FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Šta smo naučili o smrti u 2014. godini

Uskoro ćete moći da zamislite godinu u kojoj je umrlo manje ljudi nego prethodne, što je retka anomalija koja će ukazati na zabrinjavajuću tendenciju da ljudi žive i preko, na primer, 200 godina ili prosto nikad ne otegnu papke. Ali sada, 2014. i u...
19.12.14

Prema mojim grubim proračunima izvedenim na osnovu najpouzdanijih podataka do kojih sam mogao da dođem, kada se okonča 2014, tokom godine će biti 56.756.662 smrtnih slučajeva. Kada tu cifru uporedite sa bednih 55.973.000 koliko je umrlo 2013, videćete da je umiranje bilo baš popularno ove godine.

To je dobro. Uskoro ćete moći da zamislite godinu u kojoj je umrlo manje ljudi nego prethodne, što je retka anomalija koja će ukazati na zabrinjavajuću tendenciju da ljudi žive i preko, na primer, 200 godina ili prosto nikad ne otegnu papke. Ali sada, 2014. i u doglednoj budućnosti, rast trenda besmrtnosti nije u izgledu, uprkos onome u šta Obri de Grej pokušava da vas ubedi. Smrtonosne bolesti mogu sve da nas dokrajče, baš kao i meci, pad sa velikih visina, starost, otrov, klinička depresija, pijani vozači, i tako dalje.

Reklame

Evo šta nas je 2014. godina naučila o smrti.

Foto via Wikicommons

Slava vas neće spasti

Verovatno druga najgora stvar u vezi sa umiranjem je da se mi koji nastavljamo da živimo osećamo kao govna. Ovo važi duplo kad su u pitanju slavne ličnosti, a trostruko za one koje smo izgubili 2014. godine. Čak i slučajevi starijih ljudi, poput Džoan Rivers, Aleksandra Šalgina (koga prosto nismo mogli da prestanemo da oplakujemo i Majka Nikolsa, delovali su kao neobično lični napadi Sablasnog kosca na sve nas.

Ali 2014. je obilovala naizgled neuobičajeno ranim odlascima. Droga je odnela život novinarke i rokenrol naslednice Pičiz Geldof i, naravno, Filipa Simora Hofmana. Prirodna smrt — verovatno potpomognuta burnom prošlošću — odnela je britanskog glumca i komičara Rika Mejala i legendarnog skejtbordera Džeja Adamsa. Samoubistvo su izvršili modna kreatorka Loren Skot, 25-godišnja pevačica Simon Betl, režiser filma Košarkaški dnevnik Skot Kalvert i, najšokantnije od svih, Robin Vilijams. A kod smo već kod njega…

Foto: Jamie Lee Curtis Taete

Samoubistvo je u modi

Kada je umro Robin Vilijams, bio je to podsetnik na podatak koji smo već bili svarili kada je Centar za kontrolu i prevenciju bolesti objavio studiju 2013. godine: rizik da će sredovečni muškarac izvršiti samoubistvo u naglom je porastu. Samoubistvo je, prema mišljenju Centra, problem javnog zdravlja.

Ali bilo je lako zaboraviti taj stav kada su cenjeni listovi stali u odbranu samoubistva. Kada je Henri Rolins nazvao Vilijamsa kukavicom, svi smo mu skočili za vrat, nateravši ga da sastavi ono što bi od sada trebalo da postane obrazac za sva izvinjenja na internetu. Naša osećanja su po tom pitanju komplikovana, ali su bes čitavog interneta na svojoj koži osetili samo izraziti protivnici samoubistva.

Reklame

Možda je razlog za to jedna naširoko objavljena reportaža o pravu na dostojanstvenu smrt. Dvadesetdevetogodišnjoj ženi po imenu Britani Mejnard ustanovljen je smrtonosni tumor na mozgu i ona je sama donela odluku da izvrši samoubistvo uz pomoć doktora iz Oregona pre nego što joj se stanje ekstremno pogorša.

Njena odluka naišla je na negodovanja u javnosti — Pape, na primer — ali ne mnogo. Uglavnom smo svi bili samo tužni, složili smo se da je to verovatno najbolje za nju i da uopšte ne deluje kukavički, kad ste već pomenuli.

Foto: Nate Miller

Tela nalazimo na najčudnijim mestima

Nalaženje tela nije svojstveno samo ovoj godini. Leševi se ne pojavljuju u vestima ako su pronađeni u vodi, kontejnerima ili kanalizaciji. Ove godine, međutim, tela su nicala na nekim vrlo otkačenim lokacijama.

Prvo mesto u ovoj kategoriji svakako pripada telu studentkinje pronađenom u liftu za hranu restorana u Viskonsinu. Tragični odlazak 21-godišnje Bruk Bauers sa Državnog univerziteta u Vinoni donekle su zasenile zbunjujuće okolnosti njene smrti, ali niko nije umeo da objasni kako i zašto se tamo obrela.

Drugo, treće i četvrto mesto ove godine nose žrtva ubistva u Los Anđelesu pronađena u koferu, Australijanka skinuta iz krošnje drveta nakon što je tamo pala sa litice i čovek iz Detroita pronađen u toi-toiju. Sve ove smrti bile su tragične za najmilije žrtava, a zbunjujuće za nas ostale.

Sve je verovatnije da ćemo umreti sami

U junu je u engleskom mestašcu u Hempširu pronađena žena po imenu En Lajtrim sama u svom domu. Ali ona je zapravo umrla, vlasti su saopštile, nedugo pre nego što je Obama izabran za predsednika 2008. godine, što znači da su njene komšije prolazile pored nje svakodnevno sa namirnicama iz prodavnice tokom pet ili šest od sedam stadijuma njenog raspada.

Reklame

Ovo je nagnalo Fej Šopen da napiše članak za Gardijan, u kom tvrdi da Britanci žive u "izolovanom dobu" i da "svako može da umre sam — ne samo usamljenici."

Postoji, naravno, rasprostranjeno verovanje da je u nečijim poslednjim trenucima pred smrt osećanje usamljenosti neizbežno. Ali ako ste u doživotnoj vezi ili bar onoj koja se završava vašom smrću, to bi makar teoretski trebalo da smesti nekoga u vašu neposrednu blizinu dok umirete. Tačnije, ukoliko ste vi taj koji umre prvi. A sve je manje verovatno da ćemo dobiti čak i to ili bilo koju drugu dodatnu korist od braka, jer prema studiji Pju riserča čak 25 odsto milenijumske generacije nikad neće ni stupiti u brak.

Foto: Flickr user A of Doom

A znaćemo i dobrano unapred da umiremo

Džulijen Mur će verovatno dobiti Oskara za najbolju glavnu žensku ulogu u filmu Still Alice, priči o živahnoj ženi u ranim pedesetim čiji se život raspadne kada oboli od početne faze Alchajmerove bolesti. Ne znam šta je zapravo gore: rana faza Alchajmera koju zapatim dok sam relativno mlad ili saznanje decenijama unapred da ću na kraju u potpunosti oboleti od ove teške bolesti. U svakom slučaju, dijagnoza Alchajmerove bolesti 20 godina unapred jedna je od mnogih pojava — nepoželjnih, ako mene pitate — koje sa sobom nosi napredak u medicinskim istraživanjima.

Priznajem, prekliničke dijagnoze bolesti koje se mogu lečiti ili sprečiti uz pomoć molekularnog snimanja su dobra stvar i kako se tehnika snimanja u medicinske svrhe bude ubrzano razvijala, sve ćemo više i više unapred znati koje bolesti imamo ili ćemo imati, poput tumora i reumatoidnog artritisa. Ali kada su u pitanju strašne nervne degenerativne bolesti poput Alchajmerove, Parkinsonove ili Hantingtonove, i dalje bih više voleo da živim u blaženom neznanju nego da dobijem preuranjenu dijagnozu.