsajder koji piše izveštaj o svakodnevnim iskustvima na psihijatriji i koliko su svi oko njega čudni. Naravno, postoje momenti kad je moja emotivna nestabilnost napadno očigledna (vidi gore, gde trabunjam o nekom tipu po imenu Kajl, a onda pričam o brzalicama). Ton se često naglo menja u okviru iste rečenice, a od banalne i negativno nastrojene tinejdžerke postajem besna i nepredvidiva nestabilna osoba.

Pisala sam konstantno, misleći da ću time lakše ubiti vreme ili da će mi to nekako pomoći da lakše ozdravim. Pisanje dnevnika četiri puta dnevno na mestu gde se malo toga događa predstavlja redundantno i nezanimljivo štivo. Reč "dosadno" pojavljuje se najmanje jednom na svakoj strani, a većina stranica deluju kao verna kopije prethodne.

Na unutrašnjoj korici mog dnevnika nalazi se skica moje dečije sobe, koju sam u bolnici odlučila da prefarbam u nijansu koju sam nazvala "narandžasta boje sira 'načo'". Volela bih da su lekari na trenutak preusmerili svoju pažnju sa mojih lekova na moje odluke o unutrašnjem dizajnu i upozorili me da krečenje sobe u jarko narandžastu verovatno nije mudra odluka.

Na sledećoj strani nalazi se poruka od mog brata.

Let iznad kukavičijeg gnezda pročitaću tek za tri godine, tako da nisam razumela njegovu književnu referencu, ali na osnovu onoga što sam znala o svojoj lekarki, zaključila sam da je sestra Rečed medicinski radnik koji mi se ne bi dopao i koga bih u nekom trenutku poslala u tri lepe.

Dani 1 - 3

Nije bilo ranog perioda blagostanja. Prvi unos upisan je popodne mog prvog dana i za svega nekoliko sati već sam mrzela sve živo: svoje okruženje, druge pacijente, psihijatra. Da sve bude gore, poslužili su ribu za večeru, koju sam opisala kao svog "najvećeg neprijatelja". Uvek sam mrzela ribu i shvatila sam veoma lično to što su mi ukazali toliko nepoštovanje da mi je serviraju mog prvog dana. Čini se da sam imala problem da sklapam prijateljstva, ali nije mi padalo teško da se žalim na svoje sapatnike sa psihijatrije i da ih vređam. "Ralf liči na krticu. Ovo mesto je sranje. Bolje da su me spalili na lomači." Nikad nisam zaboravljala ono što je najbitnije, a to je koliko mrzim bolnicu. Najviše mi je smetalo što svi stalno podriguju i flertuju među sobom. Bila sam ljubomorna na odnos koji su imali i koliko su opušteni u svom okruženju.

Znala sam da tamo moram da provedem još najmanje osam dana i bila sam potpuno ubeđena da će svaki dan biti jednako beskrajno dug kao i prethodni. Bila sam u pravu, ali prvih nekoliko dana bili su ubedljivo najteži. Gotovo sve što sam napisala ticalo se odlaska, povratka kući ili koliko mi nedostaje majka.

Dani 4 – 5

Konačno sam počela da se privikavam na svoje novo okruženje i komuniciram sa drugima. Počela sam da pišem manje o tome koliko mi nedostaje mama, a više o ljudima tamo i šta rade.

Smeštena sam u sobu sa dve devojke koje su isto tako došle zbog promene lekova. Svidela mi se jedna od njih po imenu Rejčel, koju sam opisala kao nekoga "koga motre da ne bi počinila samoubistvo, ali je Jevrejka". Brzo smo postale bliske, delom zbog zajedničke mržnje prema trećoj cimerki. Jedini razlog koji sam navela za svoje antipatije prema njoj bilo je da voli bend Good Charlotte i da jede isključivo morske alge. Ako ćemo pravo, to s algama jeste prilično odvratno, a ja i dalje ne jedem suši zbog nje, ali nije zbog toga zaslužila da je zovem "govnarkom".

Dani 6-7

Nikad nisam navela nijedan konkretan razlog zašto toliko mrzim svog psihijatra sem "nešto me kod nje izluđuje". Ovaj citat, međutim, dosta toga objašnjava: "Rekla sam joj da sve bolje kontrolišem čoveka u svojoj glavi." ("Čovek u mojoj glavi" je kako sam opisala ponašanje koje ne mogu da kontrolišem.) "Kazala je: 'Možda bi bilo u redu da mi je to rekla dvogodišnjakinja, ali 13-godišnjakinja bi ipak trebalo da je malo pametnija.'" Sva moja negativnost postala je opravdana kada je odlučila da produži moj boravak za deset dana kako bi dodatno uskladila moje lekove. To se desilo tokom onog danas već ozloglašenog porodičnog sastanka kad sam je oterala "u tri lepe". Stojim iza svega što sam rekla, iako možda nije trebalo da se izderem na nju, a definitivno me ne vadi to što sam se spremila da budem otpuštena iz bolnice.

Naredna tri unosa posle sastanka izuzetno su besna i ispunjena maltene pretnjama smrću upućenim mom psihijatru. Rejčel je takođe otpuštena, što me je duboko potreslo. Pisala sam o tome kad su otpuštani drugi pacijenti, mada mi nije bilo stalo jer sam ih ionako mrzela, ali vidno sam se rastužila zbog Rejčel. Bila sam očigledno neraspoložena i uznemirena, ali sam pisala o nameri da ne izgledam tako i da lažem kako mi je bolje. "Nema razloga da ne budem depresivna i bipolarna kod kuće. Ako mi bude bolje, sjajno. Ako izađem odavde ranije, još bolje."

Dani 9-10

Ponovo sam počela da opanjkavam druge pacijente u dnevniku i posle nekoliko dana pristojnog ponašanja, dobila "prolaznu ocenu". To je značilo da smem da idem u fiskulturnu salu i da jedem u bolničkoj menzi zajedno sa pacijentima sa drugih odeljenja. "Fiskulturna sala" baš i nije nagrada kojoj sam se nadala, ali sam zaključila da je i dalje lepo što mogu da izađem napolje makar i radi vežbanja.

_________________________________________________________________________

Kineske elitne telohraniteljke

Bolnica se nalazila direktno preko puta tržnog centra u koji sam odlazila kao mala i mogla sam da ga vidim na putu do fiskulturne sale. Većinu tržnog centra zaklanjalo je drveće, ali se lepo videla blistava fasada "Fabrike čizkejka". "Nikad nisam bila u 'Fabrici čizkejka', ali je Rejčel rekla da su im salate dobre. Nikad nije probala njihov čizkejk." Uradila bih u tom trenutku sve samo da dobijem salatu "Santa Fe", ali umesto toga sam morala da igram između dve vatre sa drugim pacijentima. U dnevniku više puta pominjem da sam videla "Fabriku čizkejka", kao da je ona nekakav svetionik koji predstavlja slobodu i spoljni svet.

Dani 10-12

Desetog dana ujutro imali smo sastanak o međusobnim odnosima za koji sam odlučila da me se "uopšte ne tiče" i da nije u redu što me teraju da sat vremena rešavam tuđe probleme. Svetlo na kraju tunela za mene bilo je sedmo gledanje filma Zulender, koji sam pogledala sa novom cimerkom nakon što su Morsku algu pustili kući.

Već negde oko 11. dana, pisala sam u dnevnik svega jednom ili dvaput dnevno. Išla sam kući na dopust i prvi put videla svoju sobu ofarbanu u "narandžastu boje sira 'načo'", što je zvučalo kao uzvišeno iskustvo. Renoviranje svoje sobe doživela sam kao novi početak; definitivno nisam želela da se vratim u dečiju sobu posle ovog iskustva. Danas bih verovatno odabrala da mi budućnost predstavlja neka stabilnija boja koja nije inspirisana hranom.

Kada sam se popodne sastala sa sestrom Rečed, saznala sam da ću za nekoliko dana ići kući. Posle sastanka, zaključila sam kako je moj lekarka "mnogo bolja nešto sam mislila. Ali i dalje je kučka."

Dan 13—Poslednji dan

Definitivno mi je pao kamen sa srca što sam napustila "drogeraški ćumez", ali bilo je teško, gotovo nemoguće, vratiti se mom životu normalne sedmakinje nakon dve nedelje koje sam upravo preživela. Kad sam se vratila u školu, osećala sam se bombardovano sa svih strana, zatrpana pitanjima nastavnika i učenika. Uprkos naporima da normalizujem situaciju, zbog svog tog iskustva osećala sam se otuđeno i nesigurno u sebe. Završila sam tu školsku godinu, ali na moje veliko razočaranje, moje emocionalno stanje nije se magično zalečilo samo od sebe. Proći će još godina ili dve terapijskog programa pre nego što ću se osetiti iole stabilno i još oko četiri godine pre nego što ću ponovo moći da gledam Zulendera.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu