Prisluškivao sam "blind date" u beogradskom kafiću

Sigurno znate bar jednu osobu koja je večeras sama, pati i misli da je nepravda što je usamljena. Maltene da nema sajta koji vam u ovom trenutku ne nudi mogućnost da upoznate ljubav svog života. Praktično da ne postoji mobilni telefon u gradu koji u sebi ne sadrži bar jednu aplikaciju za upoznavanje ljudi. Svako se dovija na svoj način, koliko god da je sjeban ili samodestruktivan, čovek ipak želi da zadovolji neku svoju fantaziju.

Sparivanje polova, bez obzira na orijentaciju, postao je možda najizazovniji beogradski hobi s obzirom na to da svako od nas ima nekog kome treba neko. Naravno da svi love taj „džek pot", to savršenstvo od osobe koja će im rešiti sve probleme u životu. Muškarci nešto zgodno, žene nešto duhovito. Znate ono – spoljašnji izgled nije presudan, a u stvari je sve u tome.

Valjda ćemo se složiti da blind date, izlazak s nekim "na slepo" nije nikakav tabu, i da je danas uobičajen način da biraš šta ti odgovara i da se ne smaraš mnogo. Ako ga već niste iskusili, neko vam je onda sigurno pričao kako to ide. Sedim jednog popodneva u prestoničkom kafeu, sam. Imam običaj da, s vremena na vreme sednem sam sa sobom, popijem kafu, prelistam novine i buljim u ljude. Nemam problem sa tim, kao većina kojima je potrebno društvo u spoljnom svetu da bi se osećali bolje. Štaviše, to često radim, jer sam nekad umoran od ljudi.

Napolju je poprilično govnjivo, jedan od onih dana kada pada dosadna kiša ceo dan, ja to zovem killing danima, ono kad samo fali da Sara Lund iskoči iz nekog mraka i stavi žvaku za odvikavanje od pušenja u usta. Kafić je realativno pun, što je idealno za večitog posmatrača poput mene. Dok čekam da se sputi pena od lattea i kockice braon šećera potonu na dno šolje, na ulazu se pojavljuju momak i devojka.

Slatki su, kao da su izašli iz neke američke komedije, ono, sudarili su se na uglu, njoj je ispao sadržaj torbice u lokvu vode i svratili su u bar da se on iskupi za nespretnost, a ona da prosuši dokumenta. Ne mogu da ocenim koliko imaju godina, ali mladi su, tu negde, dvadeset pet, trideset. On je dosta unezveren, vidi se u pogledu, zbunjen je pomalo, nespretan i smotan, sve ono što po raznim istraživanjima žene vole kod muškaraca. Pristojno je obučen, čak ni modni blogeri ne bi mali mnogo toga da zamere.

Ona je već druga priča, već se sa vrata preglasno smeje, drži nekontrolisani monolog, dok on traži mesto da sednu. Devojka je jedna od onih koja ni po kakvim pravilima ne bi smela da nosi plitke farmerke, ali je očigledno da nema kompleksa, što mi je do jaja. Kosa joj je nahajno podignuta u punđu, nije imala kad da je opere, sto posto. Stoje i vrpolje se tako, neodlučni da li da ostanu ili da traže drugo mesto. Ona ipak donosi odluku da ostanu i, srećom, sednu tik do mene.

Dečku je u startu neprijatno, jasno mi to stavlja do znanja, ali nema se kud, ovo mu je šansa da nešto večeras uradi. Gledaju me ispod oka, ali ja se ne dam, pravim se da me užasno zanima članak iz bajatog Vremena. Međutim, ni ne slute da sam se pretvorio u uvo, zapravo u muvu na zidu šoljice kafe, bubicu koja čuje i najniže tonove u rijaliti programima. Naručuju piće, ona stavlja sjaj za usne i smeška se, zavodnički.

- Fino je ovde…, počinje on. Ona klima glavom, mada se čini da više pokušava da uhvati ritam muzike sa zvučnika.

- Ona fotka koju si mi šibnula, to je nešto od prošle godine, je l' da?, pita je dok vezeju pertlu na patikama.

- Ma, da… Ortakinja i ja na moru. Kefalonija. Puk'o mi hard, to sam jedino imala kod sebe.

On nešto i nije zadovoljan odgovorom, kao da su mu izneverena očekivanja, očigledno se slika iz kompa ne podudara sa onim šta vidi.

- Je l' ti to neki problem?, drčno ga pita.

- Ne, ne, pitam onako… Nekako imaš drugu boju kose ili je loše svetlo.

- A šta, ti se ono ložiš na plavuše?, vadi žvaku iz usta i baca je u pepeljaru.

Okrećem stranicu magazina, kako me ne bi provalili da ipak ne čitam. Malo je i neprijatno, međutim to me ne sprečava da ih slušam i dalje.

- Ja sam ozbiljan, mislim, tražim devojku na duže…

- Ali ti ne ide, a?

On sleže ramenima, otpije pivo, pena mu ostaje na ustima, oblizuje ih.

- Ma devojke su uglavnom lude… Svašta pričaju da hoće, a onda se uspostavi da neće ništa. Smorio sam se više od tih istih priča, sve su u fazonu da nema frajera, a onda kad pričaš otvoreno i konkretno one nestanu… Nemam pojma.

Čak i meni postaje dosadna njegova priča. Ona već gleda u telefon.

- Možda nisi naišao na onu pravu, kaže ona.

Ovo je onaj momenat kada želim da se okrenem i pitam da li im dijaloge piše Siniša Pavić, međutim moje je da okrećem stranice nedeljenika i ćutim.

- Jesi stvarno osmadeset četvrto?

Neprijatnu tišinu koja je nastala odjednom prekida novi par koji ulazi, podižem glavu i vidim dva gej muškaraca u sličnoj situaciji. Kao da im na čelu piše „svratili smo na piće" da ne bi bilo da smo odmah završili u krevetu. Gledaju gde će da sednu, međutim, sve je puno. Ostao je samo jedan sto. Pored mene. Kakav spektakl, pomišljam u sebi, u sendviču između dva blajnd dejta. Na ivici su da odustanu i promene kafić, ali ipak skidaju jakne i sedaju. Jedan na vratu ima istetovirane zvezdice, a drugi na ruci ispisano no regret. Pa oni su već par! Dok naručuju piće i zagrevaju se za razgovor, na drugoj strani stola i dalje traje pogađanje godina, što devojku pomalo čini nervoznom. Kapiram da dečko ipak ne bi voleo da završi sa nekom maloletnicom s obzirom da ima loše iskustvo, kao što je i rekao.

- Tebi je mesec u škorpiji?, odlučno pita onaj sa no regret tetovažom.

- Aha. Je l' to nešto do jaja?

- Apsolutno.

Devojka skroluje po telefonu strahovito dugim plastičnim noktima, šalje nekome smajlije u Vajber interfejsu. Smeška se, igra igru.

- A ti si neki IT, kompjuteri i to? Skapirala sam po odgovorima, sve mi nešto čudno, ja baš nisam u tome, znaš. Mislim, razumem se ono da pošaljem mejl, skinem film, ali kompjuteri su za mene druga dimenzija. Mada imam druga koji se baš razume. Čula sam da vi zarađujete neviđenu lovu, što je strava, priča mu dok kuca poruku.

Meni ponestaje kafe, naručujem limunadu i vadim telefon iz torbe, jer je providno da novinu više ne čitam. Dođe mi da otvorim „notes" da zapisujem sve ove bisere, ali Instagram je uvek sejf varijanta. Udaram srca kao lud i pratim ove dve paralelne priče, navijam. Međutim, sve mi se više čini da ovima što su prvi došli i ne ide baš, kao da ne mogu da nađu adekvatnu temu i opuste se do kraja, dok ova dvojica sa druge strane samo što nisu počela da se ljube.

- I šta ćemo da radimo kada iscrpimo temu horoskopa?, kaže značajno ovaj jedan dok uvlači piće u slamku.

- Imam ja strava ortakinju, devojka poliva hladnom vodom ovog dečka koji se preznojava na stolici. Ipak ne može da veruje da je već kraj. Očigledno je da ima želju da produži razgovor, ali mu stvarno nekako ne ide. Nisu kliknuli. Možda im se natalne karte ne poklapaju. Ili je samo loš trenutak, ko zna. Dođe mi da ga mlatnem nogom, dobacim puškicu sa nekim dobrim pitanjem, vidim da mu je neprijatno, da mu se zavezao jezik.

- Ja sam tu, iza ugla.

Za ovu dvojicu više ni ne brinem, tu je već sve jasno. Da je Beograd Berlin ili Barselona, bili bi u naručju jedan drugog, međutim, i dalje su pristojni i samo se šibaju pogledima.

- Morala bih da krenem, imam da učim, devojka lagano navlači perjanu jaknu. Mladić gleda u nepopijeno pivo, gotovo da je prestao da navaljuje, ali je ipak pita da popije još jedno piće. Samo još jedno.

Pozivam konobara, jer ne moram baš da ostanem do samog kraja i počnem da plačem kao na filmu koji nema baš srećan kraj. Pomišljam čak da sam i baksuz, jer dečko bi možda predložio i nešto što bi trgnulo devojku iz te njene poze hladne kraljice, ali ne može od mene. Sakupljam svoje stvari, ostavljam bakšiš i dok izlazim čujem njen piskavi glasić.

- 'Ajde, ali samo još jedno.