Ciganska je tuga pregolema

FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Ciganska je tuga pregolema

OK, sad stanite i udahnite malo. Nije ni kraj novembra, a Zvezda ima tri pobede... u Evroligi?
19.11.14

Na desktopu mog radnog kompjutera uvek imam gomilu razbacanih ikonica, i barem jedno 5-6 sticky notesa u kojima beležim sve i svašta što mi je trenutno na umu (ili, treba da mi bude na umu). Trenutno, pored standardnog „kupi mleko" i tome slično, dominira jedan datum. „Petak 21-11 19h". Na prvi pogled, prilično misteriozno, ali u stvari, nije uopšte. Tačno u taj čas, sudija meni za sada nepoznate nacionalnosti podbaciće loptu u Abdi Ipekci Areni u Istanbulu i KK Crvena Zvezda će pokušati da upiše svoju četvrtu ovosezonsku evroligašku pobedu.

Reklame

OK, sad stanite i udahnite malo. Nije ni kraj novembra, a Zvezda ima tri pobede…u Evroligi? Kraj novembra je tradicionalno sumoran period za sve posvećene Zvezdaše, period kada uglavnom počinjemo da padamo posle oktobarskog uzleta, period kada kreće da se nazire brži-nego-očekivan izlet iz evrokupova i period kada para počinje da ponestaje, tj. da nas deli još jedno mesec i po dana od odlaska stranaca i popunjavanja rostera sa nekim oprobanim snagama tipa Bojan Bakić ili Vujadin Subotić. Ne, ne, ovo definitivno nije običan novembar. U protekla dva meseca, crveno-beli su upisali osam uzastopnih pobeda u ABA ligi, te i skor od 3-2 u elitnom kontinentalnom takmičenju, gde trenutno imamo koš razliku od "+34".

Foto: Branislav Božić, BETA

Zbog Marcusa Williamsa sam iz neke dubine hard diska iskopao „Straight outta Compton" od NWA, pustim, pa zamišljam kako deli no-look pasove Bobiju u reket dok Eazy, Dre, Cube i ekipa bacaju rime. Jaka Blažič mi je instant postao najgotivniji Slovenac još od Marka Elsnera (Milenko Aćimović se ne računa, taj je ionako „naš", Jaka je original). Bobi Marjanović se za jedno leto preobratio od Bobike u Bobinatora, i sve su prilike da će na iduće leto selektor Đorđević morati da nađe jako dobar izgovor da ga ne zove u reprezentaciju. Stefan Jović je prvi pravi lockdown spoljni defanzivac još od Saše Obradovića – taj svog čoveka prati i na avion. Pre jedva nekoliko dana, Zvezda je demonstrirala silu u Vitoriji, gde je domaća Kutxa Laboral doživela, narodski rečeno, sveopšti potop – saberemo li rezultate od prethodne dve sezone, Zvezda ima 6-0 sa timovima iz ACB lige, od čega 3-0 sa već spomenutom Kutxom. Ili, što bi moj prijatelj Boris rekao, „kod Kutxe je k'o kod kuće".

A kako je to počelo pre mesec i nešto, pa…evo, pročitajte sami.

Reklame

***

Kada sam pre par dana seo u auto i ubacio karticu (ne, mi vlasnici lagune ne „okrećemo ključeve", a se i kliše o „okretanju ključa" ovaj put srećom izbegao), spreman da krenem put Novog Beograda gde će za par sati Zvezda ugostiti Galatasaraj, nešto mi je palo napamet. Poslednji put kada sam otišao da gledam KK Crvenu Zvezdu u Evroligi, košarka se još uvek igrala na dva poluvremena od po 20 minuta, trojka je bila na 6.25m, brojevi na dresovima od 4 do 15, a stranci isključivo rezervisani za strane klubove. I, da, Zvezda je jakako smrdela. Pre oko 14 godina u nekom januaru, ili februaru, 2000., otišao sam u Pionir da gledam Zvezdu i Panathinaikos, tada sa sve Bodirogom i Rebračom. Neizvesnost je potrajala jedno dvadeset minuta, a onda je sudija podbacio loptu i Robijini pitomci su nas počistili sa terena. Izašao sam na pola drugog poluvremena, pomalo besan što sam opet sebe izložio ovakvom izlivu mazohizma. Kome, bre, treba sve ovo u životu? Kud me ne rodiste u LA, pa da navijam za Lakerse...

Ljuba Tadić je među nama Zvezdašima (ja preferiram termin „cigani", al' 'ajde) ostao čuven po onom citatu o ljubavi i patnji. „Nema velike ljubavi bez velike radosti, ali i bez velike patnje", rekao je veliki glumac o svom voljenom klubu. Ljuba Tadić, očigledno, nikad nije gledao košarku. Jer, za sve nas koji su rođeni posle Slavnića, Ducija i Kapičića, Crvena Zvezda u košarci je simbol ne „ljubavi, radosti i patnje", već simbol apsolutne agonije, bola i tek povremenog uzdaha ne radosti, već opuštanja. Kažem opuštanja, jer sa Zvezdom ste uvek svesni da vas još koliko verovatno sutradan čeka neka nova krivina gde će sve da ode u materinu. Ne, ne, nije isto pratiti Zvezdu i nekakav Metalac ili Radnički, uz dužno poštovanje dotičnima. U svetskom poretku stvari, nikoga ne zanima šta će Metalac da uradi ove sezone, a ni oni sami ne očekuju ama baš ništa. Ali kad se radi o Zvezdi, očekivanja su uvek u taktu sa težinom brenda koji je napakovao kudikamo slavniji fudbalski klub, a realnost je, pa, realnost, i u tom raskoraku redovno se otvara vrelo strave i užasa koje obavezno dovodi do nekakvog sveopšteg kolapsa.

Reklame

Jednom sam pitao prijatelja koji je scenarista, kako to izgleda kad ti završiš scenario, jel' onda napravite film. „Pa", kaže on, „prvo ja završim, pa oni čitaju, pa počnu produkciju, pa stanu, pa krene „development hell", pa ja dobijem nervni slom – otprilike je takav redosled". Tako nekako i izgleda sezona Crvene Zvezde u košarci. Oni dovedu neke igrače, mi se naložimo, onda pobede nekoga, mi se još više naložimo, onda u januaru saznamo da nema para i stranci odu, i onda nam u aprilu grobari podele šamare i tako u krug. Ako je Gary Lineker rekao da je fudbal sport koji se igra 90 minuta a na kraju pobede Nemci, ja, evo, govorim da je u Srbiji košarka sport koji se igra 9 meseci i na kraju pobedi – Partizan.

Sišao sam sa autoputa i čekam zeleno na raskrsnici na Konjarniku, gore kod Ustaničke. prstima udaram po volanu u ritmu dok gledam neko kruženje naroda oko mene. Iako smo nekih desetak kilometara od Arene i barem dva sata daleko od početka meča, mogu se spaziti ljudi sa zastavama, u crveno-belim dresovima i sa šalovima. Prizor me definitivno raduje, budala uvek voli da vidi da nije usamljen u svom ludilu. Skrećem levo prema hotelu Srbija, parkiram u malom dvorištu, čekam Borisa da siđe pa da produžimo. Iako je dobrih sedam godina mlađi od mene, Boris – jedan od finih ljudi koje sam upoznao na društvenim mrežama – je totalni hardcore cigan sa tom 90s estetikom. I voli košarku, drugim rečima, budala kao i ja. A šta sam ja ono gore rekao o budalama, usamljenosti i ludilu…?

2010.godine u proleće je Zvezdu kao domaćina na večitom derbiju gledalo oko 500 navijača

Košarka kao pojam ulazi u moj život zvanično 1993., kada sam video kako tamo neki Trifunović ruši evropskog šampiona sa pola terena. Uvek sam ja bio svestan da košarka, jel'te, postoji, da su se osvajale neke silne medalje, da smo mnogo jaki, i da je – khm – Partizan bio prvak Evrope, ali kako je „Zvezda život, a ostalo sitnice", za mladića koji je odrastao uz Pikseta, Deju i ostale košarka je uglavnom bila „tamo neki sport što grobari igraju". E, sad, situacija se tu drastično promenila tog leta, jer sam tada valjda i konačno shvatio da ne znam da igram fudbal, i da se treba baviti nekim drugim sportom. Nošen talasom dobrih vibracija počeo sam sa košarkom, a onda je stigla ta prva krivina – u prvoj sledećoj sezoni smo upisali 0-7 protiv Partizana. Kada sam gledao prvi derbi na TV-u te sezone, i teskobno uzdisao dok nam je Haris Brkić uvaljivao koš za košem (stao je na nekih trijes' i kusur), setio sam se još jednog malog detalja iz prošlosti koji me je podsetio zašto je sve ovo bila jako loša ideja. Kad sam imao osam godina, otac me je poveo sa sobom na neku planinu u Bosni – Jahorina? Možda, ne sećam se – gde je on imao nekakav simpozijum ili ko zna šta. Jedno veče smo u TV sali gledali košarkaški derbi, Zvezda je dobro igrala, ja sam se primio, a onda je ušao osamnaestogodišnji Oliver Popović i uvalio nam četiri trojke dok si pukao prstima. Situacija se okrenula, mi smo naravno dobili po ženskom reproduktivnom organu, a mene su uplakanog izveli iz prostorije. Povrh svega, sećam se nekog tipa koji je sedeo do nas, koji bi posle svake Popovićeve trojke polu-glasno uzviknuo „oho!" i protrljao ruke u znak zadovoljstva. Taj čovek, nekakav suvonjavi lik sa brčićima i bradicom, mi je u tom momentu izgledao nalik na nečastivog lično. I dan danas kad gledam derbi, i kad neki njihov skoči, šutne i pocepa mrežicu, ja pogledam gore i vidim tog istog tipa kako trlja dlanom o dlan. „Oho!"

Prelazimo Gazelu, koja je prigodno još uvek dekorisana srpskim i ruskim zastavama, u čast druga Putina koji nas je pohodio pre nekoliko časova. Boris naglas razmišlja kako je Galatasaray dosta jak. „Daj čoveče, Erceg, Micov, Arroyo, Nolan Smith. Nisu loši"."Ma, razbićemo ih, imam taj osećaj", mrmljam ja dok dajem migavac i skrećem na drugu petlju kod Arene. Imam osećaj, kurac moj. Lažem poštenog čoveka, dajem mu lažnu nadu. Miloše, stoko jedna. Znaš ti dobro kako će ovo da bude. Opet ćemo da povedemo dvocifreno, a onda će dušmani da nas stignu, prestignu, i za tri sata ćemo nas dvojica opet na ovu petlju, samo u kontra smeru, i popišani pritom. Znam ja dobro zašto nisam išao prošle sezone. K'o da mi nije bilo dovoljno što sam gledao ono protiv Panathinaikosa – opet ta zelena banda – na televizoru. Taman da sam bio, pa mislim da ne bih bio u stanju da pričam jedno tri dana. Stajemo kod zgrade B92, tj. u bloku 30 iza. Milena, treći član ekipe za ovovečernji spektakl nam otvara vrata garaže. Dok manevrišem između njenog Fiata Crome i betonskih stubova, još uvek sam uveren da je sve ovo loša ideja.

Reklame

Ta prva sezona mog aktivnog praćenja se ipak srećno završila. Saša Obradović, jedan od retkih autentičnih heroja u crveno-belom moje generacije, je rešio da Limoges ipak nije mesto za njega, vratio se u Beograd i poveo Zvezdu ka velikih, trijumfalnih 4-1 u finalu plej-ofa. Poslednji meč smo dobili baš njegovim poenima sa linije slobodnih bacanja, Lončar je zatim (neuspešno) pokušao da položi sa jedno osam metara, na teren su uleteli svi, od Mavrenskog do Radeta Milutinovića, ja sam skakao dovoljno da opravdam nečije zvanje 92 zbog remećenja kućnog reda. Toliko je bilo moje ushićenje da sam tada, valjda prvi i jedini put, gledao „Utisak Nedelje" uz nadu da će Zvezda biti jedan od utisaka. I bila je. I mislim da sam čak i glasao. Jel' bilo moguće glasati? Mislim da jeste. Nije ni bitno. Ono što jeste bitno je što je taj tim rasturen dok si rekao „stadion sveti nikola", pa je usledilo tri godine sveopšteg ništavila. Partizan je, u međuvremenu, naravno osvajao titule, i naravno igrao Evroligu, pred naravno punim Pionirom, gde su padali Efes, Kinder i ko zna ko još. A mi smo se u međuvremenu borili za opstanak u domaćem prvenstvu. U poslednjem, ili pretposlednjem, kolu sezone 96-97, stiglo se dotle da smo morali da pobedimo Vojvodinu da ne bi dogodine orali drugoligaške parkete. Negde u to vreme, u par navrata smo imali eksperiment da nam centra igra Rastko Cvetković, sin proslavljenog ex-Zvezdaša Vladimira. Rale, inače visok 215cm ili tu negde, je bio slika i prilika tadašnje Zvezde. Ovako kad ga vidiš, izgleda dobro, pravi košarkaš. A onda stane na parket. Nekim čudom, Rale je u sezoni 94-95 nosio dres Denver Nuggetsa, i pamtim da je u NBA Live bio čak startni centar. Ali igrica je jedno, a realnost drugo. Rale se brzo vratio u Zvezdu, a kao uspomenu na NBA dane poneo je nadimak „James Bond". Ne, nije kupio Aston Martina od prvih većih para, nego mu je prosek poena u jedinoj NBA sezoni bio – 00.7.

Probili smo se kroz gužvu i zauzeli naša mesta. Ovih dana, čak i famozna „bela loža", par redova iznad terena, je krajnje dokučivo zadovoljstvo. Kad sam ja nekad išao na mečeve, za ta mesta si morao da daš pola bubrega. Svet se, nema šta, promenio. Gledamo naše kako se zagrevaju. Boris primećuje da niko ništa ne može da pogodi. Kažem mu, ma foliraju se pred ovima. Opet lažem čoveka. Među našima, pažljivo posmatram američkog pleja Marcusa Williamsa, koji nam se prošle godine u ovo vreme na istom mestu usrao u život kao član krasnodarske Lokomotive. Ako odigra makar i upola kao tada, imamo neke šanse sa ovima. Ali to je još uvek jako, jako oprezno razmišljanje. Prve petorke izlaze na teren, Bobi Marjanović – sa njegovih 221cm – gubi podbacivanje. Početak kakav sam uvek zamišljao.

Reklame

Neko se tada ipak pametan našao u upravi Zvezde, i rekao „e, aj' dosta". U prelaznom roku smo doveli Vojkana Benčića, Olivera Popovića (istog onog koji me je deset godina pre toga rasplakao), prvog strelca lige Božu Vukazića (po hitnom postupku pozajmljenog u OKK Beograd), a onda smo izlešinarili pokojni BFC Beočin preuzevši od njih trio Kuzmanović – Topalović – Topić. Upravo je poslednji postao jedan od najvećih među Zvezdašima mojih godina. Tihi, efikasni krilni centar, sa pouzdanim šutem spolja i još pouzdanijim skokom, je naprečac osvojio srca napaćene ciganije još koliko odmah, a događaji koji su usledili su samo cementirali njegov status najkultnijeg od svih kultnih magova igre pod obručima. Zvezda je te sezone ponovo postala prvak, pobedivši u finalu FMP iz Železnika sa 3-1, a Topić je, zajedno uz Sašu Obradovića, par meseci kasnije podigao trofej svetskog prvaka. Šlag na tortu došao je na ceremoniji dodele medalja, kada su kamere zabeležile momenat gde sa zvučnika dreči „Hej Sloveni", a Topić nemo gleda ispred sebe. Ovaj gest, ma koliko bio možda slučajan (ja sam uveren da nije pevao jer nije znao reči, što je opet nemoguće jer svi mi školovani u SFRJ smo znali „Hej Sloveni" napamet), je inspirisao poslovično anti-jugoslovenski Sever da dodatno idolizuje kapitena košarkaške sekcije. Cele iduće sezone sa tribina se orilo „To-pić him-nu nije pevao! Nije pevao! Nije pevao…", što je u ondašnjim uslovima bilo posmatrano kao vrlo vredna posveta. Naravno, ovo je ipak Crvena Zvezda. Postali smo prvak verovatno samo zato što je FMP bio toliko dobar da izbaci Partizan u polufinalu – ne garantujem kako bi se serija završila da smo umesto budućeg saveznika i sabrata za trofej igrali protiv „onih", a malo pre toga uspeli smo da prokockamo 6 poena lufta iz Verone i na svom terenu, u jednom samo Zvezdi svojstvenom kolapsu, izgubimo Kup Radivoja Koraća (za vas sa jeftinijim ulaznicama, to je u ono vreme bio ekvivalent košarkaškog kupa UEFA). Ako dosad inače već niste mogli da naslutite, Zvezda je uvek bila pojam u kategoriji stabilnosti trenera. Te titulom ovenčane sezone, promenili smo ih čak tri. Biznis ez južual, što bi rekli.

Posle solidnih par minuta igre, Turci su preuzeli konce i poveli sa pet razlike serijom 11-0. Memljivo gledam kako Luki Mitroviću i Jaki Blažiču lopte ispadaju iz ruku, i pravim se da sam razočaran. U stvari, nisam bogznakoliko razočaran. Sve je ovo normalno, što bi rekao Muta. Svi mi to u hali znamo. Ipak, glasno psujem po protokolu. Dobro, tek je prva četvrtina, stićićemo mi njih. Čekaj, ti se to kao nešto nadaš? Bolje ti to saseci dok još možeš. Pa i ako povedemo, sledi znaš-već-šta na kraju. Maik Zirbes smanjuje na poen razlike početkom druge, iz akcije koja nikad nije trebala da urodi košem, ali ipak jeste. Onda zakucava za vođstvo, pa Jaka preuzima loptu i postiže još par poena posle briljantnih solo napada. Hmmmm. U glavi zvoni stara engleska maksima, „it's the hope that kills you".

Reklame

Evroliga! Konačno! Naravno, prvi meč bez publike, naravno, protiv Cibone. Dok ceo grad još uvek mumla o zaveri evropskih moćnika, Chucky Atkins pogađa trojku preko ruke Bolića za pobedu hrvatskog tima. Sledi serija ubedljivih poraza – PAO (opet PAO!), Maccabi, Manresa, Efes. U međuvremenu menjamo još dva trenera, stabilišemo se sa Jovicom Antonićem, koji opravdava poverenje tako što u Zagrebu, u istorijskom meču, pobeđuje Cibonu. Sledeći meč u Beogradu, mi u prepunom Pioniru dočekujemo PAO (opet PAO!!!), koji dolazi sa Bodirogom i Rađom. I dok se proslavljeni srpski reprezentativac da prostite usr'o, Rađa nam ubacuje 23 poena (jedva dva promašaja iz igre) bez da je probio znoj. Imali smo ih opet ceo meč, oni su nas opet stigli, i u trenutku kada se lomilo, prvo je Radman lansirao airball iz kornera, a onda je Rakočević, u tada samo sebi svojstvenom stilu, krenuo sam da prelomi, spustio glavu dole kao junac i krenuo na Rađu. I ne moram da pišem dalje kako se to završilo…u drugom krugu, Zvezda je iznenadila i prijatelja i neprijatelja dovođenjem Vlade Divca, te pobedom protiv budućeg evroligaškog šampiona Žalgirisa, na Božić 1999. Magija je naravno kratko trajala, već u sledećem meču Orthez nas je spustio u surovu realnost, sledeću jesmo torpedovali Fenerbahce u Pioniru (bez Divca), ali su onda usledili brutalni porazi u Kaunasu i Istanbulu. Ostao je taj jedan jedini meč na kraju, koji smo morali da pobedimo. Orthez u Pioniru, pa sigurno smo bolji? Jedino što je bilo sigurno je 40 minuta sterilnosti u kojima su nas propisno odrali braća Gadou i Laurent Foirest, pripretili smo možda tri puta ceo meč, i tako neslavno završili prvu Evroligu u istoriji kluba.

Blažič niže poene, Marcus pogađa trojke i nalazi Bobija u reketu, kome Turci ne mogu apsolutno jebeno ništa. Skačem kao budala, hajfajvujem se u krug sa Borisom i Milenom, svaka blokada i skok izvlače primalne krikove, svaki koš je erupcija oduševljenja. Uključujemo se u pevanje sa Severa, urlamo iz sve snage. Na poluvremenu, 46-30. Šesnaest razlike! I apsolutna dominacija. Delujemo prilično jebeno moćno. Početna skepsa se sada pretvorila u uragan polu-osnovanog optimizma. Ali i to je normalno. I to je tok stvari. Sećate se prvo vas navuku, a onda…gledam u taj semafor i pitam se, gde počinju da nas stižu? U trećoj? Pred kraj? Hoćemo li izdržati? Mrmot uveliko zavija čokoladu u foliju.

Taman kad smo obezbedili solidno drugo mesto iza mega-jake Budućnosti pred plej-of, NATO je rešio da proveri koliko dobro podnosimo sirene za vazdušnu uzbunu, i prvenstvo se – završilo. Bez plej-ofa, Budućnost je proglašena pobednikom, ali smo mi opet nekako uleteli u Evroligu sledeće sezone. Zbog političke situacije, ceo prvi krug smo bili domaći u Beču – prvi meč smo tukli PAOK, a onda smo izgubili narednih neograničeno, i to sve mahom „silovanje" razlikama. Kad smo se preselili u Beograd za drugu fazu (tih godina, i đavo i đakon je igrao drugu fazu, grupe su imale takav sistem ukrštanja), čak ni najveći optimisti nisu videli neki boljitak. Posle onog debakla protiv Panathinaikosa koji sam opisao na početku teksta, stigli smo i da pobedimo Olimpiju u nekom poslednjem ili pretposlednjem kolu. A onda smo se i zvanično oprostili od EL na nekih 13 godina. Između toga, uglavnom smo tiho patili. OK, ne tiho, ridali smo za sve pare. Prvo je klub izgubio sve novce, pa su nam iduće sezone igrali klinci, Milan Preković, i neki Amer koji se prezivao „Fishback". Ovu Zvezdu sam uspeo da gledam u Antwerpenu, kada je specijalno za moj dolazak upriličena opšta tuča na revanš meču nekog evrokupa. Ubrzo je otišlo i to malo što je bilo, pa je usledila sumnjiva era nekakvih Krečkovića i njima sličnih. Malo kasnije, stiže Zmago i projekat „Evropska Zvezda", koji je počeo odlično – Scoonie Penn ruši Maccabi u Tel Avivu, kakva predstava – a završio se očekivano, povlačenjem ekipe sa terena u Vršcu. Pa smo onda jedva nekako opstajali par sezona, uz povremene bljeskove sa Šakotom npr. … Pešićeva Zvezda iz sezone 08-09 je ličila na nešto, ali je Partizan bio bolji u finalu. Inače, Partizan je sve ove godine agonije proveo tipično partizanski – spektakularne pobede u Evroligi, top 16 plasmani, jedan final four nastup, i pošteno zarađena reputacija najgoreg gostovanja u Evropi od Barcelone do Moskve. Sve to, dok sam ja tiho u sebi mantrao, „ma samo da mi dođemo k sebi, ima da im pokažemo". Kao neki oronuli fudbalski radnik iz SFRJ koji '93. propoveda kako obavezno uzimamo svetsko ili barem evropsko prvenstvo, samo da nam skinu sankcije. Riiiight. Do dolaska Nebojše Čovića na leto 2012., bankrotirali smo i čudesno preživeli dovoljno puta da i oni najtvrđi poput mene razmisle o odustajanju. Ali odustajanja nije bilo, vraćali smo se iznova svakog septembra-oktobra sa obnovljenim ambicijama, kao horda leminga pred godišnju migraciju, izuzetno svesni da nas tamo negde čeka arktički ledeni okean i sigurna smrt.

Zvezda počinje treću onako kako Zvezda uglavnom počinje treću – sporo i nikakvo. Ne možemo vola da pogodimo. Svejedno, ne mogu ni oni, igramo gadnu odbranu. Mic po mic, primičemo se kraju. Na oko pet minuta do poslednjeg zvuka sirene, Boris se okreće prema meni i samouvereno kaže, OK, gotovo je, ne stižu oni ovo. Opominjem ga da ne jinxuje. Ovo je Zvezda. Svakakva sranja mogu da se dese. Tri minuta kasnije, mi upadamo u crnu rupu, a oni prilaze na 9 razlike. Neprijatan osećaj se polako širi dvoranom. A možda se i ja tripujem. Posle još jedne izgubljene lopte, Nolan Smith kreće u kontru i izbija sam pred koš…

Reklame

Kada je Čović konačno ostvario davnašnji san i preuzeo Zvezdu, mnogi grobari su me pitali, šta ja zapravo mislim o tome. Kako se osećam povodom činjenice da je neki političar sumnjive reputacije preuzeo i ugasio stari KK, i onda fuzijom digao novi na noge? Hej, znate kako – i NEKA JE. Stari KK je ionako bio simbol beskonačne patnje. Izgubljeni mečevi, kuburenje sa parama zbog kojih su glavni igrali bežali u Partizan, stručni rad u mlađim kategorijama, toliko stručan da su od nas pobegli Đorđević i ko zna ko sve ne…kome to treba? Jel' mi to stvarno zaslužujemo? Pokoj duši starom klubu, večna slava svim tim titulama iz četrdesetih, pedesetih i ostalih godina, ali, taj kolektiv nije bio spreman da se bori sa ajkulama modernog doba. A grobari su, realno, za naše uslove, velika ajkula u jako maloj bari. Pa nek' guslaju na miru o FMPu, limenkama, panterima, i Stjepanu Supancu (realno nisam imao pojma ko je taj dok grobari nisu počeli da ga spominju), ti momci imaju crvenu zvezdu na grudima u grbu, bore se, navijači ih priznaju, a ovi drugi nas mrze. Pa da je to zaista sad neki FMP, zar bi se bavili nama? I šta ako je Čović dao pare, k'o da je neko pitao Dodika odakle mu evri koje pumpa u Partizan. To je ipak srpska realnost. U prvoj sezoni ČE (Čovićeve Ere), Kari Pešić se vratio, ali uspeha – sem činjenice da smo par meseci gledali Adama Morrisona, nekadašnjeg trećeg pika na NBA draftu, u crveno-belom dresu – nije bilo. Vlada Vukoičić je ugurao ekipu u drugu fazu Evrokupa, solidno odradio Jadransku, malo zastao, i, u starom zvezdaškom fazonu – dobio otkaz tačno pred F4 ABA lige, koji će odlučiti da li se dogodine, posle 13 godina, igra Evroliga. Koliko je ovo vonjalo po staroj Zvezdi, na skali od 1-10? Negde između 16 i 18.

…ali tamo se nalazi Kalinić, koji njegov pokušaj spektakularnom rampom šalje u aut. Zvezda privodi utakmicu mirno kraju, i pobeđuje sa 8 razlike. Dugo gledam u semafor i čekam da se rezultat promeni. Ne, ipak je sve tu. Branili smo i odbranili veliku prednost. Jaka Blažič dolazi u miks zonu da da kratki intervju, Boris pokreće impromptu „JAKA BLAŽIČ!!" chant sa našeg dela tribine koji hvata zamah dovoljno da nas on primeti i osmehne se. Igrači aplaudiraju svakom delu tribina. Sa razglasa se ori stara himna Crvene Zvezde, ona sa jelama i borovima. Polako izlazimo iz hale, i krećemo nazad u bujici ljudi, kojima se osmeh ne skida sa lica.

F4 ABA lige u Laktašima 2013.godineDa se nešto fakat menja u strukturi kluba pokazala je ta utakmica polufinala sa Radničkim u Laktašima. Na jedva minut od eliminacije i još jedne godine opskurnosti, Zvezda se na mišiće izvlači i uklanja poslednju prepreku do novog naklona na velikoj evropskoj sceni. Posle nas je Partizan jasno rašrafio u finalu, ali me nije bila nešto briga. Evroliga je bila zagarantovana. I u nju smo, baš kao i pre 13 godina, ušli kao totalni diletanti i pogubili gomilu tesnih mečeva koji su trebali da budu naši, ali eto nisu. Ipak, skockali smo četiri pobede, produžili onda do polufinala Evrokupa, i tu ispali tek posle rovovske borbe. A onda smo, kada je trebalo stisnuti muda i odigrati jako u završnici, ispalili samo nama svojstven ćorak. Sa nezapamćenim izrazom horora na licu sam gledao kako nas iz Evrolige izgurava grupa građana pojačana Dariom Šarićem, dok mi nismo mogli vola da pogodimo. Meč sam gledao kod tašte dok sam čuvao dvogodišnju ćerku, odmah po završetku sam pohitao kući, uleteo kao furija, uzeo cigaru, natočio duplu rakiju, i jedno pola sata bistrio na terasi. Moja žena je mislila da je u najmanju ruku ostavljam…a ja sam sve vreme razmišljao o Ljubi Tadiću. Gde je, bre, ta radost koju spominješ ?!?!?!?! Ne, on definitivno nije gledao košarku.

Izbacujem Borisa u istom dvorištu gde sam ga pokupio pre koji sat. Pozdravljamo se, on dodaje, pa brate, idemo na Valenciu za dve nedelje,a? Nisam siguran, ne znam, izmišljam nešto. Ko zna, možda do kraja isprskamo sve kako nam i dolikuje. Nek ostane na ovome, nek pamtim ovo. Ne treba preterivati. I ovo je dosta. Vozim kući i pokušavam da relativizujem, a u stvari, naložen sam k'o ceo čopor mladih majmuna. Jebote, šta sam ja to gledao sinoć!?

A onda se desilo čudo. Cibona je bankrotirala i ustupila nam mesto u Evroligi. Preko leta smo doveli neke korektne igrače. Trener nije dobio nogu – uprava je pokazala da veruje u njega i da će mu dati vremena. Otvorili smo ABA ligu detonacijom Levskog sa 30 razlike, onda smo se posrali po Ciboni u Zagrebu sa visoke visine, uz Williamsa koji je za poluvreme asistirao osam puta. I onda je došao meč protiv Galate, i (ne)nadani mega trijumf. Dan posle, razgovarao sam sa svojim bivšim urednikom i starim kolegom, i rekao mu, jel' se ono stvarno desilo? On kaže, ja sam skroz u fazonu da smo mi ove godine između top 16 i top 8. Reče čovek koji je zajedno sa mnom preživeo sve te golgote, sve te Karadžiće, Pavloviće, Cvetkoviće, Fishbacke, Aleksiće, Dozete, Miškoviće i njima slične. Možda sam i ja u krivu. Možda je zaista došlo vreme da više ne budemo Everton. Malo da budemo Liverpool. Možda se sledeća krivina neće desiti? Možda…

Dva dana posle meča definitivno lomim. Uzimam telefon, šaljem SMS Borisu. „Brate, mi realno idemo na Valenciu". Tri četvrt sata kasnije, stiže poruka. „Pa da brate". Ležem u krevet i gledam u plafon i osećam se kao Fox Mulder kada su mu oteli sestru. Ja verujem. I da, svestan sam da to sad verovatno znači da će nam Neptunas uzme meru za koji dan. Ali jebe mi se. Idem na Valenciu. Ićiću i na ostale domaće mečeve. Pa da vidimo gde smo. Što reče Chris Cornell, „I'm gonna break my rusty caaaaaaaaaaaaage!".

***

I bi tako. Neptunas nam jeste uzeo meru. Valenciu smo odrali, a Olympiakos je ipak bio jači. Šta je bilo sa Kutxom, videli ste i sami. A sada, par dana nas deli od početka drugog kruga.

Je li ovo ta sezona ?