​Tverkujmo domaće, obnovimo guzove
Fotografije: Uroš Dimitrijević

FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Tverkujmo domaće, obnovimo guzove

Ne znam kada je nastalo tverkovanje. Pojavilo se iznenada, nenajavljeno, i uvuklo se u ljudske živote.
18.11.14

Ne znam kada je nastao twerking. Pojavilo se iznenada, nenajavljeno, poput Čoko plazme i Siniše Malog, i uvuklo se u ljudske živote. Opasnije od ebole, proširilo se čitavom planetom zahvaljujući Vine snimcima, preteći da postane olimpijski sport. Ljudi su tverkovali svuda. U svojim sobama, kupatilima, supermarketima i gradskom prevozu. Ali za Srbe, još preciznije – za Nišlije, tverkovanje je bilo nešto tuđe, previše daleko, kao sukobi u Siriji ili naplata putem PayPala. Helanke su se nosile, butke su sevale, ali ništa nije moglo da ih dovoljno protrese.

Reklame

Jednog popodneva, nešto malo crveno pojavilo se na plavoj podlozi. Ne, to nije bila tableta ekstazija, već notifikacija na mom Fejsbuk profilu. Sedeo sam za laptopom u širokoj majici sa natpisom Putevi Srbije i buljio u poziv za ivent koji mi je upravo stigao. Revolution team je organizovao prvi Twerk battle u Nišu. Tverk? U Nišu? Bio sam zapanjen. Oduševio sam se više nego kada sam otkrio da u Tempu ima da se kupi Häagen-Dazs sladoled. Morao sam to da vidim!

Uopšte nije bilo teško naći društvo za ovu žurku, s obzirom na to da je ulaz besplatan i da je reč o superzgodnim ribama koje će vrteti dupetom i takmičiti se koja to bolje radi. Kako je društvo potvrdilo dolazak, ja sam se, u stilu pravog izveštača, potrudio da saznam malo više o ovom fenomenu. Još uvek se nisam odmakao od laptopa, niti skinuo putarsku majicu, pa sam samo laganim pokretom prstiju ukucao ključne reči u pretraživač. Kako to obično biva, jedan link je vodio ka drugom i u roku od deset minuta, već sam se nalazio na svega centimetar od monitora, znojav, dok mi se desna ruka kretala ka međunožju. Panično sam zaklopio laptop i shvatio da je ipak bolje da se držim taktike koju praktikujem celog života – da apsolutno ništa ni o čemu ne znam. Onako natopljena znojem, putarska majica je bila neupotrebljiva i neadekvatna za ovakav parti. Bacio sam je na pranje, a onda i sam pošao da se istuširam. Približavala se noć za pamćenje. Našao sam se sa ostatkom društva ispred kluba nešto pre ponoći. Kroz zatvorena vrata dopirali su zvuci regetona, valjda, još uvek nisam ljudski razgraničio te žanrove. Na pešačkom staje auto, uključuje sva četiri, ostavljajući motor da radi. Ubrzo iz auta izlazi klinka sa kačketom na glavi, neverovatno drečavim patikama i neverovatno nepunoletna. Šta je sad ovo? Zar ćemo prisustvovati nekom đuskanju klinaca koji rizikuju da se predoziraju Guaranom? Ko dolazi sledeći? Leontina?

Reklame

Uhvatila me je panika. Pao mi je šećer. Hitno mi je bila potrebna čokoladna torta, čokoladni tart i topla čokolada. Šta ako upadne policija i uhapsi svakog ko pije bilo šta što ima veći procenat alkohola od Somersbija? Šta ako upadnu pripadnici Dveri i porazbijaju nam lobanje zato što smatraju da teramo srpsku decu da igraju đavolji ples poreklom sa američkog kontinenta? Pa, ako čovek želi da postane pravi ratni reporter, mora da prođe i ovo. Zadovoljio sam se duplom dozom orbita kao na reklami i sa drugarima ušao u klub. Devojke su puštale muziku. To je bilo to, raj na zemlji! Naložio bih se na ribu koja čačka fejdere i potenciometre makar to bila i Jorgovanka Tabaković, ali ovo je bilo fenomenalno. Bilo je tu i nekih mlađih devojaka, zajedno sa curicom od malopre, što je razumljivo. Ovo je organizovao plesni klub, ovo je njihovo veče, ali ostatak ekipe je bio 18 plus.

Dobar deo devojaka je na densfloru pokazivao i stil i skill, dok su neki padobranci skakutali oko njih pokretima koji se mogu prepisati jedino Rikiju Martinu na dopu. Aman ljudi, to se ne radi tako! Uništavate umetnost! Niko ne dođe da pipa Mikelanđelovog Davida. Niko ne docrtava nešto na Mona Lizu. Ulećete jedino ako umete da se krećete ovako, a da pritom ne iščašite rame. U protivnom, pustite trenirane profesionalce da rade svoj posao.

Dok su didžejke puštale muziku – ponovo ću izbeći nagađanje žanra – denserke su bile sve slobodnije. Gorepomenuti padobranci su, hvala silama nebeskim, odjebali, dozvolivši devojkama da se adekvatno zagreju. U jednom trenutku je muzika stala, što u Nišu uvek znači da je u klub upala interventna i da je vreme da svi otpalimo gajbama pevajući, ali to se sada nije dogodilo. Treneri su najavili ono zbog čega smo svi došli – početak Twerk battle-a.

Reklame

Uopšte nisam razumeo pravila. Bilo je nekog deljenja u parove i ostalih pizdarija. Kao da je to uopšte bitno. Bitno je da vidimo šta ove devojke imaju da pokažu, a imale su da pokažu dosta toga. Prvih pet minuta nisam mogao da provalim kako se neki pokreti izvode bez težih telesnih povreda. Nakon desetak minuta sam krenuo da se pitam da li su pojedini pokreti uopšte legalni. Kako im uspeva ovo? Od čega su građene? Od gume? Želea?

Već sam ranije gledao nastupe nekih plesnih grupa, ali ovo je bilo potpuno nenormalno. Ovo su crvene beretke na densfloru, Legija stranaca klupskog života. Prosto neverovatno! Youtube pred mojim očima. Ni sistem glasanja nisam shvatao. Bilo je nekakvog odbrojavanja, pa nakon toga urlanja. Kao da smo se vratili na neke primarne oblike komunikacije. Ja sam se uvek drao. Moja duša i telo su to zahtevali od mene, vokalni trakt je protestovao. Glasao sam uvek i za sve.

Da su većali da li da me izbace iz kluba, slome mi ključnu kost i ostave me da prespavam u kontejneru, verovatno bih, od silne euforije, glasao za. Možda ove reči nemaju nikakvu težinu jer dolaze od potpuno aritmičnog lika koji ne ume ni da hoda pravilno, ali sve one su za mene bile pobednice.Twerking je jedina disciplina na svetu u kojoj je zaista, što bi rekla Vesna Trivalić, samo važno učestvovati.

U pauzi pred samo finale, i muškarci su imali priliku da pokažu šta znaju. Bilo bi malo čudno da su i oni podigli majice i krenuli da ispisuju reči Morzeovom azbukom svojim zadnjicama – mada ne mogu da tvrdim da momci ne umeju to da rade – te su muškarci demonstrirali nešto drugo. Agresivnost, stav, ali i poštovanje i gomilu drugih simbola iz sveta urbanog plesa koje knjiški moljac poput mene ne bi mogao da razume. Da se ja pitam, dodao bih koji rafal uzija, zlatne zube i bacanje Molotovljevih koktela na policijski automobil, ali verovatno je još uvek rano za to. Tek smo krenuli da prihvatamo uličnu kulturu Afroamerikanaca, biće vremena i za tako nešto. Finale se završilo kao i svako drugo, samo bez suza sa gubitničke strane. Ponovo je bilo dranja, aplaudiranja, smeha i geto pozdrava. Ovo je bilo jedno od retkih takmičenja gde se sport video u pravom licu – međusobno poštovanje, drugarstvo i fer-plej. Bez dodele pehara, sviranja himne i prskanja šampanjcem.

Stajao sam za šankom i pokušavao da poručim piće. Nije bila neka gužva, ali iz nekog razloga šankerica nije uspevala da obrati pažnju na mene. Razmišljao sam o ovoj neobičnoj večeri, o svemu. Šta nam je to Revolution team ponudio večeras? Pa upravo to – revoluciju! Revoluciju u našim telima, ali i mozgovima, stavovima. Možda neki ljudi twerkovanje smatraju uvredljivim ili prostim, ali koga briga za njih?! Ovo je u neku ruku pomeranje granica, a dokle god se ne pomeraju granice ljudske gluposti, sve je okej i prihvatljivo.

Napustio sam klub uz Mistikalovu pesmu Shake ya Ass. Uz tu melodiju sam i zaspao. Suvišno je reći da sam imao lepe snove.