FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako živim od pokera u Srbiji

Stigma o pokeru je u Srbiji opravdano prisutna, ali svako ko malo prodre u tematiku i zvanično priznatog misaonog sporta, zna koliko je truda potrebno da bi se od njega živelo.
1.12.14

Ne želim da ovaj tekst zvuči kao samopromocija, naprotiv. Okinuo sam sve moguće nasledne boljke, sede vlasi mi sve češće izbijaju po glavi, a i zalisci su mi veći iz dana u dan. Danima se posmatram u ogledalu i pipam na tom mestu, stidljivo, kao da će mi to nešto pomoći. Kompleks malog kurca nije ništa naspram nedostatka kose. Sjebao sam godinama trenirano telo. Pažnja mi je potpuno uništena od neprekidnog multitaskinga, mozak mi traži gomilu informacija, a u suprotnom, osećaj praznoće je neminovan. Ipak, Srbija je i dalje klozetska šolja u kojoj si bog sa 500 evra u džepu. I dokle god je to tako, svoj hobi, posao, nazovite to kako hoćete, ne želim da menjam.

Ako mislite da je lako doći do nivoa da se od pokera živi, grešite. Mnogo. Kada sam počinjao, sadržaj za učenje nije bio dostupan kao danas, iako je igra bila mnogo lakša. Imao sam sreću da je moje tadašnje neznanje bilo manje nego tuđe, i ljubav prema zelenom stolu bila je sasvim očekivana, imajući u vidu da sam uvek želeo da ne radim ništa. Raznorazne njuške sa fluorescentnim Marlboroima, klinci na kamati i Rumuni sa buvljaka su bili vrhunska meta, a ja sopstveno školovanje nisam uspeo ni da adekvatno platim, kao što to obično biva kada je "kocka" u pitanju. Neprijatnih padova je bilo, ali ne dovoljno da me odvoje od stola. Dečije bolesti sam prevazišao kada sam prvi i poslednji put pocepao majicu u trenutku frustracije, a vanzemaljce, Nasu i Vatikan sam prestao da krivim kada sam shvatio da nema love bez učenja i napretka.

Bio sam istrajan u nameri da olakšam sebi život, pa sam počeo da igram i na jačim stolovima za tuđe pare, na obostrano zadovoljstvo i mene i ulagača. Nikada nisam želeo da se potpuno osamostalim, pa sam sa drugarom išao po raznoraznim klubovima, gde me je primetio jedan od naših poznatijih igrača i predložio mi da započnem "onlajn" karijeru. Za svega pet meseci, nas dvojica smo sa početnih 200 evra gledali kako nam se na računu nalazi preko pet cifara, a stigli smo i da debitujemo na internacionalnoj sceni.

Reklame

Plaćen smeštaj u hotelu sa pet zvezdica u Pragu, među svim onim igračima kojima sam se divio i zbog kojih sam ostajao budan noćima gledajući ih kako igraju širom sveta. Naravno, nisam mogao da spavam, iščekivao sam taj trenutak kada ću se konačno spustiti u poker room i pokušati da učinim nešto veliko.

Seo sam za sto, osetio lavinu adrenalina, i shvatio šta zavisnici osećaju kada se sa porokom stope u celinu. Puls mi je kucao nestvarnom brzinom, ruke su mi se tresle, ne od straha, već od uzbuđenja i iskusniji igrači su to svakako primetili. Pripremio sam se na to da neću moći da sakrijem oduševljenje, pa sam ubrzo izmanipulisao mimiku tela, nešto što su me godine pokera naučile. Naravno, snove o pobedničkom peharu okončao je jedan Rus, ali nisam previše patio, znao sam da ću se brzo vratiti u taj željeni habitat.

Sa finalnog stola na internacionalnom turniru na Malti. Osim mene, srpske boje je branio i momak u beloj košulji - naš najuspešniji igrač Vladimir Božinović

Sve ovo, imalo je naravno suprotan efekat po moju psihu. Kroz glavu su mi već prolazili millioni, ali je na svu sreću, usledio snažan šamar koji me je prizemljio. U jurnjavi za tim milionom, mesec dana sam zapucao na najviše limite misleći da sam spreman, ali krajnji bilans je pokazao – minus pet hiljada evra. 

Iako sam imao nadogradnju talasa adrenalina prvom osvojenom, ali i izgubljenom rukom od hiljadu evra, bio sam potpuno demoralisan. Svestan sam da je to novac koji se u Srbiji teško zaradi i za godinu dana, ali nije mi bilo žao, a nije ni sada, jer je to bila vredna lekcija koju sam morao da naučim, izgubivši deo novca koji sam prethodno sopstvenim radom stekao. I to je nešto na šta sam izuzetno ponosan, jer nikada zapravo nisam izvadio ni evro iz svog džepa. Možda bi priča imala bolji scenario po mene da sam nekada bankrotirao, ali sam veoma rano i burno proživeo obe strane priče i to mi je bilo sasvim dovoljno da naučim kako da izbalansiram sve tako da lagodno živim u Srbiji.

Reklame

I kada se sada prisećam svega i pričam o tome, jasno mi je zašto je stigma opravdano prisutna, i ja se lično, kao i mnoge moje kolege ne trudim da je razbijem, osim kod mojih najbližih. Količina novca koja je najednom prolazila kroz moje ruke bila je van svih mojih očekivanja i ne nauči svako da se nosi sa njim, tvrdim iz iskustva gledajući oko sebe mnogo bolje igrače, sa još burnijim pričama od moje, kako ga uzalud traće.

Koliko sam mrzeo to što radim, a nisam morao, u isto vreme sam znao da je to poslednja veza sa realnošću koju sam imao. Osećao sam se filmski svaki put kada sam se upućivao ka zadimljenim lokalima koji se otključavaju pritiskom na interfon, prepunih ljudi sa izgubljenim brakovima, seksualnim disfunkcijama. Tinejdžerima željnih brzog novca, spremni da ga strovale iste večeri po splavovima. Zalutalim pijanim turistima. Studentarijom. Lokalnim krimosima. I grajnderima, kao što sam i ja, statističke greške u sistemu koje su svesne da je poker, kao i mnoge stvari u životu, maraton, a ne trka na 100 metara. Ipak, koliko god bio zagađen taj kockarski ekosistem, naročito srpski, u njemu sam našao prijatelje za ceo život, ali i one iz čijih ću grešaka moći da učim ceo život. Da ne mora neko drugi to da uči od mene.​

Radni kutak skoro svakog online pokeraša

Nije to Zapad, pa da ljudi dolaze da puše, piju, jedu i kockaju se vikendom, opuštajući se od sopstvenih napornih radnih nedelja. U Srbiji je sve preživljavanje, pa i igranje pokera, a uspeh se ne oprašta, i mržnja i zavist su sasvim normalna posledica igre, čak i za ovdašnje buržuje, the finest egomanijake. Ego je najčešći kočničar čoveka kao jedinke, ni poker nije izuzetak, a dokle god je tako, ja ću imati još jednu veliku prednost za stolom. Jer ovdašnjem bogatom egomanijaku nije dovoljno to što je uspešan i što je stvorio novac koji sada može da ostavi za zelenim stolom. Njemu je potrebno da ima oči još plavlje nego moje. Da jebe bolje ribe nego što sam jebao. Da postane mlađi od mene, a to će mu pobeda u igri omogućiti u određenom trenutku.

Kocka je vrlo pogrdan naziv za igru koja je i zvanično priznata za misaoni sport, a to je u Srbiji jednostavno tako jer su glasniji ljudi koji su stanove ostavili na ruletu, proćerdali biznise i automobile u partiji "zatvorenog" pokera. Sreće ima, ali to ću vam reći čak i ja.

Reklame

Međutim, ako bih vam rekao da mi je misaoni proces ala Džon Forbes Neš (Rasel Krou u "Blistavom umu"), sa sve nizom matematičkih operacija koje mi proleću kroz glavu, korišćenjem situacija iz prošlosti kako bih profitirao u sadašnjosti, da li biste i dalje rekli da je to sreća? Da znate da sam pročitao više knjiga o matematici i psihologiji, nego što sam svojevremeno čitao u srednjoj školi? Ponekad se i sam osetim kao Džon Neš. Neshvaćeno. Šizofreno. Autistično.

Gestikulacija i mimika su uvek svedene na minimum

Međutim, problem nastaje što je svet prepun „Nešova", talentovanih, inteligentnih, odgovornih. Mnogo boljih od mene, ne samo u svetu, već i u Srbiji. Ljudi koji su uvek spremni da to znanje podele sa drugima, svesni da time možda izbijaju i dodatni dolar ili evro iz sopstvenog džepa. Ljudi koji su stepenovanje mišljenja „ja mislim da on misli da ja mislim da imam to što on misli" doveli do suludih nivoa. Oni znaju, kao i ja, koliko je truda potrebno da bi se igra pobedila, koliko se naša prednost smanjuje iz dana u dan, kako zbog lošije ekonomske situacije, tako i zbog neverovatne ekspanzije zbog koje ljudi svih profila, iz svih krajeva sveta traže svoje mesto na pokeraškoj mapi.

Poker toliko napreduje iz dana u dan, i nešto što je juče bilo dobro, danas već može da bude zastarelo. I sam sam imao problem sa tranzicijom i novim shvatanjem igre. Svestan da me je pregazila, da ne pravim novac toliko lako kao ranije. Znate li koliko je to tek poražavajuće? Da priznate sebi da niste dobri kao pre. Da morate da demantujete sve oko sebe koji se ne slažu sa vašim izborom, iz straha i ljubavi prema vama. Gledajući vas kako patite, ne znajući da li gubite korak u trci u kojoj možda nikada nećete pobediti.

I upravo dok ovo pišem, prolazim kroz možda i najgori psihički period, gde uporno dovodim u pitanje moj izbor, pa čak i sposobnost da se nosim sa samom igrom. Nešto što sam mislio da sam prevazišao još odavno. Psihofizičke posledice mog privatnog rata su ogromne, ukorenjene duboko u mom privatnom životu. Dozvolio sam to sebi, iako sam svestan da će i taj pokeraški balon u vrlo skorijoj budućnosti pući. A posle toga? Verovatno ću lerati penzionere na Kališu u dominama i remiju.

Pratite VICE: Facebook i Twitter.