​U apsurdnoj palati jednog tiranina

Snimak je danas požuteo i zrnast, ali zato ništa manje potresan. Starac stoji uspravno i prkosno. Elena, rumunska omražena ledi Makbet, uporno viče: "Sram vas bilo!", dok joj vojnici koji su nekad odgovarali njenom mužu zavrću ruke na leđa. Potom rez na tela, bačena unazad na kolenima, dok se krv širi oko njihovih bledih leševa.

Ponedeljak je ujutro u Bukureštu i gledam ovaj snimak 25 godina pošto je Nikolae Čaušesku —nepismeni mizantrop koji je postao svemoćni diktator — pogubljen na Božić 1989. godine zajedno sa suprugom Elenom. Kasarna u Trgovištu, gde je kiša metaka iz streljačkog voda okončala njegovu vladavinu posle suđenja po kratkom postupku, otvorena je prošle godine kao turistička atrakcija. Ali da biste zavirili u um jednog čudovišta, morate posetiti jedno upadljivije mesto. Jednu od verovatno najupadljivijih zgrada u čitavoj Evropi.

Sat kasnije, stojim na repu skromne kolone dok nas turistički vodič Elena — mnogo prijatnijeg izgleda od njene slavne imenjakinje — vodi kroz dugi hodnik prekriven crvenim tepihom i oivičen korintskim stubovima. To je početak naše organizovane šetnje kroz Palatu naroda, zgradurinu čija je izgradnja bila Čaušeskuov omiljeni projekat. Danas ona spada među najpopularnija turistička odredišta u Bukureštu.

Osnovna statistika je zapanjujuća: visoka je 12 spratova (plus još osam ispod zemlje), 340.000 kvadratnih metara prizemlja izdeljeno je na 1.100 prostorija. Sa troškovima gradnje procenjenim na četiri milijarde dolara, to je najskuplja administrativna zgrada u istoriji i druga najveća posle Pentagona. Ali dok tridesetak kilometara hodnika Pentagona vrvi od 26.000 zaposlenih rešenih da očuvaju nacionalnu bezbednost, Palata u kojoj je danas smeštena rumunska narodna skupština uglavnom zvrji prazna.

Pored obične turističke radoznalosti, imao sam i lični razlog da posetim Čaušeskuovu ludoriju. U vreme njegovog pogubljenja još sam išao u osnovnu školu. Ali nekako sam, negde usput, verovatno u jutarnjim novinama, ugledao sliku leševa koja mi se urezala u pamćenje: poslednji evropski despoti dvadesetog veka svedeni na krvavu, izuvijanu hrpu na zemlji.

Za moje mlade, nevine oči to je predstavljalo kraj jedne iluzije: shvatio sam da se užasne stvari o kojim sam čitao u Drugom svetskom ratu za decu, a koje su delovale tako bezbedno daleko i davno, i dalje dešavaju i da će se verovatno uvek dešavati.

Narednih meseci, opasna Rumunija koju su Čaušeskuovi ostavili za sobom, poluluda zemlja kojom je vladala ekonomska kriza i mečke koje plešu, i dalje nije izbijala iz vesti. Naime, režim je još 1967. usvojio zloglasnu Odredbu broj 770 kojom su zabranjeni kontracepcija i abortus u nameri da se poveća broj stanovnika.

Na hiljade osiromašenih porodica, koje nisu mogle da izdržavaju sve brojniji okot, bilo je primorano da prepusti sopstvenu decu brizi države. Dovevši oskudnu državnu kasu do bankrotstva kako bi izgradio svoju palatu, Čaušeskuova zapuštena i kriminalno neopremljena "sirotišta" posle njegove smrti naišla su na zgražavanje čitavog sveta.

Danas, posetivši zemlju po prvi put, lično sam se uverio u to gde se slilo narodno bogatstvo dok je na desetine hiljada ove dece živelo poluživotom. U ovo: megalomanski, opsesivan san jednog ludaka.

Gegamo se za Elenom od jedne ogromne prostorije do druge. Tu je "soba za štampu" veličine fudbalskog terena, u kojoj nema ničeg osim starinske video kamere spremne za snimanje intervjua, zatim kružna konferencijska sala ispod gigantskog kristalnog lustera teškog pet tona i velike balske dvorane sa staklenom tavanicom u kojoj je Čaušesku nameravao da se umiljava stranim zvaničnicima.

Ali osim same veličine nema mnogo čega drugog što bi moglo da vas uzbudi. U arhitektonskoj mešavini rokokoa, Vizantije i baroka, viđenoj kroz prizmu neuglađene komunističke estetike u kojoj su se sukobile vizije 700 arhitekata, krajni rezultat pre deluje strogo nego grandiozno. Ovde treba dovesti studente arhitekture da im se pokaže kako o glavu može da vam se obije preterana upotreba jednog te istog materijala (u ovom slučaju, milion kubnih metara mermera).

Sve je u detaljima. Opsednut isticanjem rumunske državnosti, Čaušesku je propisao da svaka cigla i čipka u građevini mora poteći iz domaće radinosti. Za brokate na zidovima, kaže nam Elena, uvezene su svilene bube iz Azije kako bi moglo da se kaže da je vez domaći.

I opet, uprkos svom tom mikro-menadžmentu, njegov trud već je načeo zub vremena. Tepisi iz domaće radinosti su iskrzani po krajevima, liftovi izgledaju kao da su pokradeni iz britanskih siromašnih kvartova šezdesetih, u kristalnim lusterima čami na stotine nepromenjenih pregorelih sijalica. Napolju sam primetio da je samo centralna trećina žive ograde potkresana, kao da je baštovan obradio taj segment, slegnuo ramenima, a potom se odjavio sa flašom piva.

Atmosfera zapostavljenosti govori više o današnjem preziru prema tvorcu zgrade nego hiljadu reči. Elena prva ne oseća potrebu da ulepša Čaušeskuovo nasleđe. "Nije ga bilo briga za rumunski narod", kaže ogorčeno dok tumaramo kraj nje. "Niko ga nije zanimao sem njega samog."

Od ulaznog hodnika, pored nedodirljivih čuvara sa paradnim sabljama u rukama, penjemo se monumentalnim stepeništem, za koje se priča da je bilo podignuto i razrušeno sedam puta dok se Čaušesku nije konačno odlučio u kom pravcu treba da ide. Potom ulazimo u ogromnu konferencijsku salu bež boje gde moja mašta — podstaknuta slavnim prizorima despota usred zapaljivih govora —automatski priziva sliku nepregledne površine prekrivene stolicama na kojima uniformisani ljudi divljački aplaudiraju na svaku izjavu njihovog veličanstvenog vođe.

A samozvani "Genije sa Karpata" bi, bez sve sumnje, izmuzao tu priliku do kraja, jer je njegova taština bila legendarna. Kao i njegov drugar, Kim Il-sung iz Severne Koreje, bio je otelotvorenje kompleksa niže vrednosti. Kada je preuzeo vlast 1965. godine, njegovo lice grubo je ubacivano u slike borbe protiv fašizma. Kasniji portreti bili su doterivani tako da izgleda kao da ne stari. Lako je zamisliti da je njegova Palata tek puki kolosalni čin kompenzacije.

Preko konferencijske sale, kroz ogromna dvostruka vrata, izlazimo na balkon sa kolonadama sa kog je nameravao da drži govorancije svom preplašenom narodu. Odatle vam se pred nosom proteže njegova pariska vizije rumunske prestonice. S obe strane Bulevara ujedinjenja nalaze se geometrijski prave linije usled renoviranja koje se odvijalo paralelno sa gradnjom Palate. Veliki deo ovog istorijskog kvarta, uključujući na desetine vekovima starih crkava, bio je razoren. Četrdeset hiljada ljudi bilo je izbačeno iz svojih starih stanova kad su čitavi blokovi porušeni na jedan Čaušeskuov mig.

Kruna je pala u tim okolnostima. Dvadeset prvog decembra, oko kilometar severno od ovog mesta, izašao je na jedan drugi balkon da se obrati narodu. Berlinski zid pao je svega mesec dana ranije. Nemiri koji su izbili u Temišvaru na zapadu proširili su se na čitavu zemlju.

Kada se masa digla na noge, on se smanjio, izgledao je kao tek zapanjeni starac. Sa Elenom i jedinim preostalim telohraniteljom pobegao je ukradenim kolima. Kada su kasnije uhvaćeni, suđeno im je po kratkom postupku. Naloženo je da se presuda – smrtna za oboje – izvrši odmah i na licu mesta. A Čaušeskuovi, šokirani, uz glasan otpor, izvedeni su napolje gde im je i presuđeno.

I tako Nikolae nikad nije stigao da održi govor sa ovog balkona. Kad ga je paravojska postrojila uz zid kasarne na Božić 1989. godine, samo je 70 odsto Palate bilo dovršeno. "Nije doživeo da je vidi završenu", kaže Elena zadovoljno dok polazimo ka izlazu.

A ton trijumfa koji se čuje u njenom glasu govori više o njegovom nasleđu nego što će ova mermerna planina ikad moći.